Psihoterapeut je neko važan. Neko koga poštujem. Važno mi je kako će me videti i šta će o meni pomisliti. Gasim svoj telefon kako nas ne bi uznemiravali pozivi i obaveštenja, a kako se to ipak desi, izvinjavam se. I upravo ovo davanje poštovanja drugom onako kako to za sebe obično ne činimo, klica je jednog novog odnosa u kome se učim da isto takvo poštovanje poklonim sebi. I kao što mi je bitno da moj telefon ne poremeti njega, tako mi u tom odnosu postaje bitno da moj telefon ne remeti mene. Baš kao što mi postaju bitna njegova osećanja, misli i fantazije, tako mi u tom odnosu postaju bitna i moja sopstvena osećanja, misli i fantazije, baš kao što su moja osećanja misli i fantazije zaista bitni mom psihoterapeutu.

Jer poštovanje, zainteresovanost, pažnja, tako spontano i prirodno poklonjeni drugom, predstavljaju baš ono poštovanje, zainteresovanost i pažnju koje nosim u sebi, kojih sam žedan, koje samim tim i samom sebi počinjem poklanjati. I poštovanje, zainteresovanost i pažnja koje mi psihoterapeut poklanja hrane me i krepe, podstičući da ove darove prisutnosti i dobronamerne bliskosti i samom sebi poklonim.

Psihoterapeut je kao ogledalo. Ali ne obično ogledalo, već odgledalo koje odraz boji svojim doživljajem, mislima, osećanjima, unoseći u odraz promenu, nešto jedinstveno i novo, lični pečat, deo svoje duše. Poštovanje, pažnju i zainteresovanost koje pošaljem vraćaju mi se, uzbudljivo promenjeni i osveženi, dotiču me novinom i svežinom, i pružaju mi priliku da se sa sobom i svojim životom, sa životnim iskustvima i događajima, najzad da se sa drugima sretnem na nove, produbljene i razvijene načine.

U tom odnosu i ja sam ogledalo svoga psihoterapeuta. Njegove misli, reči i osećanja, njegova pitanja, njegova zainteresovanost i pažnja, dotiču me i vraćaju mu se promenjeni, s novim bojama i ornamentima koje je dodala moja jedinstvena duša.

Tako se dve jedinstvenosti, dve neponovljivosti sreću i dodiruju, dopunjavaju i razmenjuju, zajedno rastu u novu, drugačiju, sliku jednog života koji više nije samo naš, koji je stvaran i razvijen zajedno. Te dve jedinstvenosti iz čina psihoterapije izlaze promenjene, da svedoče svetu o čaroliji susreta, o moći i magiji susreta i dodira, susreta i dodira koji menjaju.

Nikola Krstić