Pisanje, kakvo volim, sasvim je blisko psihoterapiji. Najpre, kao i psihoterapija, pisanje traži vreme. To je vreme za mene i samo za mene. Ekskluzivno vreme koje nije vođeno nikakvim spoljašnjim interesom. Vreme za bivanje sa sobom. A šta danas, u sveopštoj trci može biti dragoceniji poklon sebi do vreme.

Iz divnog dara vremena, rađaju se potom i drugi darovi, kao što cvet, kada zarudi, rađa plod. Kao i psihoterapija, pisanje od mene traži da zastanem. Jer u psihoterapiji, najdragoceniji su oni događaji koji ne dođu iz razuma i pravila rada nego iz duše, takoreći sami od sebe, spontano, kao igra. A ovo se događa kada damo sebi priliku da zastanemo dovoljno dugo da se put i pokret pojavi sam, lagano, neosetno. Kao što slikar čeka da ga boja povuče. Kao što se slika slika sama. Kao što slikar pred platnom ostaje dovoljno dugo dok se iz njega, sam od sebe ne pojavi novi potez, tako i onaj koji piše čeka da duša sama od sebe iznedri prave reči. Reči koje će obuhvatiti i izraziti ono neizrecivo, ono što se i ne sadrži u rečima i što samo druga duša, neki dobronamerni i osetljivi čitalac, može ponovo oživeti i razumeti. Ovo, meditativno stanje puno prisutnosti za sebe i za svoju dušu, bez usiljenog i brzog pokreta, samo po sebi opušta, krepi i leči, baš kao što na psihoterapiji lekovita mogu biti ćutanja u punom prisustvu, ćutanja koja su ispunjena slatkim smislom, ćutanja koja rode najdublje susrete i razmene.

Ovo odsustvo aktivnosti u punom prisustvu, ovo tiho i neaktivno čekanje, najzad je ona plodna praznina iz koje se samo od sebe, nepogrešivo pojavljuje naše biće, oslikano iskrenošću doživljaja i našim najintimnijim osećanjima. Jer naš doživljaj je sve ono što samo od sebe želi da izađe, da se rodi, sve ono što bi se i inače pojavilo kada bi sebi dali vremena, kada svoj um ne bi stalno držali zauzetim i preplavljenim raznim spoljnjim sadržajima i zadacima. Tako u pisanju kao i u psihoterapiji počinju navirati doživljaji, osećanja, sećanja, opisi. Tako bliski, prisni i potrebni, kao što smo sebi bliski, prisni i potrebni kada otpustimo očekivanja i prisilne radnje, zadatke i takmičenja, postizanje ciljeva i opsesiju napretkom.

Najzad, ovakva vrsta pisanja bliska je psihoterapiji i po tome što nam pruža mogućnost da sebe konačno shvatimo, da sa sobom saosećamo, da sa sobom budemo u odnosu, da rezoniramo. Baš onako kao što terapeut nastoji da nas razume, da nas shvati, da doživi naše doživljaje, da rezonira. I baš kao što u terapiji prepoznavanje i stavljanje doživljaja u prave reči predstavlja lekovit dokaz postojanja jednog drugačijeg, prožimajućeg i prihvatajućeg odnosa, tako u pisanju, ovakvo nešto naš duh izvodi sa samim sobom, omogućujući da se u nama sretnu i razmene posmatrač i posmatrani, ljubavnik i ljubitelj, čovek i žena, roditelj i dete. Naše biće, naša ličnost razlistava se tada u bezbroj likova koji jedni sa drugima igraju svoje drame, izgovaraju svoje reči, svoje sudbine, traže se, gube i susreću, boluju svoje nesporazume i samoće, slave svoja prepoznavanja i razmene.

I tako pisanje nudi mogućnost da se naše grudi ispune slašću kontakta, prisnošću dubokog prepoznavanja, olakšanjem izražavanja, lepotom i nežnošću povezivanja i odnosa, danas tako nedovoljnih i neophodnih. Jer radi pisanja, kao i radi psihoterapije, neophodno je ugasiti televizor, zanemariti telefon, isključiti obaveštenja, zatvoriti knjige i časopise kako bi se stvorila prilika da budemo tu samo za naše unutrašnje odjeke životnog iskustva, samo za reči i smisao koje naše biće prelama i reflektuje.

Nikola Krstić