Meda živi u žičanom kavezu u dvorištu porodčne kuće Milenković. Ispred kuće nalazi se divan, pažljivo pokošen travnjek, opasan lejama cveća. Čitavo dvorište odiše redom i svežinom.

Kavez je u dnu dvorišta, veličine tri sa tri metra i Mada u njemu ima lepu kućicu u koju se može sakriti od kiše. Meda je usamljen. Svaki dan mu izgleda potpuno isto i zato on tužno civili. Cvili neprekidno gledajući u kapiju i već pet godina nada se da će kroz nju izaći u neki drugačiji život u kome bi mogao da trči i igra se sa psima i ljudima. Želeo bi on da istražuje, da njuši i prati svakojaki trag. Želi on da se zaljubi negde na cvetnoj livadi, da ovom svetu ostavi svoje potomstvo. Želi on da ispolji svoju dobrotu i svoju snagu, svoju brzinu, silu, oštrinu i bujnost života koji bije u njegovim grudima. Njegov petogodišnji plač međutim niko ne čuje, jer mi ljudi inače nečujemo ono što ne želimo čuti. Medinu tugu zbog teškog, dosadnog ropstva niko ne vidi, jer mi ljudi kao ni jedno biće na ovom svetu ne vidmo ono što nam se ne dopada.

Jednom dnevno, nedge predveče, njegov gospodar, gospodin  Milenković, pušta Medu iz kaveza. U odnosu na skučenost kaveza, dvorište Medi izgleda kao beskrajno polje redosti i uživanja. Kao pušten s lanca u ovom slučaju bukvalo, Meda neobuzdano trči dvorištem. Sreća naprosto izbija iz njegovih krupnih očiju i izgleda kao da se smeje. Njegovo srce kuca snažno, obasipajući sve koji se nađu u blizini zahvalnošću i ljubavlju. Na njeovu radost ukućani odgovaraju grudnjama jer Meda od radosti skače na njih i prlja njihovu besprekorno čistu i opeglanu odeću sa mirisom omekšivača, o kojoj brižno vodi računa godpođa Milenković. Osim toga Meda ima jako krzno neprijatnog mirisa i što je najgore u svom neobudzanom trku on gazi travnjak i cveće koje gospodin i gospođa Milenković godinama s posebnom pažnjim neguju, na zavist komšiluka.

Tako su s vremenom Medini izleti u slobodu dvorišta postajali sve kraći, sve dok na kraju nisu i potpuni izostali. Kada se taj kraj desio niko više i ne pamti, jer gospodin i gdopođa Milenković imaju mnogo posla i briga a njihova deca mnogo interesovanja.

Tako je Meda idalje tu, ali kao da nije. Postoji, ali kao da ga i nema. Plače, ali njegov plač niko ne čuje. Zaboravljen je kao što samo čovek može da zaboravi na one koji mu više nisu važni.

Miloš, mlađi sin bračnog para Milenković, jednom je, istina, Medu izveo u šetnju. Iznenađen i preneražen neočekivanim izletom, vukao je Meda povodac toliko snažno i strasno, kao da zna da mu se ovakav izlet priređuje tada i nikada više. Cimao je levo i desno, bez reda i smisla, izgubljen u nagloj i neočekivanoj slobodai u neki svet koji je tolko zanjimljiv a koji je za Medu davno izgubljen. Miloša je ljutila ovakva neobuzdanost, pa je zaista odlučio da više ne izvodi Medu, jer tako i treba onima koji ne umeju da cene to što im se pruža.

A sve je počelo mnogo dručaije, ljupko i bajno, onako kako samo može da bude u čudnom i prevrtljivom svetu ljudi i pasa. Pre pet godina Medu je pronašla Sanja, Miloševa mlađa sestra, mezimica i princeza porodice Milenković, jedina između dva brata. Meda je  tada bio okrugla, slatka pufna tužnih očiju koju je neko ostavio na ulici. Milenkovići su ga tada udomili, spasivši ga od hladnoće i gladi. Isprva, novi član porodice bio je prilično omiljen. Deca su se rado igrala sa njim, mazila ga, hranila. Posle dana prepunog igre i uzbuđenja u svom novom domu, Meda bi slatko zaspao zahvalan, srećan i voljen, a već sledećeg jutra, njegovi novi drugari bi pojurili da vide kako je i šta radi, pripremajući za njega toplo mleko i razna druga iznenađenja i avanture.

Njihovo dvorište, Medin mali svet, tada nije izgledao tesno, već čudesno, kao nagrada, kao nagoveštaj velikog i lepog života punog ljubavi, pažnje, igre, odanosti, avantura. Ali kako psi brzo rastu a dečije oduševaljenje krao traje, nije prošlo ni šest meseci a Meda prestade biti zanimljiv, da bi na kraju od svojih mladih drugara potpuno bio zaboravljen i zapušten, podrzumevan tu negde, u svom žičanom kavezu u uglu dvorišta stare kuće okružene cvećem.

Da Meda uopšte stvarno postoji, njegovim vlasnicima postalo je izneneada jasno tek kada su odlučili da se iz svoje kuće u prigrackom naselju presele u stan bliže centru grada. Deca su porasla i ova, inače brižna porodica stala je na mišljenje da bi stan bliže centru odgovarao njihom planovima za dalje školovanje. Postavilo se pitanje šta raditi sa Medom, povelikim psom nalik šarplanicncu. Da ga vode u novi stan nije dolazilo u obzir. Da ga puste na ulicu nisu želei, jer im je takvo rešenje delovalo surovo i neodgovorno. Nisu imali ni kome da ga ostave, jer Meda je veliki a život u kavezu učinio je da ne podnsoi nepoznate ljude.

Tako je jednog letenjeg popodneva porodica Milenković tužno sedeća oko stola shvatajući da je Medi došao kraj. Vledala je tišina. Po prvi put osluškivali su njegovo neprestalno, tužno cviljenje. Verno nas je čuvao toliko godine, rekao je Miloš setnim glasom na ivici plača.

Ijako ga nisu primećivali, ijako ga nikad nisu čuli niti razumeli njegove tužne svakodnevne jecaje, ijako ga uopšte nisu videli kao što često ne vidmo ono što nam je ispred nosa, Milenkovići su Medu ipak voleli. Nedge duboko u svojim srcima, negde daleko od svojih dela, neprimetno, onako kao što samo mi ljudi znamo voleti. Volei su ga na čudan, daklen, okrutan način, kao što vaolimo sve one koji su nam sasvim blizu, a koji su u isto vreme odaljeni strašnim, hladim, neprobojnim zivodvima podrazumevanja.

De, de, sine, pa on je ipak samo životinja, odgovorio je gospodin Milenković čuvši drhtaje u glasu svoga sina koja su polako savladavala osećanja. Dečaj je ustao i izašao na terasu. Gledao je Medu u kavezu, koji je, primetivši ga prekinuo sa svojim cviljeniem i radosno mahao repom u ponosm stavu uspravno. Dečak ga je dugo, sa mutnim bolom u srcu. Meda je položio prednje šape na zelju u znak pozdrava. Prošlo je dosta vremena od kada mu je njegov mladi godpoar poslenji put poklonio svoj pogled, od kako ga je poslenji put primetio.

Sutradan ujutru, Medu je obradovala neuobičajno rana poseta gospodara, gespodina Milenkovića koji ga je posle toliko godina pomazio po glavi, bez irzaza gađenja na licu zbog neprijatnog mirisa Medinog krzna. Sa lancem oko vrata Meda je ubačen u specijalno veterinarsko vodizlo, jer gospodin Milenković, Medin gospodar i vlasnik, nije želeo da uprlja i usmrdi automobil, na koji je bio toliko ponosan i koji je svake nedelje, nezaobilazno satima prao i glancao u čudnom zanosu. Uznemiran stranim ljudima i prvi put u kolima, Medino srce inače puno poverenja i ljubavi prema svojim godpodarima tuklo je jako i uplašeno tokom vožnje do veterinerkse ambulante, kao da je naslućivao da mu je došao kraj. Ijako uplašen u svoje gazde ni jednog tranutka nije posumnjao. Voleo ih je čisto i bezupitno, onako kako voleo samo psi, deca i oni ljudi koji nikada ne odrastu.

Stigavši na odredište, Meda se uskopistijo, tvrdoglavo odbijaući da izađe u nepoznato iz specijalnog automobila, koji je imao sam dva sedišta, i veliki kavez u zadnjem delu. Naviknut na kavez i svoje dvorište, kao da sluti šta ga čeka počeo je da laje i da se otima a lanac je tonuo sve dublje u njegov vrat dok su pokušavali da ga izvuku. Nije lajao ljutito, već tužno i piskavo, kao da moli za mislost neverujući šta se to događa. Bilo je teško izvući ga, pa je veterinar odlučio da ga eutanazira u kavezu koji je, ijako nalik onom u kome je proveo život, Medi bio tuđ, starn i zloslutan.

Porodica Milenković uskoro se preselila u novi stan. Sa tugom i redošću deca su bacila poslenji pogled na kuću i dvoriše u kome su odrasli. Za nedeljnih ručkova porodica Milenković često se sećala vremena proživaljnog u maloj kući sa dvorištem, na periferiji. Nezaobilazni deo toga sećanja bile su proiče o Medi. Prilikom tih sećanja posle nedeljenog ručka, gospodn Milenković bi pomenuo kako mu se srce cepalo u tim poslednjim trenucima Medinog života i kako boju njegovog uplašenog, očajničkog laveža nikada neće zaboraviti. Sa Medom nestao je i njegov lavež, a cviljenja kojim je Meda svaki dan, godinama dozivao one koje je smatrao svojim prijateljiima i pordicom, moleći za slobodu i parče života, niko se više nije ni sećao.

Priče o psima i ljudima.

Nikola Krstić