Nikola Krstić – Priče jednog Psihoterapeuta
*Stranica je još u pripremi*
Priče iz Detinjstva
Porodica
– Sada ćemo se naći sa tataom. Treba da ragovaramo kao porodica.
– Mama, a šta je to porodica? – Pitao sam kao šetogodinji deček veselo poskajujući uz majku koja me drži za ruku dok šetamo. Jesenje suce zlatom je obasjalo naše pokrete. Grad je bio tih, a žuto lišće šuškalo je pod našim koracima. (…)
Nezamislivo
Sa 5 godina imao sam konja Teju. Bio je od tvrdog sundjera, presvucen jambolijom. Bio je mekan i topao. Oslanjao se na snaznu metalnu konstukciju. Bio je taman toliko visok da sam ga mogao zagrlitu oko vrata s prednje strane ili ga uzjahati bez muke. Obozavao sam da se ljuljam na njem i nasi puti bili su beskarjni. Nije bilo pesme, price nitu bajke da sam je cuo a da smesta tamo nisam odjahao na svom Teji. (…)
Prva i nezabroavna – jedinica iz matematike
Ijako je prošlo pune trideset i tri godine i danas se jasno sećam kako sam dobio prvu jedinicu u svom životu. I ako me pod starost ne pojede Alchamer, taj nemac koji krade uspomene čineći da život izbledi i polako se pretvori u ništavilo koje nas možda i čeka poško poslednju put i konačno sklopimo svoje oči, verujem da ću se tih scena sećati dok god sam živ. (…)
Žumence mućeno strpljenjem
U beloj šolji na trešnjice, obasuto sa tri kašicice šećera, kraljevski blista žumance. Njegova narandžasta boja diže moje raspoloženje do ushićenosti. Još uvek je tako celo i jedro i živo. Sija se na dnevnom svetlu i da mi voda već ne ide na usta mogao bih ga dugo gledati. Kristali šećera veselo svetlucaju oko njega. Miriše na svezinu, na kuhinju, na blisku slast. (…)
Prvi dan škole
Primetio sam da se sećanja rastapaju i gube u značenjima koja smo im pridali i opštim utiscima koje smo poneli. Otkrio sam ipak da kada se na njih, čak i posle mnogo godina usmerimo, ona postaju živa i sve dublja a detalji izviru, novi i novi. Ti detalji zapravo su trenutci, momenti koje smo duboko osetili i prživeli, slike koje su se urezale u našu dušu. Te slike daju obaleženje koje neko doba ostavlja na naše biće. (…)
Priče o psima i ljudima
Kobi i noćna lutanja
Legao sam da spavam ostavivši otvoren prozor, ne bi li ga čuo kada zalaje pred kućom. Kapija je takođe ostala otvorena. Gledao sam je sa prozora. Činilo mi kao da će mu, kada se konačno vrati reći da je dobrodošao i da ima neko ko ga očekuje.
Dva sata ranije progutala ga je noć. Vlažna i maglena očarala ga je mirisom avanture. Keruše su svuda uokolo ostavile svoje tragove. (…)
Stafi – Zagrljaji umesto ljutnje
Nudio sam mu zagrljaj i mazenje da bi odustao od ljutnje…
Stafi je bio mesanac staforda i neke domace djukele. U kraju se, neznano kako pojavio na prolece. Brzo se snasao i pridruzio lokalnom coporu slobodnih pasa sa kojima smo Kobi (moj jazavicar) i ja prijatelji godinama. (…)
Ali ja nisam čovek
Deca Kobija, moga jazavičara, naprosto obižavaju. I koliko god ga deca vole, toliko je on za njih nezainteresovan, naročito napolju gde gde ima toliko važnih mirisa u travi. (…)
Meda
Meda živi u žičanom kavezu u dvorištu porodčne kuće Milenković. Kavez je veličine tri sa tri metra i mada u njemu ima lepu kućicu u koju se može sakriti od zime, Meda je usamljen, svaki dan mu izgleda potpuno isto i zato ok tužno civili. Cvili neprekidno gledajući u kapiju i već pet godina nada se da će kroz nju izaći u neki drugačiji život u kome bi mogao da trči i igra se sa psima i ljudima, da istražuje, da se zaljubi, da ispolji svoju dobrotu i svoju snagu. (…)
Priče sa periferije Beograda
Korov
Na nekog me podseća!
Iznikao nesađen, neplaniran. Sam. Prkosan. U inat svetu, svima.
Nije čekao da ga pozovu, da ga požele, da ga naume.
Htelo mu se da postoji, da živi, da cveta, da oseća, da misli, da diše, da miriše.
Nije se uplašio tog strašnog čoveka što brine da ga ništa ne iznenadi i da sve bude na mestu koje je sam odredio. Nije se uplašio makaza ni oštrice kose.
Nije se uplašio ni patnje, ni samoće, ni nesreće, ni bola.
Rascveto se u boje i miris, uprkos zimi, kiši i vetru, u nevreme, gde mu mesto nije, ponosan, svoj.
Milina mi je pogledati ga i darivati ga osmehom, nadom i suzom.
Na nekog me podseća!
Izvor
Tačno ispod Avale, izvire bistra i hladna voda, okružena oštrim šumovitim padinama, zavučena i sakrivena bršljanom i debelom mahovinom. Vekovima, sve do danas, meštani dolaze da u miru stoletnih šuma zahvate ovu živu vodu. Tako stari izvor, to mitsko mesto, živi svoj spor, spokojan, jednoličan život u pesmi ptica i zrikavaca. (…)
Grudvanje
Danas sam video dečake kako grudvama snega gađaju gradski autobus u pokretu. Mogao sam kraičkom oka da uhvatim preneražena lica putnika kroz mutno staklo. (…)
Otkud to da pišem priče
Otak znam za sebe sam sklon mašti, tišini, sanjarenju. Bezbroj dužnosti u “spoljašnjem svetu”, čak i kada sve ide kako želim, učine da povremeno oko srca osetim sivu hladnoću. Tada posjem svestan da sam previše napolju, u razim ulogama kao što su uloga posihoteraputa, učitelja u našoj psihoterapijskoj školi, menađera, direktora, koordinatora. (…)
Dnevnik izolacije – Buđenje
Mešavina unzemirenosti i besa ispunjavala je telo Marka Kovačevića čiji se život baš tog porleća razlistavao uporedo sa prirodm. Njegova završnma godina sudja je prekinuta. Iznenada i neočočekivano kada je korona stigla u Srbiju, sve je stalo. (…)
Egzistencijlističke priče i poetika psihopatologije / bajke
U mom kućerku na ivici šume
Jedne noći, a zime beše ljuta i vetar je fijukao i šibao sve one koje je napolju zeateka i sneg je padao krupan, zakuca neko na prozor moje kuće male. Ko je sad, zapitah se, u gluvo doba po nevremenu ovom? Ko to kuca na moja vrata, kakav to bednik il prosjak dolazi do mog ubogog kućčerka na ivici šume u ovo gluvo, zloslutno doba? (…)
Povratak kući bogu ili u potrazi za smislom
Jednoga dana, posle dugog i teškog traganja mojim lutanjima i mukama bio je kraj. Decenijama duga borba dala je svoj plod i ja sam se, ispucalih usana, izgladneo, prljavog, trnjem išibanog lica, žuljevitih nogu, odrpan, iscrpljen, našao na onom mestu koje sam tražio toliko mukotrpno i posvećeno. Našao sam se, ni manje ni više, nego na nebu, pred vratima iza kojih sedi Bog okružen belinom oblaka čistih kao Sunce. (…)
Pisati je slično psihoterapiji
Pisanje, kakvo voim, sasvim je blisko psihoterapiji. Najpre, kao i psihoterapija, pisanje traži vreme. To je vreme za mene i samo za mene. Ekskluzivno vreme koje nije vođeno nikakvim spoljašnjim interesom. Vreme za bivanje sa sobom. A šta danas, u sveopštoj trci može biti dragoceniji poklon sebi do vreme. (…)
Manično – depresivna stanja
Talas inspiracije vrtoglavo me uzdiže ka nebu i ja blistam prema Suncu. Odozgo sve mi izgleda moguće. Sve je tako jednosvno i tako jasno kao plavetnilo neba. Čitav moj život dobija smisao i ja letim, letim u sustret bezgraničnoj sreći. (…)
Pastir Vanja i zlatno stado
Nekada davno, na jednoj visokoj planini živeo je mali pastir Vanja sa svojom starom majkom. Bili su veoma siromašni i živeli su sasvim sami u maloj trošnoj kolibi, visoko u planini i daleko od sela i ljudi. Vanja je dane provodio čuvajući ovce po blistavim pašnjacima, svirajući u malu drvenu frulu, družeći se sa pticama, vevericama i ježevima. (…)
Egzistencijlističke priče i poetika psihopatologije
Pohvala prokrastinaciji
U svet žurbe i prestiža, moranja i prisege, u kome je tako važno stići pre, dopreti dalje i biti bolji, u svet u kome se sve meri i upoređuje, ušunjala se tiho, neprimetno, nemarno, nevidljiva neman prokrasticancije. I baš kada se obaveze nagomilaju, baš kada treba biti efikasan i brz, odgovoran prema sebi i svome životu i budućnosti, ona je tu. Teška, lenja i troma. Pospana i slatka. Neodoljiva. (…)
Psihoterapeut
Psihoterapeut je neko važan. Neko koga poštujem. Važno mi je kako će me videti i šta će o meni pomisliti. Gasim svoj telefon kako nas ne bi uznemiravali pozivi i obaveštenja, a kako se to ipak desi, izvinjavam se. I upravo ovo davanje poštovanja drugom onako kako to za sebe obično ne činimo, klica je jednog novog odnosa u kome se učim da isto takvo poštovanje poklonim sebi. (…)
Nedostižnosti Smisla
Vreme muči i zamara samo one koji žive zauzeti jedino ništavnim brigama o svojoj ličnosti i svojim uživanjima. Ali ono je kratko i neosetno onima koji zaboravljajući sebe rade na ma kakvom poslu koji ih prevazilazi. Mereno veličinom jednog smelog i neostvarivog sna ono gotovo i ne postoji.
Ivo Andrić
(…)
Psihoterpija i depresia
Da li vam se ikada učinilo da živom prolazi pored vas kao šareni, dugači u vozovi u koje nikako da se ukrcate? Sve čekate da stanu, da se zaustave radi vas, da vas pozovu. Gledate šareni svet, nasmejane putnike koji dižu svoje češe i slave svoje putovanje, ni ne primećujući da neko na peronu dreždi i čežnjivim pogledom ispraća ovu veselu družinu. Kada voz prođe sve polako utihne i vledate za njim. (…)
Zavisnost
Da li ste idaka osećali da pripadate, da pripadate potpuno. Pripadanje vas rastapa i vi postajate samo bara od radosti i miline. Oslobođeni svih vriga i svih nada. Spokojni. (…)