Kod ovakve dijagnostike, na raspolaganju nam stoji eksperiment koji nudi tradiocionalni geštalt. Ako, svaki put kada upotrebim ove uzrečice, posle izgovorim istu rečenicu bez njih, i zapitam se kakva je razlika, mogu osetiti da mi ta direktnost više prija.

“Sada kao da se osećam dobro.”, kaže Sanja na kraju rada samnom. “Sanja da li se kao osećaš dobro ili se osećaš dobro?”, pitam.

“Osećam se dobro!”

“Kakva je razlika kada tako kažeš?”

“Istinitije je i jasniije. Jače osećam sebe.”

U drugoj prilici klijentkinja mi kaže: “Kao da počinješ da me ljutiš.”

“Da li bi mi to rekla bez “kao”.”

“Počinješ da me ljutiš!”

“Tvoj glas je drugačiji, deluješ mi sigurnije. Kakav je osećaj?”

“Oslobađajući. Sviđa mi se što sa taobom mogu da budem direktna.”

Drugi tipičan model rada karakterističan za nasleđe tradicionalnog geštalta je da pozove klijenta da ovaj manir pojača. Ako počnemo ove rečce da trpamo svuda i preko svake mere, dovešćemo ih do apsurda i osvestiti njihovu ulogu (osvešćivanje uloge nečega što radimo, treća je titička geštelt strategija).

“Nekako, kao da, možda, sada hoću da ti kažem, da si nekao, možda, kao previše usmeren na mene i kao da to čini da nakao, kao da se osetćam nervnoznim.”, rečenica je koju sam ponudi klijentu koji je dosta koristio ovaj manir. Smejali smo se, ali on se onda ozbiljivo, shvativši kolko je u rukavicama, kolko je to naprno i koliko ga ostavlja samim.

“Nekako” ili “kao da”, međutim, s druge strane, kada nije samo rđava naivika ili fiksirani geštalt pipavosti i opreza, u nekim konstekisma ima svoj puni sm isao. Tim rečcama nastojo reći da nismo sasvim sigurni, da nam se iskustvo nije do kraja artikulisalo. Geštelt manir u kome nastojimo da bude otvoreni za novo i drugačije i u kome se klonimo toga da budemo čvrsti sigrni, u kome govorimo o našim doživaljima a ne o istini po sebi, prirodno je tle koje ovaj “nakao” manir dobro Dobro izražava i gde to “nekako” ili “kao da” zaista ima svoje značenje, upravo da kaže da nam se čini, da naziremo, da imeo takav utisak ali još nismo sigurni.

Pokušate da osetitre rezliku kada ove rečce koritite da bi ste se aeautentično pokrili, kada iza njih svoji vaša nesigurnost i strah od jasnog pojavljvanja na granici konkztakta, a kada te rečce zaista imaju značanje i dodaju onome što ste rekli jednu važnu infromaciju, da zaista niste sigunri.

“U svakoj sam tražio nju.”, kažu reči ljubavne pesme. I zaista, naš život kao da predstvlja beskrajno lutanje i traženje za onim za čim smo uskraćeni, a u šta smo verovali i na šta smo, kako smo osećali, imali pravo.

Pojavljivanje osećanja koja prate zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, prirodno vodi potrebi za njihovo ispoljavanje i uvažavanje od strane drugih. Kada do tog ispoljavanja ne dođe, kada svoja osećanja moramo prekinuti ili potisnuti, kada ona ne dovode do željenog kontakta u dovoljnoj meri, kreira se nezavršen posao.

Da li postoji totalo završavanje. Velike rane koje ostaju iza velikih trauma i gubitaka nikada do kraja ne zacele. U tom mislsu možemo govcoriti o poslovima koji se nkada do kraja ne mogu završiti. Zaceljujemo ih i oprašatamo se za neko vreme. U teškim trenucima, međutim, te rane nanovo krokravre i mi imao potrebu da im se ponovo posvestimo.

Teraputi se dele na one koji veruju da završavanje u relaciji klijent/teraput neće biti dovoljno ako nije identifikovan i osvešćen koren nezavršenog posla, odnosno originalna iskustva i odnosi u kojima je trauma nastala. Tek prepoznavanjem i prinavanjem originalnog nezavršenog posla polje se rasterećuje i geštelt završava.

S druge strane neki teraputi veruju da je završanje nezavršenog posla već uključeno ako se ako se dogodi u relciji terapu/klinet, kao i da završavanje korz preoznavanje nezvršenog posla u istroji neće biti dovoljno, ako se ne dogodi i u odosu u sada i ovde, sa samim teraputom.