Mešavina uznemirenosti i besa ispunjavala je telo Marka Kovačevića, čiji se život baš tog proleća razlistavao uporedo sa prirodom. Njegova završna godina studija je prekinuta. Iznenada i neočekivano, kada je korona stigla u Srbiju, sve je stalo.

A bila je to ona godina kada dugogodišnji trud konačno daje slatke plodove i kada je Marko jasno osećao da je nadomak cilja, da konačno postaje ono za šta se šest godina školovao. A baš ti prelazi, kada se dugogodišnje epizode poput škole ili studija završavaju, odišu uzbuđenjem i slatkom, uzvišenom neizvesnošću, euforičnom radošću i dragocenom posebnošću i neponovljivošću. Marku se činilo da široki, šareni svet širi ruke i poziva ga da mu se, izašavši iz školske klupe, konačno preda, bez ostatka, kao što se zaljubljeni predaje voljenoj, malo poznatoj ali obožavanoj zavodnici koja nagoveštava putovanje kroz rajske predele.

Sedeći sada zarobljen u četiri zida, okovan žicama straha i panike koje su nevidljive ali jednako stvarne, u miru svoje sobe, razmišlja Marko i seća se. I diskusije sa kolegama u parku, i noći provedene uz knjigu, i mučna jutra u prostranim, svetlim učionicama, i miris kafe, studentske šale, i bančenje posle položenih ispita Marku odjednom nedostaju i čine mu se nepovratno dragi. Neočekivano, ustalio se u njegovoj duši utisak da mu je neko oteo ono što mu pripada, nešto što se nudi jednom u životu. Najednom mu bi jasno koliko je uživao u svemu tome, pa mu se čak i mučne stvari vezane za izazove studiranja učiniše slatkim, vrednim i dragim. I činilo mu se čudnim što i sâm nije primećivao koliko uživa u poletu poslednjih meseci studiranja, na fakultetu koji mu je, uprkos svim mukama koje mu je zadao, postao prisni i poznati dom. Taj osećaj završavanja ispunjen radošću i nadom, doživljavao je kao odskočnu dasku sa koje će se konačno vinuti u pravi, veliki život za koji se 26 godina pripremao. Ali taj pravi, veliki, dugo očekivani život odjednom je morao da se odloži. Osećao se kao probuđen iz lepog, prijatnog sna, za koji je bio siguran da je sasvim stvaran, nepobedivo stvaran i jak.

I kuda i kako sada? Kako se koncentrisati na poslednje obaveze? Kako korisno utrošiti vreme i nastaviti snevati budan? Kako nastaviti živeti u pijanom zanosu mladog čoveka koji je, na pragu da se dočepa univerzitetske diplome, spreman da se upusti u ples s budućnošću koja upravo počinje? Kako sedeti kod kuće i priznati da izvan zanosa i lepote postoji druga, neželjena stvarnost, koja se odjednom isprečila, ništa ne pitajući, i koja Marku sada krade život i nepravedno uzima te poslednje dane sa starim društvom koje je vojevalo zajedničke studentske bitke? Na ova pitanja Marko nije imao odgovora.

Isprva je želeo da sve porekne. Da na silu i u inat nastavi sanjati kao da se ništa nije dogodilo. Jer ne može njemu niko i ništa oduzeti ono na šta ima bezupitno pravo po zakonu prirode. Ovo kočoperno raspoloženje, ovo mladalačko herojstvo brzo ga je međutim napustilo. Jer mladalačka herojstva su hirovita i nepostojana i obično se rasplinjavaju sa zorom. Najzad, a najviše zbog svog, ne naročito starog ali bolesnog oca, Marka je savladao strah od odgovornosti i ispunila malodušnost.

Uznemirenost i bes izgubili su oštrinu, pretvorili se u očaj, a očaj se pretvorio u tupo, pomirljivo samosažaljenje i potmulu poraženost. Odlučio je da ostane kod kuće, da u karantinu odboluje ovu ranu, da proba da prihvati da mu je oteto nešto na šta je čitavog života čekao, nešto što ničim drugim ne može biti nadoknađeno. I tako ranjen i poražen, učinio se sam sebi na jedan novi način odraslim i velikim, važnim, upravo probuđenim iz produženog dečjeg sna, iniciranim u stvarnost surovog sveta odraslosti, odgovornosti i ozbiljnosti.

Nastaviće se…

Piše Nikola Krstić