Pored desetak paradigmi koje se stiču i prelamaju u GT, za pravo razumevanje GT koncepata važno je imati na umu geštalt razvojnu perspektivu, a i sama geštalt psihoterapija prošla je kroz više razvojnih stadijuma pa se možda danas može govoriti o više pravaca ili načina rada u samom geštaltu, od tradicionalnog (Perls/Naranho) stila, preko tzv. klivlendskog, zatim dijaloškog, pa sve do relacionog pristupa u kome se opet razdvajaju lični stilovi određenih autora.

Kada govorimo o psihoterapiji koja u sebi integriše desetak paradigmi, nekoliko pravaca i stilova rada, teško je snaći se i uvideti praktični značaj određenih koncepata, odnosno kako njihovo razumevanje ima uticaja na ono što teraput radi ili ne radi.

Ideja ovog rečnika je da započne svojevrstan enciklopedijski posao, gde će ključni termini GT biti objašnjeni, kako iz različitih paradigmi, tako i iz različitih praktičnih pristupa (stilova) a sve sa jasnom vezom između teorije i prakse.

Uvereni smo da je ovakva integracija neophodna i da može biti od pomoći, ne samo psihoterapijskim edukantima, već i iskusnim praktičarima kojima preti opasnost da se izoluju i začaure u individualni stil i način rada i razumevanja. Naravno pred vama je samo početak ovog posla kome svi možemo doprineti. Ako nam pošaljete svoje komentare i dopune bazirane na literturi koju čitate, mi ćemo ih preispitati i dodati ovom svojevrsnom rečniku (po modelu vikipedije).
Započinjanjem ovog enciklopedijskog posla nastojimo da izbegnemo vavilonsku situaciju u GT u kojoj se međusobno ne razumemo jer o istim stvarima govorimo različitim rečnicma.

Ovaj enciklopedjski posao samo je uvod u mnogo širi projekat istraživanja i preispitavnja naših praksi i iskustava, a sve u cilju sistematizacije i unapređenja naše terapije. Jer primetno je da fascinirani svojim otkrićima, mnogi terapeuti nisu u stanju da sagledaju njihova ograničenja i da naprave kritičku distancu od vlastite prakse, što je neophodno za dalji razvoj geštalt psihoterapijske kulture koju volimo.

Paradigme bliske geštalt psihoterapijskom pogledu na svet zasnovane su na filozofskim, naučnim, ili spiritualnim tradicijama koje su na geštalt psihoterapiju izvršile snažan uticaj, ili u odnosu na koje se geštalt kritički distancirao, zadobijajući autentičnost.

Tako je, na primer, psihoanalitička paradigma snažno uticala na geštalt, bilo tako što je GT preuzimala i sebi prilagođavala psihoanalitičke koncepte i iskustva, bilo tako što se geštalt formirao zauzimajući kritičku distancu u odnosu na psihoanalizu. Na primer kao i psihoanaliza i geštalt psihoterapija temelji se na unošenju svesnosti u nesvesne dinamike i procese. Sa druge strane, fenomenološka filozofija uticala je na geštalt i učinila da ćemo, umesto termina nesvesne dinamike i procesa, radije reći, nesvesni doživljaji. Tako ćemo reći da se geštalt temelji na unošenju svesnosti u naše nesvesne doživljaje.

Za razliku od tradicionalne psihoanalize koja je verovala da terapeut treba da bude neutralno platno za projektovanje kako bi se postigla nepristrasna spoznaja naši nesvesnih dinamika, geštalt veruje da je upravo fenomen odnosa i kontakta između terapeuta i klijenta ono što je najlekovitije u psihoterapiji.

Geštalt psihoterapija pretrpela je, dakle, uticaj psihoanalize i razvijala se opisujući vlastita iskustva na drugačiji način i kroz kritičko distanciranje od načina na koji se to činilo u okviru tradicionalne psihoanalize. Kada govorimo o drugim paradigmama koje su deo geštalt psihoterapijskog pogleda na svet treba izdvojiti geštalt psihologiju, odnosno geštalt teoriju percepcije koja je izvršila snažan uticaj na Perlsa i na geštalt psihoterapiju uopšte.

Dalje, fenomenološki pristup, fenomenološka filozofija, može se smatrati jednom od najznačajnijih paradigmi ili perspektiva kada govorimo o geštalt psihoterapiji.

Najzad ali ne manje važno, treba pomenuti i humanističku paradigmu, zatim filozofiju egzistencije, već pomenutu etiološku, evolucionu ili biologističku paradigmu (kako se sve naziva), koje su na geštalt psihoterapiju izvršile veliki uticaj, ili su geštalt psihoterapiji prosto bliske.

Kada tu dodamo filozofiju i spiritualnost istoka, ali i veze koje se između geštalt psihoterapije, često preko egzistencijalizma, mogu uspostaviti sa spiritualnošću i filozofijom hrišćanstva, jasno je koliko je geštalt kultura bogata i složena.

Još se može govoriti i o vezama između geštalt psihoterapije i filozofije pragmatizma, socijalne psihologije, sistemskih psihoterapijih i naučnih paradigmi, teorija polja, holsitičkog pristupa i hermeneutičke teorije saznanja i tako dalje.

Stoga sam u rečniku nastojao da pojmove koje tumačim kroz geštalt pogled na svet opišem i objasnim kroz neke od ovih paradigmi, ali sam i same ove paradigme opisao i objasnio u rečniku, među ostalim pojmovima (klikom na ove pojmove otvoriće se linkovi koji o njima govore).

Takođe danas možemo govoriti o tome da se geštalt razvojna psihologija već prilično razvila i da se na svoj način može dovesti u vezu sa velikim brojem pojmova koje ćemo ovde opisati iz geštalt perspektive.

Za holistički i na teoriji polja zasnovan pristup geštalt psihoterapije važan je i opis savremenog socijanog polja u kome živimo i na činjenici da se, usled tehnološko-industrijskog razvoja način našeg života munjevito menja, pa sam, govoreći o nekim pojmovima nastojao da o njima razmišljam u svetlu savremenog načina života kome smo izloženi i čiji smo deo.

Mislim da se na ove načine dobija celovita slika o geštalt psihoterapiji, zgodan za učenje i razvoj naših psihoterpijskih iskustava i veština.

Iskustvo i procesi koji se tokom naših nastojanja da ostvarimo naše ciljeve događaju predstavljaju beskrajno polje koje raste i možda se može reći da su oni suština i svrha. Putovanje je svrha, a ne krajnji cilj, kaže poznata zen mudrost.

Rad gradi čoveka, pa je sam po sebi cilj, nezavisno od produkta tog rada, kaže filozofija (rad je stvorio čoveka). Umetnik će reći da je čin stvaranja, a ne krajnji produkt, smisao umetnosti, jer ovaj proces stvara, kako delo tako i umetnika. Za dete je čin igre, a ne nužno pobeda, svrha i cilj. Lutanja i skretanja sa „pravog puta“ važan su deo učenja i sticanja iskustava. Život je ono između rođenja i krajnjeg ishodišta. I tako dalje.

Šta je svrha putovanja? Put ili cilj? Proces ili postignuće? Iskustvo ili krajnje odredište? – pita, dakle, Veliki Panda Malog Zmaja. A onda sledi iznenađenje.

„Svrha putovanja je društvo.“, odgovara Mali Zmaj.

Pojednostavljeno gledano, ovo je možda dobar opis razlika između tradicionalnog, dijaloškog i relacionog pristupa.

Za tradicionalni geštalt svrha je cilj. Kada unesem svesnost u doživljaj, i svoju zdravu agresiju ponovo okrenem ka sredini, zadovoljiću svoje potrebe, a simptomi će nestati, odnosno postići ću cilj. Cilj je banana u mom stomaku tako da moj organizam sada iz nje isisava hranjive materije i omogućava rast. Svrha je cilj, vrlo pojednostavljeno rečeno. Sredstvo je svesnost.

Svrha dijaloškog geštalta je proces, putovanje, iskustvo, rast kroz učenje. Sredstvo je svesnost, ali onoga što se događa u procesu između mene i tebe, terapeuta i klijenta.

Svrha relacionog pristupa je odnos (društvo), kontakt (i povlačenje), ali ne između organizma i „mrtve“ sredine koju organizam proždire ili se od nje brani, već kontakt dva selfa, dve ličnosti, bliskost, intimnost, razmena, polje.

Dobro društvo ispuniće smislom i najgore putovanje. Putovanje kroz najmračnije predele egzistencije mnogo se razlikuje ako na tom putu imamo društvo i ako taj put probijamo sami. Odnos je cilj i stoga što ćemo zajedno ići novim putem (ne onim koji bi klijent birao sam).

Perls sebe malo koristi u radu. Kada koristi sebe u radu, on je tu da ne dozvoli klijentu da manipuliše, da mu postavi zamku, da ga prevari. Perls je tu da ne dozvoli da mu se drugi popne na leđa i da pomogne drugom da osvesti kako pokušava da mu se popne na leđa.

S druge strane, Perls je veoma budan u posmatranju i akciji plasiranja tehnike (vrv. radije usmeren na spoljašnju nego na unutrašnju zonu svesnosti). Ipak, čak i u okviru tzv. tradicionalnog geštalta, začeta je ideja da je kontakt (organizma i sredine) ono najlekovitije u psihoterapiji. Po mom mišljenju i iskustvu, relacioni pristup razvio je nove načine da se ova stara ideja primeni u praksi.

Cilj tzv. tradicionalnog pristupa bio je kontakt sa sredinom, a do njega vodi svesnost, jer ona, kako se verovalo, vodi slobodi i odgovornosti, odnosno samostalnosti i podršci u sebi, svesnosti o izboru.

Svrha dijaloškog pristupa je put ili proces i svesnost o putovanju, odnosno osvešćivanje procesa (o čemu svedoči i naziv čuvene zbirke Jontefovih radova Svesnost, dijalog i proces u GT, koji je svojevrsni manifest tzv. dijaloškog geštalta, zaokret i kritika tradicionalnog pristupa). Svrha je putovati i unositi svesnost u proces putovanja. Odnos terapeut-klijent ovde je, u mediju dijaloga, najvažniji instrument, pomoću kog klijent i terapeut osvešćuju proces (put) koji kokreiraju.

Svrha tzv. relacionog pristupa je odnos. Terapeut traži načine da bude sa klijentom. Kroz rezoniranje ili dopuštanje da bude inficiran klijentovim stanjima, kroz uzajamnu akciju kokreacije (ples), koncept intencionalnosti polja (kroz otelotvorenje zajedničke intencije koja je kokreirana u polju klijent/terapeut).

Za tradicionalni geštalt lekovito je osposobiti organizam da ponovo dostigne svoj cilj tako što će odlučno prepoznavati koja je potreba najdominantnija, odnosno kada će dati prednost sebi, a kada svojoj potrebi da pripada drugima. Da unese svesnost u doživljaj, započne i završi akciju i dosegne kontakt, tj. ponovo se nahrani sredinom, asimiluje novinu i obezbedi rast i energiju da posegne i odgrize novi zalogaj sredine.

Za dijaloški geštalt svrha terapijskog putovanja je samo putovanje i osvešćivanje putovanja i učenje koje se kroz putovanje i osvešćivanje događa.

Za relacioni geštalt svrha terapijskog putovanja je društvo (odnos).

Sada ću, za početak, pokušati da skiciram razliku između tri pristupa ili stila u GT, uzimajući u obzir evoluciju „glavnog“ terapijskog pitanja koje su neki terapeuti ponekad postavljali na grupama, ponekad praktikujući tehniku koju zovemo raund. Ista uvodna pitanja mogu se postaviti i u individualnom radu, ali su u radu sa grupom slikovitija u smislu razlika. Ova „omiljena“ pitanja, dakako, neretko se postavljaju i u toku samog rada, dakle ne samo na početku.

Tradicionalna GT, kako individualna tako i grupna, tipično je počinjala pitanjem: „Čega si sada (i ovde) svestan?“ ili „Šta sada (i ovde) doživljavaš?“. Ideja ovog pitanja je da koncentriše svesnost u ovde i sada, što je od samog početka temelj GT. Ovo pitanje poziva senzacije, mobiliše nas i poziva na akciju ekspresije.

U mojoj osnovnoj terapijskoj edukaciji, za koju držim da je u velikoj meri bila obojena tzv. dijaloškim stilom, terapeuti su često otvarali grupnu ili individualnu seansu pitanjem: „Šta ti sada treba?“ ili „Šta ti treba od mene ili od grupe?“ ili nekad pitanjem: „Sa čim dolaziš?“. Stoga sam ovo pitanje uzeo kao obeležje tzv. dijaloškog pristupa.

Kada sam, na postdiplomskim usavršavanjima počeo da pohađam seminare i grupe terapeuta koji se deklarišu kao relacioni, primetio sam da su i pitanja kojim se ponekad otvara grupna ili čak individualna seansa drugačija. Ona glase: „Kako si sada deo grupe?“ ili „Šta je (se) sada (događa) između nas?“ ili „Kako sada osećaš grupu?“ ili prosto: „Kako si sada sa mnom?“ (individualni rad) ili „Šta sada doživljavaš ispred mene (sa mnom)?“, „Šta sada doživljavam ispred tebe (sa tobom)?“.

Primetio sam da je Đani Frančezeti više radova otpočeo na isti način, koji mi se takođe čini karakterističnim. Kada sedne naspram klijenta, Đani pita: „Kako si sa ovom distancom između nas?“, misleći na fizičku distancu koja simbolizuje i polje, psihološki prostor između terapeuta i klijenta. Đani takođe rado koristi prostornu distancu i manipuliše distancom tokom terapije. Njegove intervencije su nekad približavanje ili udaljavanje stolice ili poziv klijentu da proba isto. Mislim da je skrivena intencija ovog pitanja upravo to da se na samom početku pažnja skrene na odnos, odnosno na prostor između kao fizički, telesni reprezent odnosa.

Fenomenološki opis reakcija na tri karakteristična pitanja

Ukratko ću fenomenološki dati opis iskustva mojih reakcija i zapažanja reakcija klijenata i članova grupe na ova tri pitanja.

Kada terapeut na grupi postavi pitanje: „Čega sam sada svestan?“, moj odgovor je, recimo, da čujem umirujući zvuk kiše, da mi se pomalo spava, da sam umoran, da mi je toplo, da sam svestan da kada čujem ovo pitanje uglavnom defokusiram pogled, ili „pogledam“ nadole, kao da želim da pogledam u sebe, da se koncentrišem na sebe, na svoja čula, na svoje telo, da slabo pravim kontakt očima sa drugim članovima grupe.

Dakle, defokusiranje pogleda sa sredine i pokret glavom nadole i ka unutra, da tako kažem, ponekad, ne nužno, se može videti kod članova grupe kada im terapeut postavi pitanje: „Čega ste sada svesni?“.

Ovo zapažanje je dosta neobično. Jer teorijski smisao ovog pitanja je da pozove klijenta na granicu kontakta sa sredinom. Pretpostavljam da je stvar u tom što needukovani klijent svesnost podrazumeva kao nešto unutrašnje, nastanjeno u njemu, a ne kao fenomen na granici kontakta, kako su je PGH odredili.

Ako u istoj situaciji terapeut na grupi postavi pitanje: „Šta ti sada treba?“, moj odgovor će, recimo, biti da mi treba odmor, da mi treba da više budem u pozadini i po strani, da mi treba vreme da dozvolim mojim procesima da se odvijaju.

U nešto izmenjenoj varijati ovog pitanja koja je po intenciji više relaciona: „Šta ti sada treba od mene (terapeuta)?“, mogao bih reći da mi treba dozvola da se povučem i budem u pozadini, razumevanje i podrška mojoj potrebi za povlačenjam, mirovanjem, dremkom. Ili, u nekoj drugoj situaciji, može mi trebati prostor za mene, možda pažnja i blagonaklono slušanje, zainteresovanost, razumevanje bez suđenja (fenomenološko slušanje) itd.

Odgovor ću tražiti negde u telu, senzacijama, osećanjima, mislima, dakle na neki način opet „u sebi“, u unutrašnjoj ili središnjoj zoni svesnosti (kako ih opisuju Džojs i Sils u čuvenoj knjizi Veštine geštalt savetovanja i psihoterapije, koju uzimam kao dobar primer dijaloškog pristupa).

Možda ću pogledati nagore dok razmišljam i tražim odgovor u svojim mislima. Pogled bih opet mogao defokusirati, ali mi se čini da bi trajanje te defokusiranosti bilo kraće, tj. da bih pogledom brže ponovo fokusirao terapeuta ili druge članove grupe, nastojeći da na njihovim licima pročitam efekat svojih potreba, zapravo zahteva koji idu prema njima.

„Da li je to u redu za vas ako ja malo zadremam?“, mogao bih ih, na primer, pitati, gledajući ih.

S pitanjem: „Sa čim dolaziš?“ možda se pojave neka osećanja kao recidivi nezavršenih poslova koje vučem. Na telesnom nivou opet se može zapaziti defokusiranje pogleda, koje ovaj put može da potraje.

Mogu poželeti da grupi ispričam asocijaciju na moju maćehu koja je svako povlačenje i odmor smatrala lenjošću, prekidajući moja povlačenja i introjektujući me. Možda ću osetiti potrebu da pričam grupi o mojim trenutnim važnim temama ili tekućim događajima u mom životu, da dozvolim osećanjima koja su u vezi sa onim što mi se aktuelno u životu događa da se pojave.

Na primer, mogao bih deliti sa grupom kako mi je previše mobilizacije i akcije, i kako ne uspevam da se povučem, da integrišem iskustva, već hrlim napred i umoran sam od ovog jurcanja ka progresu. Možemo, dakle, reći da ovo pitanje takođe često vodi u tzv. središnju zonu svesnosti (misli, fantazije, sećanje, osećanje).

Ako mi u istoj situaciji terapeut postavi pitanje: „Kako sam deo grupe?“ (tzv. relaciono usmeravanje) ili „Šta je sada između nas?“ ili „Kako sada osećam grupu?“, može se desiti da moj pogled prirodno ide ka drugima, tj. da se fokusira na sredinu. Koncentrišem se, dakle, na spoljašnju zonu svesnosti. Gledam.

Počinjem, recimo, da se smešim. Osećam da ih volim i da se osećam bezbedno, tako da mogu čak i da sanjarim i da dremnem (da se povučem). Između nas je, na primer, poverenje. Deo sam grupe na taj način što osećam ljubav i poverenje, podršku da budem ono što jesam (umoran) i da osećam ono što osećam (umor) i da radim ono što želim da radim, prateći svoju dominantnu potrebu toga trenutka (da dremam).

Ili, suprotno, možda doživljavam nepoverenje. Plašim se da ću, pratim li svoju potrebu za povlačenjem i umorom, doživeti nerazumevanje i osudu grupe. Stoga osećam nestrpljenje ili impuls da govorim da bih se sakrio iza reči i zaštitio. Mogu osetiti da zadržavam potrebu da govorim o sebi i svojoj potrebi u sada i ovde, kako me grupa ne bi kritikovala. Ili mogu doživeti impuls da se branim ili da aktuelne događaje predstavim u subjektivnom svetlu, onako kako bih želeo da ih grupa vidi itd.

Mogu osetiti kako imam veću potrebu da sa grupom podelim odgovor na ova pitanja („Kako sam deo grupe?“ itd.), nego odgovor na pitanje: „Čega sam svestan?“ ili „Šta mi je potrebno?“. Pitanje: „Kako sam sada deo grupe?“ vodi me, izgleda, direktnije u odnos, poziva me da se pojavim na granici kontakta, podseća me da sam deo polja. Pažnju usmeravaju na odnose (relacije) pre nego na moje individualne[1], privatne procese, tekuće ili hronične nezavršene poslove itd.

Zapravo, mogu reći da ova pitanja nekad oživljavaju način na koji su moji „individualni“ procesi sada već prisutni u odnosu, odnosno da drugi uvek i neizostavno, sada i ovde, jesu deo mojih procesa, što je od početka bio cilj geštalt pristupa. Dakle, ako me ovo pitanje više poziva da gledam druge nego da gledam „u sebe“, možemo reći da me pre poziva u spoljašnju zonu svesnosti (čula)[2].

Nasuprot tome, moje istraživanje pokazuje da je mnogim klijentima lakše da odgovore na pitanje: „Sa čim dolaze?“, nego na pitanje: „Šta im sada treba?“, a da ih pitanje: „Šta se sada događa između nas?“ ili „Kako si sada deo grupe?“ često zbuni, nekad postidi ili izloži, verovatno jer ih izravno vodi u kontakt. Ponekad ih zbunjuje, verovatno jer nisu obučeni da gledaju na taj način. Ponekad ih energizira, jer granica kontakta sadrži uzbuđenje novine (ne znam kako će drugi reagovati na mene, a važno mi je).

Reakcije su, dakle, vrlo individualne, a često zavise i od terapijskog iskustva klijenta (obučenosti, razrađenosti), terapijskih navika i vežbe.

Ako je dopušteno da ipak napravim malu generalizaciju, mogu reći da sam sa prethodna dva pitanja osećao da se okrećem sebi, iako to svakako ne mora biti slučaj. Sa pitanjem: „Kako sam deo grupe?“ osećam kako se okrećem grupi, kako sebe donosim grupi i kako grupa čini da sam to što sam (neko sam ko oseća ljubav, poverenje, podršku da bude povučen, ili sumnju, strah, izloženost, konfuziju itd.), iako svakako ni to ne mora biti slučaj (klijenti ili članovi grupe reaguju na pitanja na mnogo različitih, nepredvidivih, katkad neočekivanih načina(!)).

Moj utisak je da ipak možemo reći da ova tri pitanja, potencijalno, daju donekle drugačiji kvalitet usmerenja pažnje (intenciju) i da su sva tri nezamenljiva drugim i potrebna ili pozvana u različitim situacijama.

Moj fenomenološki primer, naravno, samo je jedno od mogućih iskustava. Bezbrojna su iskustva koja se sa ova tri pitanja mogu desiti, željena ili neželjena. Ipak, izgleda da iza ova tri pitanja stoje različite intencije (terapijske namere), iako su reakcije na njih raznovrsne. Ove razlike jasno pokazuje logičko-gramatička analiza koja sledi.

[1] Tvrdi predstavnici relacione struje, međutim, reći će da i ne postoji nešto takvo kao individualni proces. Svaki proces, smatraju oni, relacioni je. Sve je odnos, sve je kokreacija, kažu. Na kritičko razmatranje ovakvog stava vratiću se u II delu članka, u poglavlju o konceptu kokreacije. Tamo ću pokušati da objasnim zašto mislim da je štetno za praksu.

[2] I dalje se držim podele kako su je opisali Džojs i Sils.

Drugim rečima, dijaloški pristup, za razliku od tradicionalnog, insistira na oslikavanju i razumevanju raznih kontekstualnih pitanja. Na primer, napadi panike zbog kojih je klijent došao na terapiju mogu otvoriti čitavu seriju dijaloga o klijentovim sistemima podrške, o značajnim događajima u klijentovom životu, pogotovo onim koji su koincidirali sa prvom pojavom napada panike itd. Tako će, recimo, terapeut i klijent otkriti da su napadi panike počeli kada se klijentova majka razbolela. Dijalog (klijenta i terapeuta) može biti usmeren na razumevanje kako je majčina bolest poljuljala klijentov dotadašnji siguran svet. U tom istraživanju klijent i terapeut se bave nečim trećim (nekim „to“). Odnos terapeuta i klijenta je u funkciji bavljenja nekim „to“, a u ovom slučaju to su simptomi panike i okolnosti u kojima su se oni pojavili.

Naravno, u svojim čuvenim radovima Perls, takođe, radi na nezavršenom poslu (npr., na odnosu klijentkinje i njene majke), ali tako što ne dozvoljava kljentu (supresivna intervencija) da priča o (abautizam) trećem licu (recimo svojoj majci), već ga odmah poziva u eksperiment: „Sada zamisli majku na praznoj stolici i reci majci…“ (ekspresivna intervencija, integrativna strategija). Terapeut i klijent su takođe u ja-to odnosu.

Tradicionalni pristup, u svom jakom obliku, zabranjivao je svaki govor o (abautizam). Npr., kada bi klijent počeo da govori o majci, terapeut bi ga prekinuo (supresivna tehnika) i pozvao da zamisli majku na praznoj stolici i da joj se obrati, gramatički iz prvog lica, kao drugom licu (ekspresivna tehnika). Ili, ako bi klijent počeo da priča o nekom događaju u kome je učestvovala njegova majka, terapeut bi zaustavio izlaganje istorije, i pre nego što ju je čuo, i odmah bi postavio eksperiment.

Ideja je da pričom o klijent odlazi od doživljaja i iskustva neposredne akcije u sredini, a cilj terapije je da klijent osvesti doživljaj kako bi otpočeo akciju ka sredini. Ideja je da sadržaj nije bitan, da čak nije bitno ni da terapeut razume šta se dogodilo. Jedino što je bitno je kako klijent kontaktira sredinu ili sabotira kontaktiranje.

Iskorak koji u odnosu na tradicionalnu tehniku pravi tzv. dijaloški geštalt je da dozvoljava razgovor o (napadima panike, majci i mojim iskustvima sa njom). Klijent i terapeut tada su takođe u ja-to odnosu (razgovaraju o napadima panike i majci, što je neko to u ovom slučaju).

Dijaloški terapeuti, dakle, odustaju od čuvenih Perlsovih supresivnih pravila (od kojih jedno glasi da nije dozvoljen razgovor o nečem trećem (abautizam)), već samo neposredno odigravanje tog trećeg (događaja ili odnosa itd.). Takođe, klijentu se naređuje da govori sam u prvom licu jednine. Ideja je da će na ovaj način neposredno ući u (izraziti) doživljaj u kontaktiranju sredine. Smisao ove zabrane je da onemogući klijenta da odlazi od neposrednog doživljaja, što se može desiti kroz razgovor o (abautizam).

Moje empirijsko istraživanje, međutim, pokazuje da je klijentima često lakše da pričaju o odnosu sa majkom umesto da ga odigraju. A nekada je pričanje o dobar uvod i priprema za eksperiment odigravanja. Razgovor o, takođe, ako se pažljivo vodi, može da bude odličan put u oživljavanje i osvetljavanje doživljaja (sebe). Drugo, razgovor o, ako se vodi dobrim pitanjima, pomaže klijentu da uroni u doživljaj nekad veoma intenzivno, možda i više nego što bi to bio slučaj kod odigravanja. Štaviše, čini mi se da izvesna početna distanca koja postoji u razgovoru o često pomaže klijentu da dozvoli sebi osećanja i slično.

Takođe, sam odnos između klijenta i terapeuta (ja-ti odnos) prisutan je na drugačiji način u tradicionalnom i dijaloškom pristupu.

U tradicionalnom pristupu terapeut sprovodi tehniku i brine da klijent ne beži od doživljaja, već da ga osvesti i izrazi. Ako klijent ovo ne radi, postavlja se pitanje šta klijent zapravo radi. Tipičan Perlsov odgovor je da pokušava da terapeuta „napravi budalom“, odnosno da terapeutu „postavlja zamke za medvede.“

To znači da klijent pokušava da manipuliše terapeutom. Tipično, klijent želi da terapeut preuzme odgovornost umesto njega, kad god ga pita za mišljenje, odnosno savet. Poziva terapeuta na empatiju, tj. da zauzme stranu, čime uvlači terapeuta u svoj privatni rat. Traži da terapeut misli umesto klijenta, ako mu traži bilo kakvo objašnjenje. Pokušava da kontroliše terapeuta. Pravi se slabim. Ne želi da se suoči s činjenicom da ima izbor i odigrava bezizlaznost. Beži od odgovornosti i traži da terapeut preuzme odgovornost umesto njega i tako dalje.

Pošto je to ono što se događa između terapeuta i klijenta (u ja-ti modu), zadatak terapeuta je da pomogne klijentu da unese svesnost u to što radi: „Kaži mi: ’Sada te pravim budalom. Želim da ti preuzmeš odgovornost umesto mene. Ja sam nemoćni mali dečko. Spasi me. Stani na moju stranu. Pati umesto mene (ili pati sa mnom).’“ i tako dalje.

Terapijski cilj je da terapeut odbije igru, manipulaciju i moć koju mu klijent, na ovaj način, tobože daje. Ideja je da će klijent, nemajući kud, tada sam uzeti moć u svoje ruke. Kako? Tako što će osvestiti ono što radi i identifikovati se s onim što radi: „Ja sada želim da ti preuzmeš odgovornost umesto mene i obračunaš se s mojom ženom umesto mene. Želim da se ti ljutiš na moju ženu umesto mene.“ i slično. Kada klijent ovo osvesti, on sada može da nastavi da se vraća svojim doživljajima, a u njima leži njegova snaga. Na primer, može se povezati sa ljutnjom koju oseća prema svojoj ženi i izraziti je.

Ali čak i kada terapeut podržava klijenta da postane svestan šta, kao jedno ja, radi sada i ovde terapeutu, kao jednom ti, u tradicionalnom načinu rada, terapeut se neće pojaviti lično. Npr., terapeut neće reći klijentu da oseća ljutnju, ili šta već. Perls je umeo da kaže klijentu: „Sada mi postavljaš zamku za medvede.“, ali ne i da izrazi svoja osećanja u vezi sa tim.

U tradicionalnom modu, dakle, ja-ti odnos ima izvesnu dijagnostičku i, samim tim, terapijsku ulogu, ali se ne razvija dalje od toga. Ja-ti odnos služi da terapeut napravi dijagnostiku. Intervencija je indirektna konfrontacija koja se sastoji u tome da terapeut pozove klijenta da nastavi da manipuliše, ali sada svesno i još jače, kako bi osvestio i izrazio i skriveni deo doživljaja: „Ja sam mali i nemoćan.“[3]

Terapeuti dijaloškog stila uviđaju da su odnos i proces (Jontef) ono odlučujuće za terapiju, a ne puko suočavanje klijenta sa zahtevom da preuzme odgovornost.

Dijalog terapeuta i klijenta može biti usmeren na njihov odnos, i ono što se između njih dešava. Ovo dovođenje odnosa u figuru, tzv. ja-ti odnos, prepoznato je i u dijaloškom geštaltu kao srce terapije, ali na drugačiji način od tradicionalnog pristupa. Tek u odnosu na terapeutovo „ja“ klijent počinje da doživljava svoje „ja“, i obratno, ali se ovaj rad zasniva i odvija u formi dijaloga, a ne kroz konfrontiranje sa klijentom na Perlsov način.

Ovo ja-ti dijaloškog pristupa začeto je, i kao pozadina prisutno, već i u priči o. Na primer, prateći moju potrebu da pričam o majci i mom odnosu sa majkom, terapeut iskazuje svoje „ja“ kroz stav radoznalosti i ljudskog razumevanja, pažljivog slušanja i aktivnog praćenja svoje zainteresovanosti kroz potpitanja, i  empatiju.

Ipak, glavna ideja dijaloškog pristupa, koja od tradicionalne GT vodi ka relacionoj, je da se nešto važno iz mog odnosa sa majkom dešava sada i ovde u mom odnosu sa terapeutom. Na primer, moje suzdržavanje da pokažem osećanje nezadovoljstva, ili ljutnju u odnosu sa majkom, da je ne bih povredio ili uznemirio, čak da se ne bi razbolela (iracionalno uverenje), mogu biti prisutni u mom suzdržavanju da pokažem tugu ili ljutnju u odnosu sa terapeutom (retrofleksija).

Dijalog sa terapeutom, pre nego tehnika, nudi mi mogućnost da ovo osvestim, a zatim i da eventualno probam novi pokret, npr. da terapeutu pokažem tugu, ili čak ljutnju na njega, i tako se uverim u njegovu snagu (da ga moja osećanja neće rasturiti, niti razboleti). Ovde sada imamo oslikan prelaz od ja-to (ja govorim terapeutu (ti) o majci (to)) na ja-ti (ja štitim terapeuta (koji je za mene „ti“) kao što sam štitio majku), pri čemu je sada fokus na onome šta se dešava između mene i terapeuta (ja-ti).

Terapeut i klijent sada se bave svojim odnosom, tako što o njemu razgovaraju, a ne tako što terapeut plasira tehniku, npr. pozivajući klijenta da kaže: „Ti si slab i ja te štitim. Ja sam jači od tebe. Ja imam moć.“

Njihov odnos, osvešćivanje kroz dijalog onoga što se u odnosu događa, i promena u odnosu, sada su cilj onoga što se u terapiji događa. Izgleda da dijaloški terapeuti smatraju da je dijalog o odnosu mnogo bolji način da klijent osvesti šta se događa, nego što je to tehnika za dramatizovano suočavanje klijenta s nužnošću da prestane s manipulacijama i sam preuzme odgovornost.

Kada osveste ono što se dešava u njihovom (ja-ti) odnosu, tada dijaloški terapeut može pozvati klijenta da načini novi pokret. Naime, da proba da direktno izrazi ljutnju ili tugu, kako bi stekao novo iskustvo kontaktiranja. Zatim se terapeut i klijent ponovo mogu vratiti dijalogu u kom će deliti svoje utiske u vezi sa ovim novim iskustvom. Nije, dakle, bitno da klijent osvesti da manipuliše, niti da na dramatičan način odbije ili preuzme odgovornost.

„Kada mi tako direktno pokažeš svoja osećanja, osetim tvoju snagu i vidim te jasno.“, kaže, na primer, terapeut, dodajući pitanje: „Kakvo je ovo iskustvo za tebe?“

„Osećam da pomalo drhtim i sada sam vrlo energiziran. Osećam novu lakoću i slobodu. Moje telo je prisutno i živo.“, odgovara, recimo, klijent.

„Sada gledaš u mene. Šta vidiš?“, nastavlja terapeut.

„Sada vidim tebe, a ne moju mamu.“, odgovara klijent.

„Drago mi je da si konačno sada sa mnom.“, zaključuje terapeut, smešeći se.

„I šta još vidiš?“, dalje pita.

„Vidim da se smešiš.“, kaže klijent, smešeći se.

Ovde se dijaloški pristup potpuno približava, ili čak preliva, u relacioni. Ovaj trenutak punog kontakta nazivamo ja-ti momenat.

Sada se terapeut i klijent ponovo mogu vratiti ja-to modu rada, tj. temi od koje su počeli, tako što će novo iskustvo koje se desilo u njihovoj ja-to razmeni pokušati da iskoriste kao novo polazno mesto u klijentovom odnosu sa drugim značajnim ljudima, ili čak u klijentovom stvarnom odnosu sa majkom.

Relacioni terapeuti nastavljaju da razvijaju ovu ideju i mada retko koriste, ili uopšte ne koriste „ja-ti“ i „ja-to“ termine, ova filozofska ideja, da se „ja“ konstituiše tek kroz „ti“ i obrnuto, samo je srce njihove paradigme.

Izgleda, međutim, da su relacioni terapeuti tako skloni da preskoče korak osvešćivanja (sada sam svestan da te štitim, kao što sam štitio majku) i direktno rade, ne na odnosu, nego kroz odnos. U tom smislu, čini mi se da su relacioni terapeuti skloni da direktno pozovu klijenta na akciju (što je zapravo svojevrstan povratak tradiciji, iako se na sasvim nov način izvodi).

Relacioni pristup, čini mi se, radije zaobilazi dijalog kao razgovor o, i osvešćivanje procesa, i vraća se tradicionalnoj strategiji: nudi akciju koja neposredno i spontano izrasta iz potrebe (za punim kontaktom u odnosu).

Na primer, radeći na temi napada panike, da tako kažem, relacioni terapeut jeste zapitao klijenta kada se napad desio (kontekst). Kada je saznao da se napad desio kada se majka razbolela, terapeut je odmah pitao klijenta o konkretnom događaju: „Kako si saznao za majčinu bolest, ko ti je saopštio?“

Primetivši da je klijent, živo se sećajući situacije u kojoj mu je otac saopštio loše vesti, zasuzio u ovoj akciji izražavanja doživljaja, terapeut je odmah krenuo ka ja-ti odnosu, saopštivši klijentu da je „duboko dirnut njegovim osećanjima prema majci.“ Jasno je da terapeut ovde koristi sebe spontano i neposredno, kada god mu se ukaže prilika.

Terapeut sada klijentu nudi ruke. Klijent počinje još jače da plače i jako da ga steže. U terapeutovom oku takođe se pojavljuje suza. Stezanjem se klijent uverava da je terapeut dovoljno stabilan i jak (kao što je i majka bila dok se nije razbolela).

Drugim rečima, relacioni terapeut je pozvao kontekst ciljajući id granicu (emotivni aspekt doživljaja) i uz vrlo malo konteksta (predkontakta) ušao u ja-ti momenat (dirnut je i to deli sa klijentom), a zatim još više, kroz stisak ruku, terapeut neposredno nudi klijentu ono što mu treba: akciju i pun kontakt, bez prethodnih osvešćivanja i razumevanja.

Važno pitanje koje je terapeut postavio je „ko“ pitanje. Relacioni terapeut, dakle, ne teži razumevanju. Njega interesuju odnosi, ali da bi pozvao id na kome će utemeljiti akciju i pun kontakt.

Ovaj rad je, još jednom, sažetiji, spontaniji, neposredniji, ekonomičniji, potpuno u doživljaju. Faze svesnosti i mobilizacije su skraćene i njima se, pre svega, bavi terapeut kroz dijagnostiku, tražeći način da pozove id i nudeći brzo snažnu akciju i puni kontakt. U tom smislu, relacioni pristup vraća se tradicionalnim vrednostima, ali za razliku od tradicionalnog pristupa, sprovodi ih kroz kontakt, dakle kroz ja-ti momente. Neposredni cilj nije niti da klijent osvesti manipulaciju, niti da preuzme odgovornost, čak ni da osvesti da u odnos sa terapeutom unosi svoje iskustvo sa majkom (barem ako govorimo o jakom obliku relacionog pristupa). Cilj je kontakt bez mnogo refleksije. Cilj je ono što bi Perls zvao zdravom konfluencijom.

Đani Frančezeti bi čak možda rekao da terapeutova intervencija pružanja ruku klijentu nije plod promišljanja. To je spontana, predreflektivna, na intuiciji zasnovana, intencija polja klijent/terapeut. Terapeuta pokreće atmosfera. Polje želi tu razmenu (ne terapeut sam). Terapeut ne misli, već dela, ali ne u svoje lično ime, već u ime polja, nečeg trećeg, kokreacije. Polje terapeut/klijent dela.[4]

Relacioni terapeut od početka do kraja koristi sebe. Ono što bi dijaloški terapeuti možda zvali kontratransferom (terapeut je počeo da oseća dirnutost, tugu, a zatim potrebu da ponudi klijentu svoje ruke), relacionom terapeutu je neposredna, estetska dijagnostika, koju, kako vidimo, on odmah prevodi u intervenciju[5].

Da bismo, međutim, približili razliku između načina na koji tradicionalni i relacioni terapeut koriste sebe u terapiji, pogledajmo jedan paradigmatičan primer iz prakse.

U jednom od čuvenih radova Perlsov klijent na pitanje: „Čega si sada svestan?“ odgovara da je svestan tenzije u grudima. Perls ga tada odmah poziva na akciju. Poziva klijenta da ustane i pritisne terapeuta (Perlsa). Ovo je primer tipičnog tradicionalnog načina rada na retrofleksiji. Cilj je da pritisak koji pravimo ka unutra okrenemo ka spolja.

Kako ovo razumemo? Kako nastaje neprijatan pritisak u grudima? Klijent prirodan pokret ka sredini (agresiju) zapravo okreće ka sebi (retrofleksija) i zato oseća tenziju u grudima, bol u glavi i sl.

Pošto ga je Perls pozvao da pritisne njega (Perlsa), klijent ustaje i počinje da pritiska Perlsa, dok ga ovaj podstiče da to uradi još jače.

Posle nekoliko trenutaka, Perls zapita klijenta kako je sada. Klijent svedoči da je doživeo olakšanje. Neprijatan pritisak u grudima je nestao.

U ovom radu Perls je, međutim, više objekat (sredina, neko „to“) ka kojoj klijent ima da okrene svoju agresiju, nego subjekat u odnosu (neko „ja“). Umesto da pritiska Perlsa, klijent je mogao pritiskati jastuk, ili nešto drugo neživo[6].

Za razliku od toga, kada u svojim čuvenim radovima Đani Frančezeti, poznati predstavnik relacionog stila, zamoli klijenta da ga pritiska, jer je klijent pre toga govorio o pritisku u grudima, cilj (strategija) nije akcija okretanja impulsa i energije ka spolja, u sredinu, da bi akcija donela rasterećenje, već nešto sasvim drugo. Cilj je komunikacija, dakle odnos, deljenje, zajedničko bivanje, približavanje, pridruživanje. Đani se želi približiti i pridružiti svom klijentu tako što će osetiti isto što klijent oseća. „Sada smo zajedno“, kaže klijentu. Terapeut oseća ono što klijent oseća. Inficiran je, kako relacioni terapeuti vole da kažu. Klijent je sa terapeutom neposredno, tako što je svoj doživljaj podelio sa njim, vrlo bukvalno i telesno.

Terapeut je neko „ja“, u odnosu na klijenta koji je „ti“, i klijent je u odnosu na terapeuta neko „ja“. Njihova razmena (kontakt, što neposredniji) je cilj. Njihov odnos je cilj i zato bismo ovo mogli nazvati „ja-ti“ odnosom.

Ipak, ideja nije da se ja-ti odnos tematizuje i osvešćuje. Jer ovo bi možda bilo napuštanje odnosa, refleksija, egotizam, udaljavanje, posmatranje, zauzimanje meta pozicije. Cilj je da se odnos događa, doživljava, i da se u tom događaju javlja novina: bivanje zajedno. Odnos (i ono što se u odnosu događa) leči, pre nego unošenje svesnosti u doživljaj.

U tom smislu, možda možemo govoriti i o izvesnom pomeranju terapijskog cilja, kroz razvoj geštalta, od tradicionalnog preko dijaloškog do relacionog, koji se u smislu tehnike donekle vraća tradicionalnom, ali s drugačijim ciljem.

U tradicionalnom geštaltu cilj je da klijent ponovo preuzme odgovornost, tako što će se usmeriti ka spolja, kroz akciju, i tako se pojaviti na granici kontakta sa sredinom, suočiti sa stvarnošću, otkloniti prepreke i doći do predmeta svojih potreba. Početak je svesnost o tenziji, a kraj je rasterećenje kroz akciju koja vodi punom kontaktu (klijent pritiska Perlsa).[7] Ja-ti odnos, ako se uopšte događa, ovde bi mogao biti samo sredstvo, ali ne i cilj: „Neću ti dozvoliti da manipulišeš sa mnom! Osvesti, priznaj šta radiš! Sada imaš izbor! Preuzmi odgovornost!“.

Cilj ove Perlsove intervencije nije da se sa klijentom sretne kao subjekat sa subjektom, kao čovek sa čovekom, kao „ja“ sa „ti“, koji je za sebe takođe „ja“. Perls neće podeliti ništa od toga kako se oseća sada kada je pod pritiskom. On je tu prosto objekt. Sredina. Neko „to“. Čak i ako se sa klijentom sudari na granici kontakta: „Ti meni postavljaš zamke za medvede!“, to je samo sredstvo da klijent osvesti šta radi, posvoji svoju agresiju i preuzme odgovornost.

Za razliku od Perlsa, Đani je ovde subjekt u relaciji dva subjekta. Klijent sa njim sada deli iskustvo i terapeut može reći: „Sada smo zajedno.“ ili „Sada osećam kako ti je tokom čitavog dana.“ ili „Fasciniran sam kako uspevaš da ceo dan podnosiš ovaj pritisak. Fasciniran sam tvojim herojstvom.“ ili „Hajde da sada zajedno dišemo kroz ovaj pritisak u kome smo zajedno.“ – gde bi, dišući sa terapeutom, klijent mogao osetiti potrebu da smanji pritisak na terapeuta, jer se i njegov subjektivni doživljaj pritiska smanjuje.

Ili relacioni terapeut može reći: „Drago mi je da imaš poverenja da ovu tenziju podeliš sa mnom.“ ili „Drago mi je da smo sada mnogo bliže/više zajedno nego malopre.“ ili „Drago mi je da mogu da osetim kako ti je, ma koliko je neprijatno.“ itd.

Slutim da se ovde krije objašnjenje zašto relacioni terapeuti nisu skloni ja-ti i ja-to terminologiji. Ja-to aspekt nijma je manje bitan, ili nebitan, a ja-ti termin ne opisuje adekvatno novo iskustvo. Umesto ja-ti, relacioni terapeuti bi možda radije rekli da se ovde događa ralacija između jednog ja i drugog ja. Tako da bi ovde radije govorili o intersubjektivnom, dakle ja-ja(ti) odnosu, gde je jedno ja klijent, a drugo ja terapeut.

Naravno, akcija je i ovde značajni faktor, iako se ni koncept akcije ne pojavljuje tipično u relacionoj retorici. Ali ovo nije puka akcija ka spolja, niti oslobađanje „potisnute“ agresije. Ovo je akcija kojom se klijent vraća drugom, akcija komunikacije. Ne sredini, nego drugom. Vraća se relaciji sa subjektom.

Razlike postoje i na nivou shvatanja integracije (ovde je uzimam u istom značenju kao asimilacija). Samim tim što se akcija desila (npr., klijent je posvojio svoju agresiju i time preuzeo odgovornost), prema tradicionalnom pristupu, desila se i asimilacija. Slično stanovište, čini mi se, deli i relacioni pristup. Samim tim što se pun kontakt desio, desila se i asimilacija.

S druge strane, dijaloški terapeuti, čini mi se, smatraju da asimilacija kroz akciju nije dovoljna. Možda se i desila asimilacija, ali i integracija. Ne samo da integracija podrazumeva da se pokret dovoljno puta ponovio da bi postao deo našeg novog identiteta (naših veština), već nam je potrebno i razumevanje o tome šta se desilo, a ovo razumevanje, ova refleksija događa se kroz dijalog. U tom smislu, možda možemo govoriti o razlici između koncepta asimilacije, koji bi bio više organizmički fenomen, od koncepta integracije, koji bi obuhvatao i više kognitivne sposobnosti.[8]

[1] Martin Buber napravio je čuvenu razliku između ja-ti i ja-to odnosa. Njegova glavna ideja bila je da tek „ti“ određuje ono „ja“ i obratno, što je stara tema filozofije egzistencije, čak i svih ranijih dijalektičkih filozofija, još od Heraklita. „Ja“ nema bez „ti“, niti „ti“ ima bez „ja“. „Ja“ i „ti“ se dijalektički određuju i postoje samo zajedno, u suprotnosti, kao dva pola magneta, s tim da svaki od njih, ne samo da određuje drugog, već u tom određivanju sebe prevazilazi. Geštalt psihoterapeuti su brzo uvideli da se ova ideja sjajno uklapa u koncept polja, koji kaže da se „ja“ pojavljuje i biva samo na granici kontakta sa sredinom, kroz identifikaciju i razlikovanje (alijenaciju) od sredine.

[2] Ovde pod tehnikom mislim na tehniku u užem smislu, onako kako ju je opisivao Perls u smislu terapijskih pravila i Naranho. Npr. pojačavanje, odigravanje, gluma i sl.

[3] Geri Jontef je kritikovao Perlsa jer, kako mu se čini, od terapijske scene na ovaj način pravi predstavu na pompezan, dramatičan i narcističan način. Drugi su kritikovali Perlsa da na ovaj način zapravo izbegava odnos i da gaji fobiju prema svakom obliku nemoći i zavisnosti.

[4] Ovde se ne mogu upuštati u kritike koje neki teoretičari upućuju „mističkim“ elementima ovakve teorijske artikulacije ovakvih terapijskih događaja.

[5] Zbog toga relacioni terapeuti traže prevazilaženje koncepata transfer/kontratransfer. Vratiću se ovom složenom pitanju kasnije.

[6] Naravno, usmeriti svoju agresiju prema terapeutu može biti mnogo uzbudljivije nego je istresti na neživu stvar. Što opet otkriva pritajeni relacioni potencijal ove intervencije koji se gubi kada agresiju usmerimo na stvar. Nešto više o tome reći ću kada budem govorio o tradicionalnom i relacionom modalitetu rada sa „praznom stolicom“.

[7] Svestan sam da ovde, u objašnjenju, koristim koncepte koji su se možda razvili nešto kasnije u odnosu na Perlsove početke, a koje je teorijski uobličio Zinker kroz koncepte ciklusa ogranizma i sredine. Čini mi se, međutim, da se ovi koncepti uklapaju u duh tradicionalnog geštalta i da se ništa ne gubi ovim poznijim rasvetljivanjem.

[8] Ako se ne varam, ovom razlikom u svom diplomskom radu bavi se kolega Dejan Vučinić.