I baš kada se obaveze nagomilaju, baš kada treba biti efikasan i brz, odgovoran prema sebi i svome životu i budućnosti, ona je tu. Teška, lenja i troma. Pospana i slatka. Neodoljiva.

U svetu žurbe i prestiža, moranja i prisege tako je važno stići pre, dopreti dalje i biti bolji. U svet trke, u kome se sve meri i upoređuje, ušunjala se tiho, neprimetno, nemarno, nevidljiva „neman“ prokrastinacije.

Bilo da se javlja kroz dugo jutarnje razvlačenje po krevetu, bilo da nas mami u dugo listanje društvenih mreža, bilo da se pojavljuje kao neobavezno ćaskanje telefonom, kao gledanje vesti, slušanje muzike ili grickanje čipsa uz serije, prokrastinacija je tu s punom težinom svoje lepljive duše. Prosta i čedna, spremna je da neprimetno proguta onaj najbolji deo dana. Svog domaćina ostavlja ipak na kraju praznim, da ga na miru jede osećaj bezvrednosti, beskorisnosti, uzaludnosti. I tako se naš delija, najzad napušten od svoje „dame“, tiho kaje i očajava. I sav je obliven gorkom mišlju da se ovako nikada neće uzdići do nekog boljeg, obećanog života, do neke života dostojnije i srećnije budućnosti.

I sutra ujutru, ova danguba opet je tu. Smeška nam se slatko, neodoljivo. Uplela se u miris jutarnje kafe. Mami svoju žrtvu na bezazleni flert, naivna i čedna. Jer kakva je greda ako se desetak minuta pokloni njoj, radi opuštanja i rekreacije? Kakva je šteta ako je samo malko zapratimo na fejsbuku ili instagramu? I tako joj se ponovo podajemo. Samo malo. Samo pet minuta. Samo da nam želja mine. Samo da se osladimo tim mrvicama izgubljenog vremena, blaženo besciljnog lutanja koje neodoljivo podseća na bezbrižnost i besciljnost dečije igre. I dok lupiš dlanom o dlan, već su prošli sat ili dva, dan ili sedmica. A hrpa zadataka već izgleda preteće, ubijajući svojom veličinom svaki elan i svaku volju za rad. Kao planina nadvila se mračna da planinara zatrpa i poklopi. Kao kula prljavih sudova što se neprijatnim mirisom uzaludnog posla izdiže u kuhinji, čineći da se osetimo tako tromo i teško, tako bezvoljno. Jer poslovi su beskrajni. Oni se nižu jedan za drugim u besciljno, beznadežno ponavljajućim nizovima, čineći da se osetimo kao miš zarobljen u valjku za trčanje svoga zlatnog kaveza, tako da imamo utisak da trčimo u mestu. Da kao mitski Sizif guramo kamen svoga života uzbrdo, da bi se on svaki put ponovo skotrljao nazad, u dolinu.

A prokrastinacija je uvek tu. Odmorna i sveža. Zove i mami. Uvek spremna na bezbrižno druženje, na neobavezno ćaskanje. Ona nudi iskorak iz sizifovske rutine, blagdan neodgovornosti i slobode. Ona skriva duboko u svojoj lenjoj duši klicu revolta i pobune. Slatkog nevaljalstva i neposlušnosti. Otkaza koji bismo tako rado dali svim svojim poslodavcima, samo kada bismo za to imali petlju. Ona nudi slast krivinarenja, slobode i nesputanosti. Nepredvidljivog putovanja u šarenu, daleku, sunčanu zemlju odmora. I kao da nas očarava tek naslućenom i napola osvešćenom iluzijom da će nas ponovo učiniti živim. Da će nam omogućiti da komad života ukrademo i sačuvamo samo za sebe, tako nepovratno da nam ga razni roditelji, nastavnici, treneri, dreseri, profesori i šefovi nikada ne mogu oteti. Ako su nam već oteli život, ovaj komad vremena, grešno poklonjenog prokrastinaciji, sigurno neće.

I ako joj se bez mere podamo, ona će kao i druge zavisnosti polako otkriti svoju zlu i opaku ćud. To je ćud koja porobljava. No mi ćemo tada već imati mnogo spremnih izgovora, koji nam doduše neće pomoći da se osetimo manje promašenim i praznim.

Stoga nas prokrastinacija, kao i druge zavisnosti u životu, kao i svaki slatki greh, tera na tešku ali krepku trezvenost i disciplinu duha, ne bismo li joj se odupreli i ne bismo li se zadržali tek u lepoti i lakoći bezazlenog flerta sa njom. Upravo onako kao što savladavamo sebe i u fioku odlažemo paklicu čokolade, kada smo se poslužili i zasladili.

Piše Nikola Krstić