Jednoga dana, posle dugog i teškog traganja mojim lutanjima i mukama konačno bio je kraj. Decenijama duga potraga dala je svoj plod i ja sam se, ispucalih usana, izgladneo, prljavog, trnjem išibanog lica, žuljevitih nogu, odrpan, iscrpljen, našao na onom mestu koje sam tražio toliko mukotrpno i posvećeno.

Našao sam se, ni manje ni više, nego na nebu, pred vratima iza kojih sedi Bog okružen belinom oblaka čistih kao Sunce. Svestan da je mojim zemaljskim mukama došao kraj, žedan konačne utehe uhvatio sam se za kvaku njegovih vrata, spreman da se predam beskrajnom zagrljaju moga nebeskog Oca.

Uhvatio sam se za kvaku, i zastao. Neka čudnovata jeza proletela mi je telom. Večnost mi je bila na dohvat ruke. Samo je trebalo da uđem i da zauvek zaboravim na sve svoje zemaljske patnje. Suza mi je zablistala u oku. Još jednom, poslednji put, pogledao sam ka majci Zemlji. Još jednom, poslednji put, osećao sam bol. Grlo mi se stezalo dok sam gledao crvene krovove kuća okupane suncem. Nikada više neću osećati vetar na mom licu, niti slušati šuštanje brezovog lišća, ni poj ptica.

Noge su mi se ukočile. Gledao sam sa nebeskih visina kako se dole talasaju pšenična polja i pašnjaci. Na momenat sam mislio da sam poludeo. Zastao sam na pragu beskonačnosti koju sam toliko tražio, na pragu potpunog ispunjenja, bezobličnog blaženstva, večnog mira, apsolutnog smisla, čiste nebeske ljubavi. Falio mi je samo jedan korak pa da sve rane na mojoj napaćenoj duši potpuno zacele i nestanu u nepovrat!

I tada je suza kanula iz mog oka i poletela sa belih oblaka nadole, kući, Zemlji. Povukao sam ruku sa kvake. Skinuo sandale, i tiho, posve tiho da Otac ne čuje, zaobišao njegove dveri i uputio se natrag. Natrag kućici s crvenim krovom na kojem raste mahovina. Natrag jednom malom psu, jednom prijatelju bez koga bih bio pola čoveka i jednom Bratu koga čeznem da upoznam i zagrlim.

Znao sam da ću uskoro plakati gorko. Znao sam da ću očajnički ponovo tražiti put što sa zemlje vodi ka nebu. Znao sam da ću zazivati oca i moliti ga da mi pruži novu priliku. Znao sam…

PS. Smisao života je moguće pronaći ali ga nije moguće posedovati. Zapravo smisao života je doživljaj o koji se povremeno osvedočimo. Natopimo ga se, nadišemo a onda polako počne iščezavati, pozivajući nas da ga ponovo pronađemo. Čovek je dete zemlje, dete praznine i ispunjenosti! Potpuna ispunjenost i potpuni smisao učinili bi da prestanemo biti ljudska bića. Hvala ti što si sa mnom da se zajedno natapamo doživljajem smisla! Hvala ti što me nećeš napustiti kada se sutradan probudimo trezni i mamurni! Hvala ti što nećeš pobeći! Hvala ti što si ljudsko biće i što tvojim venama teče topla krv! Ima li većeg herojstva i uzvišenosti nego jednostavno biti čovek.

Piše Nikola Krstić

* Inspirisano pričom Rabindranat Tagore