Grudvanje
Nikola Krstić – priče jednog psihoterapeuta
Danas sam video dečake kako grudvama snega gađaju gradski autobus u pokretu. Mogao sam kraičkom oka da uhvatim preneražena lica putnika kroz mutno staklo.
Jednom sam se i sam našao u tako gađanom autobusu. Udar je usledio naglo i bio je jak. Iznenađenost, strah, povici. Oni do prozora su poskočili. Razbijeni ostaci snega su se slivali niz zaprljani prozor, ostavljajući iza sebe proziran trag. Osetio sam ljutnju. I baš zato, sada mi je bilo čudno što sam ovaj put osetio radost. Mogao sam da zamislim da sam jedan od njih.
Ta mešavina uzbuđenja, lakoće, u spontanoj neodgovornosti igre sa slobodom hladnog zimskog vazduha, podsetila me je na detinjstvo i slične avanture, na bezbrižnost i nepromišljenost. Podsetila me je na jaz između dremljivih, učmalih putnika i svežine zimskoga detinjstva koje sam davno zaboravio i koje mi nedostaje.
Piše: Nikola Krstić
