Tog septembra vazduh je bio neobično sladak i pun uzbuđenja. Trebalo je da počne nešto neobično važno i veliko, kao život sam. Za mene trebao je da počne novi život. Život đaka prvaka.

Od tada je prošlo trideset i tri godine. Sećanja se rastapaju i gube u značenjima koja smo im pridali i opštim utiscima koje smo poneli. Otkrio sam ipak da kada se na njih, čak i posle mnogo godina usmerimo, ona postaju živa i sve dublja a detalji izviru, novi i novi. Ti detalji zapravo su trenuci, momenti koje smo duboko osetili i proživeli, slike koje su se urezale u našu dušu. Te slike daju obeleženje koje neko doba ostavlja na naše biće.

Prvog razreda zapravo slabo se sećam. Moja nova škola, velika bela zgrada, svetla i stroga, nalazila se na sredini polukružnog dvorišta koje je dominiralo naseljem, između četiri bloka sa po osam solitera. Dvorište je bilo ogromno i u samom središtu između svih tih uokolo poređanih zgrada u simetričnim nizovima. I kao da je sam položaj ogromne bele građevine oštrih arhitektonskih linija ukazivao na centralnu važnost škole, ne samo u životima nas dece, nego i celog naselja, svih naših roditelja i sugrađana.

Školovati se, značilo je postati neko i nešto, biti poštovan i prihvaćen, živeti normalan, dobar, ugodan život, živeti punopravno i biti važan. Školovanje je bilo ono što će nas dalekosežno odrediti i načiniti ljudima, važno, veoma važno, važno koliko i sam život koji iz škole treba da istekne kao čista i bistra voda iz svog izvorišta.

Moj soliter je možda najbliži školi, ili se to samo čini dečaku koji je zadivljen položajem, značajem i izgledom zgrade u koju će uskoro stupiti. Ni trideset sekundi lakog dečijeg trka i ja bih bio unutra.

Zgrada škole privlačna je u svojoj blistavosti i važnosti ali istovremeno tuđa u svojoj veličini, strogosti, i opet nedokučivoj i nesavladivoj važnosti. Ova otuđena veličina i važnost čine da joj kao sedmogodišnji dečak prilazim sa strahopoštovanjem i nepoverenjem, isto koliko sa radošću i nadom. Ljubav, radost i nada tako mešaju se sa strepnjom i osećajem vlastite malenosti, neznačajnosti, ništavnosti. Osećao sam kako velika bela škola vodi neki svoj, meni nepoznat život, život kome ću se uskoro pridružiti, stidljivo, kao da ga ne zaslužujem.

Sećam se priredbe u svečanoj sali u čast đaka prvaka i sećam se prvog časa, tog prvog okupljanja u učionici prvog dva razreda čijem početku su prisustvovali i naši roditelji. Moj otac nije došao. Škola je bila više nego blizu i nije mu se išlo na priredbu povodom dočeka prvaka, čak i ako je jedan od tih prvaka bio njegov sin. Nikavu važnost nije pridavao takvom događaju kao što je priredba. Za njega to je bezbojno, bezlično i besmisleno okupljanje, predvidljivo i dosadno mesto gde on nema šta da nađe niti koga da sretne, mesto gde bi i sam bio stranac među strancima.

Jednom me je već pre toga uveo u školu kada smo došli na testiranje. Kancelarija psihologa, kao i celo administrativno krilo škole bili su u hodniku koji se odvajao oštro desno odmah na glavnom ulazu, tako da smo do kancelarije došli ne ušavši u glavni hol škole. Mom ocu nije palo na pamet da me uvede u hol škole i pokaže mi kako izgleda unutrašnjost te ogromne, stroge i divne zgrade u kojoj ću provesti mnogo vremena u sledećih 12 godina i koja će za mene postati neka vrsta novog, gorkog i otuđenog doma.

Jednoga dana, prvog septembra 1987. godine jednostavno mi je rekao da slobodno idem u školu i da nađem moju učiteljicu koja se zove Zorka Marković i prvo dva odeljenje. Pojma nisam imao kako to da uradim i bojao sam se da u školu uđem sam. Još više sam se plašio da se neću snaći jer nisam znao ni da čitam ni da pišem. Pojma nisam imao da je prvo dva oznaka koja stoji ispisana na vratima jedne od učionica.

Došao sam na glavni ulaz i zastao. Podugo sam uzbuđen, zadivljen, uplašen i postiđen stajao pred velikim, širokim važnim vratima. I ni sam ne znam koliko bih tako stajao i da li bih se uopšte usudio da uđem da jedna žena nije uvela svoga sina, držeći ga za ruku kao dobra majka.  Ušao sam u veliki hol. Okupao me je talas hladnog vazduha. Hol je bio popločan sivim mermernim pločama, veoma prostran i kako se kasnije pokazalo veoma zgodan za jurnjavu. Iz njega vodila su mnogobrojna stepeništa sa krupnim žutim metalnim gelenderima. Uokolo su se dizali spratovi a veliki mostovi kao magistrale povezivali su blokove sa učionicama. Bio sam očaran. Koliko god da je svetlo, važno i strogo škola izgledala spolja, iznutra je bila još interesantnija, uzbudljivija i veća.

Dočekala me je pesma koja je dopirala iz svečane sale. Stariji đaci držali su priredbu za nas, prvake. Privučen pesmom potrčao sam ka svečanoj sali i našao se u šoku kada sam video da je ispunjena do zadnjeg mesta. Na bini stajao je hor. Dečaci i devojčice su pevali reči pesme koje se i danas sećam.

Doviđenja dragi vaspitači

Lepo nam je u vrtiću bilo

Stasali smo za đake prvake

Sad nas škola poziva u krilo

Njihovi glasovi sklapali su se u meni do tada neznan sklad. Starija deca blistala su sa scene lepotom i ponosom i ja sam im se beskrajno divio, do pokornosti, do želje da se prostrem ispred njih i čelom dotaknem pod u znak poštovanja.

Srca punog radosti zatekao me je haos. Već u sledećem trenutku svi su ustali i krenuli nekuda. Svako dete bilo je sa nekim a samo sam ja bio sam. Izgledalo je kao da svi znaju gde idu, kao da je veoma važno, kao da će sada nastupiti taj divan trenutak kada ću postati deo svih tih divnih i pametnih đaka koje sam do malopre gledao na sceni. Ali ja naprosto nisam znao kako se to radi. Nisam znao gde treba da odem. Mislim da sam tada čak po prvi put čuo za mesto koje se zove učionica. Trčao sam hodnicima napred i nazad kao da nešto tražim i zbunjeno gledao ljude koji su u mene takođe zbunjeno gledali. Sećam se kako sam već tada, sa sedam godina osmehom pokušavao da prikrijem zbunjenost, stid, strah i bol  koje sam osećao jer znam da radim nešto pogrešno, ali ne znam šta je to pravo što treba da uradim. Mom ocu nekako se podrazumevalo da ću se ja u celom tom vihoru snaći, on to ustalom nije ni mogao da gleda mojim očima, škola je na 30 sekundi od kuće, poslao me je, ostalo će se valjda desiti samo od sebe, jer on zna da sam ja bistro dete, nadprosečno inteligentno po školskoj oceni psihologa.

Ne sećam se kako sam se obreo u učionici. Možda je pomoglo to što sam krenuvši za ostalima dospeo na prvi sprat a moja učinica bila je prva na udaru. Verovatno je od pomoći bilo i to što sam prepoznao decu koja su sa mnom iša u obdanište. Sećam se svetle i ogromne prostorije, mirisa svežine na uglađenim i pažljivo očešljanim mamama i tatama, svečanog uzbuđenja, sjaja u očima, sećam se da sam svim tim bio obuzet do najdubljeg damara.

Sa divljenjem i najdubljim strahopoštovanjem gledao sam u lepo obučenu i doteranu ženu od svojih šezdesetak godina, takoreći baku, kojoj smo mi bili poslednja generacija pred penziju. Sećam se njenog oštrog pogleda, vatre u njenim očima, sećam se da je iz nje i dalje izbijala energija i strast, već odevena u dostojanstvo i usporenost koji dolaze sa starenjem. Učiteljica Zorka odmah mi se dopala. Zapravo osećao sam istu onu smesu divljenja, ljubavi, radosti, strahopoštovanja i strepnje koju sam osećao pred školskom zgradom.

Ne sećam se da li je bilo još nas koje su roditelji poslali same. Ali meni to više i nije bilo važno. Stigao sam gde je trebalo i skoro pa osećao kako je škola time za mene završena, kako sam obavio svoje zadatke i odmučio svoje muke. Ustvari da je škola tolika muka, jedna od dve glavne muke oko koje će se narednu deceniju vrteti moj život, pojma nisam imao. Nisam imao baš nikakvu predstavu o tome šta me čeka, jer o tome sa mnom otac nije govorio, a osim njega izgleda nije imao ko.

Čas je trjaao kratko tako što se Zorka sa nekoliko biranih reči obratila roditeljima svojih novih prvaka. Ne sećam se o čemu se pričalo ali se sećam da je brzo bilo gotovo a da ja nisam stigao da se nauživam svega toga novog i lepog, svečanog sjaja i uzbuđenja, važnosti i veličine.

Puno dece iz mog odeljenja znao sam iz obdaništa, iz viđenja po dvorištu i hodnicima, ali ne bih mogao reći da sam ih poznavao i da ti mališani za mene nisu bili stranci. Neke nisam znao uopšte, a iz moje grupe iz obdaništa bilo nas je tu svega par, jer je većina dečaka završila u odeljenju preko puta. Mislim da sam od prvog trenutka čeznuo da pripadam tom odeljenju preko puta i čak mi se čini da se sećam da je to učionica u koju sam prvo i ušao.

Zorka nas je na kraju prozvala i podelila nam neke papire koje je trebalo da odnesemo i predamo školskom domu zdravlja, koji je bio tu blizu, u jednog grupaciji solitera koji su okruživali školu.

Nikola Krstić, znatiželjno je prozvala Zorka, ljubaznim ali strogim glasom, podignute desne obrve. Ustao sam i potrčao prema katedri kada me je ustrelila svojim pogledom.

– A gde su tvoji roditelji.

– Moj tata je kući.

Jednostavno sam odgovorio, zbunjen, presečen njenim pitanjem. Izgledala je sumnjičavo. S iznenađenošću je odmeravala odrpanog, zarozanog, musavog, slinavog dečaka koji je prvog dana u školu došao sam.

– A zašto on nije došao?

Usledilo je sledeće pitanje. Zorkin pogled iz malog mozga me je prozirao.

– Ne znam.

Slegnuo sam ramenima.

Musav, neopeglan i sam, Zorki se od samog početka nisam sviđao i mislim da sam to mogao da osetim već u tom času. U učionici je vladao muk a meni su trenuci trajali beskrajno. Preznojavao sam se i osećao se krivim. Pitao sam se šta će sada biti. Svi su gledali u mene stvarajući neprijatan vakuum. Iako sam bio poslušan, miran i dobar klinac koji nikada nije pravio probleme, za Zorku sam već u tom trenutku bio potencijalni problem. Osećao sam na sebi ispitivačke, gotovo neprijateljske poglede, osećao sam izopštenost, odbačenost, otpadništvo, osećao sam tako jasno da smo moj otac i ja drugačiji, ne samo po tome što ja za razliku od sve ostale dece nemam mamu, već još po nečemu što mi tada nije bilo jasno, ali prosto bio sam drugačiji i to je bilo toliko jasno da se mogli opipati.

Dobio sam od Zorke papir koji treba da se preda u dom zdravlja. Došao sam kući oduševljen, noseći taj list hartije kao najdražu i najslađu obavezu. Nisam mogao da dočekam da pričam ocu šta se sve izdešavalo. Kratko me je slušao sa osmehom. Dopalo mu se to što sam rekao da imamo domaći zadatak i predao mu papir. Pomazio me je po glavi radostan, vratio mi papir i rekao da ga sam odnesem u dom zdravlja.

Već u sledećem trenutku trčao sam preko celog širokog školskog dvoršta u zanosu, jer dom zdravlja nalazio se u najudaljenijem bloku zgrada u odnosu na naš. Između se prostiralo celo školsko dvorište koje ljudi koriste kao koridor da bi najbržim putem stigli sa jednog kraja naselja na drugo. Dvorište je bilo puno dece. Beše divan septembarski dan. Oko mene dizala se graja i komešanje đaka kojima sam i ja od toga dana pripadao. Veselo sam poskakivao i radoznalo zagledao taj novi svet, jer sam se kao predškolarac retko usuđivao da uđem u školsko dvorište. Doselili smo se pre godinu i po dana a ja sam za sve to vreme mnogo vremena provodio napolju, ali ispred zgrade i oko našeg bloka solitera, jer taj sam prosto osećao kao svoj, kao i kratku ulicu koja je vodila do obdaništa.

Školsko dvorište za sve to vreme izgledalo mi je veliko i strano i ja se nisam usuđivao da u njega uđem. Jedan od glavog razloga bili su ti, stariji dečaci. Ove iz mog bloka solitera već sam koliko toliko poiznavao, pa su mi i oni izgledali tako ozbiljni, samouvereno, odraslo. Bili su zagonetni i pomalo sam ih se plašio. Onako veliki  spram mene, jedni s drugima nekad su znali biti grubi, odnosno to je meni tako izgledalo.

Ipak oni što su na dalekim terenima u školskom dvorištu skakali na koš i igrali fudbal na velike golove, izgledali su mi kao divovi snage i spretnosti. Od samog doseljavanja u taj kraj osećao sam prema njima ogromno strahopoštovanje. Oni su sve do tog dana bili daleko izvan moga sveta, u jednom drugom u koji sam se ja usuđivao samo da virim. Toga dana trebalo je da i ja postanem deo tog velikog sveta. Ipak više sam se našao u njemu. Bio je stran, veliki, strašan, ozbiljan i privlačan, privlačan i odbojan iznad svega i u isti mah.

Piše Nikola Krstić