Geštalt Psihoterapija: Koreni i Uticaji
Otvorena škola Geštalt Psihoterapije
Akademija Geštalt Psihoterapije
Uvod: povratak sebi
Natrag čulima.
Fric Perls
Čovek živi u uverenju da je mnogo napredniji i vredniji od životinja. Koliko je to netačno zna svako ko ima mačku ili psa, ili živi sa životinjama. Zna koliko stabilnosti, prisutnosti u sadašnjem trenutku, spontanosti, iskrenosti, ljubavi, odanosti, samostalnosti, jednostavnosti, zadovoljstva, radosti, mira i saosećajnosti ima u tim divnim stvorenjima. Jer to su stvorenja koja uspevaju ostati relativno zdrava čak i kada žive sa nama ljudima.
A upravo su ovi kvaliteti glavni pokazatelji zdravog funkcionisanja, ideali kojima geštalt psihoterapija teži. No geštalt psihoterapija nešto je do čega je čovek dolazio kroz vekove. U tom smislu geštalt psihoterapija je povratak iskonskoj mudrosti prirode, za razliku od nas, koju životinje nikada nisu ni napustile.
Da bi taj povratak jednoj zdravoj i običnoj filozofiji življenja bio moguć, čovek je morao preći dug put i razvejati mnoge zablude o sebi i o svetu, ispitati mnoge puteve i stranputice, gubiti sebe i ponovo sebe nalaziti. Ovi tekstovi su priča o tom putu, korz istoriju filozofije i kulture.
.
Velika smena paradigmi: filozofsko-naučna klima u kojoj se geštalt razvija
Takozvani zapadni čovek doživeo je tokom prošloga veka velike duhovne potrese. Stari sistem uverenja koji je zahvaljujući crkvi[1] vladao stotinama godina, menjao se pod udarima velikih naučnih revolucija.
Tako na polju nauke govorimo o tri velike revolucije. O darvinizmu u biologiji, Ajnštajnovom relativizmu u fizici i psihoanalizi u psihologiji i medicini. Sva tri doprinosa predstavljaju demistifikaciju čoveka i veliki su udar na naš narcizam.
GT je, pored ostalog, plod velike smene duhovne paradigme koja tokom prošloga veka doživljava puno ispoljavanje. Jedan idejni svet se rušio, a na njegovom mestu rastao je novi.
[1] Kada ovde kažem crkva, ne mislim na suštinu jednog duhovnog puta (hrišćanstvo), koji po meni i te kako ima smisla, već na sistem uverenja koji se stotinama godina izdavao za hrišćanski a koji sa suštinom hrišćanstva po mom mišljenju ima malo ili nimalo zajedničkog, i u ime kog su, kao što znamo, čak počinjeni i mnogi i veliki zločini.
Stara i nova paradigma
Ništa nije lepše i opasnije od uverenja da smo posebni, bilo u carstvu prirode bilo među drugim pripadnicima naše vrste, i da prema tome imamo veća prava od drugih stvorenja ili pripadnika naše vrste. Ništa nije opasnije od uverenja da smo u ekskluzivnom posedu istine. Da su naši stavovi racionalni i punopravni.
A čovek je, kako nekad tako i danas, veoma sklon da veruje upravo tako. Pravo da tako veruje, stotinama godina, nalazio je u pogrešnom razumevanju biblijske sentence da je stvoren ni manje ni više nego po liku božijem, da nad drugim bićima bude gospodar.
I tako razni gospodari, kako kroz istorju, tako i danas, misle da su od boga dati da vladaju svetom i da u krvi i suzama guše svaki otpor njihovoj volji (crkva je stotinama godina uveravala ljude da je vlast, kako svetovna tako i duhovna data od boga, pa je u ima boga svaki zločin bio opravdan i potreban).
Prema staroj paradigmi, dakle, čoveka je stvorio bog, po svom liku da nad ostalim bićima bude gospodar, kao što je i čoveka stvori da bude godpodar na ženom, a vladara da bude gospodar nad ljudima. Iole pametnom čoveku nije teško uočiti da je ovde po sredi groteskna manipulacija i zloupotreba religije.
Drugo, čovek je, verovalo se, racionalno biće jer mu je bog dao racio da njime osvetli istinu. Stvarnost i istina mogu se, dakle, spoznati zahvaljujući raciju koji je bog dao čoveku. Jer bog je svet izgradio u skladu sa tim istim zakonima linearne logike koje je usadio u čovekov um. Stvarnost je racionalna i prema tome shvatljiva i saznatljiva[1].
Ova uverenja na filozofski pijedestal postavili su još Platon[2] i Aristotel kao tzv. racionalističku metafiziku. Prihvativši učenja Platona (Avgustin) i kasnije Aristotela (Toma Akvinski) neki hrišćanski mislioci razvijali su ih u hrišćansku filozofiju koja je godinama vladala „zapadnim“ svetom. Najzad se pod uticajem ovih pretposvki razvijo čak i moderni racionalizam.
Prema novoj paradigmi, čoveka međutim nije „stvorio“ bog nego majmun, da se malo našalimo, mada bi po mom mišljenju ovo pre bila uvreda za majmune nego za ljude. Kao i ostala stvorenja, čovek je dete prirode, a po mnogim pitanjima je mnogo destruktivniji i opasniji od ostalih stvorenja. Čovek nije racionalno biće. Nama vladaju nesvesne, biološke sile od kojih je sazdano naše telesno biće. Da nama vlada racio, a ne strahovi, pohlepa, zavist, slavoljublje, mržnja, itd., ne bi smo stvorli toliko strahota, bola i bezumlja, koliko smo stvorili, uništavajući godinama pripadnike svoje vrste, neretko svog naroda, čak svoje porodice. Jer izgleda da je čovek ubio i u bedu i patnju zavio više ljudi, nego sve zveri (životinje) i sve bolesti zajedno.
Treće, kako je filozofija korz dugi razvoj pokazala, nema stvarnosti kao takve, nema apsolutne istine, svako znanje je relativno. Čovek ne može spoznati ni stvarnost ni istinu, već je osuđen da baulja kroz mrak i da nikada ne sazna odgovore na najveća pitanja. Umesto o esenciji (suštini), možemo govoriti samo o egzistenciji, o našem subjektivnom životnom iskustvu, kako su na kraju tvrdili filozofi egzistencije.
Mudrost tela, pre nego uma, mudrost čula, pre nego logike, na novi način postaju vodiči u geštalt psihoterapijskom pravcu. Kada prizna sebi da nije racionalno biće, čovek se otvara mogućnosti da iskoristi svoju estetsku (čulnu) intuiciju, kako u psihoterapiji tako i u životu. Tada mu na raspolaganju stoje milijarde godina naše telesne, biološke mudrosti.
[1] Kada već pominjemo hrišćanstvo, valja istaći i da su ovo uverenja samo jedne struje hrišćanskih mislilaca, koja je nažalost preovlađujuća. Nasuprot njoj stoji mistička struja, mnogo manje popularna, koja se bazira na mnogo opreznijim i manje pretencioznim uverenjima o našim spoznajnim moćima.
[2] Mada se istini za volju pozni Platon gotovo odrekao racionalizma.
Geštalt psihoterepija i utcaj nauke
Darvinizam, psihoanaliza, egzistencijalizam
Kod uticaja darvinizma na filozofsku misao govorimo o povratku čoveka svojim biološkim korenima. Ovo učenje nas podseća da su naši koreni duboko u carstvu prirode, na zemlji a ne na nebu. Majmunu slično biće je izgleda otac čovekov, a ne bog, kako se to kroz dugi period uticaja hrišćanstva verovalo[1]. Čovek je biološki savim sličan ostalim životinjama, nastao je i razvio se, izgleda, kroz dug period evolucije. (…)
Geštalt psihoteraija: revolucija u revoluciji
Prošli vek obeležile su velike revolucije u nauci i filozofiji i dva (svetska) rata koja su sa sobom donela zločine i razaranja do tada neslućenih razmera. Kreirali smo burne i brze promene u načinu života, poznate kao industrijsko-tehnološki bum, a za njim ekološku katastrofu, veliki zločin prema prirodi kao rezultat čovekovog „trijumfa“ nad prirodom. (…)
.
Geštalt psihoteraija: uticaj psihologije, psihoterapije
Sve uticaje na GT možemo grubo podeliti na uticaje koji dolaze iz prirodnih nauka, filozofije Istoka i Zapada, psihologije, društvenih nauka. Takođe možemo govoriti, ako ne o uticajima, a onda o mnogim filozofskim i drugim učenjima sa kojima možemo povući paralelu. (…)
Geštalt psihoteraija: uticaj prirodnih nauka
Kada govorimo o uticajima nauke, snažan uticaj na geštalt je izvršila organizmičko-biološko-evoluciona paradigma. Zatim, relativistička revolucija u fizici, koja je i inače izvršila veliki uticaj na celokupnu filozofiju i nauku.
Zatim, terapija polja u fizici, koju je Kurt Levin preneo na polje sociologije i drugih društvenih nauka. Najzad, otkriće talasno čestičnog dualizma oživelo je za geštalt psihoterapiju veoma interesantnu hipotezu da posmatrač utiče na posmatrano.
Takođe možemo govoriti o izvesnom uticaju, ili bar svakako paraleli, sa teorijom biomorfoloških polja Ruperta Sheldrakea (Šeldrejka).
Najzad, danas se dosta paralela pravi između relacionog geštalta, tj. estetske dijagnostike i koncepta atmosfere, s jedne strane, i neuronaučnih istraživanja i otkrića, odnosno bihejvioralne neuronauke Antonija Damasija i slično. (…)
Geštalt psihoterapija i utcaj filozofije, paralele
Geštalt psihoteraija uticaji: od antičke kosmolgije do Kanta
Kada govorimo o najdubljim uticajima na GT, tada govorimo o filozofskoj pozadini, tj. filozofskim učenjima iz kojih je GT izrasla i u kojima ima svoje korene. To su neki elementi filozofije i duhovne prakse Istoka, zatim filozofije Šopenhauera i Ničea (voluntarizam), koje su izvršile uticaj i na samu psihoanalizu, fenomenološka filozofija kao i filozofija i književnost egzistencije, možda čak i Frankfurtski krug sa svojom vizijom instrumentalizovanog uma. (…)
.
Geštalt psihoterapija uticaji: od Husrelove fenomenologije do egzistencijalizma
Kantov kopernikanski obrt izvršio je veliki uticaj na potonju filozofiju. Tako će Edmund Huserl, otac fenomenološke filozofije, pokušati nešto slično Kantu. On želi, uprošćeno rečeno, izvršiti strogu analizu našeg iskustva kao takvog i „odstraniti“ sve ono što mi unosimo u stvarnost da bi otkrio šta je ono što će nakon takve analize ostati. (…)
Fizikalistički redukcionizam
Uprkos velikoj filozofskoj tradiciji koja je za svoj rezultat imala, pored metafizike, snažan razvoj nauke, došlo je savremenoj filozofiji do novih metafizičkih poduhvata. Tako filozofi materijalističko-fizikalističkog usmerenja ponovo tvrde ili podrazumevaju da postoji fizički svet koji se sastoji iz fizičkih entiteta, koji se nalaze u fizičkim relacijama, takav kakav jeste i potpuno nezavistan od naših saznajnih napora. Stvari postoje fizički i nalaze se u fizičkim relacijama, bez obzira da li neko to saznaje ili opaža. (…)
Geštalt psihoteraija i hermeneutika
Istorija samog termina potiče još iz prakse interpretacije ranohrišćanskih teoloških tekstova i zapisa. Ona izlaže opšta načela ili kanone tumačenja. Osnivač takve vrste hermeneutike, M. Vlačić, je 1567. godine u svom delu Ključ Svetog Pisma izneo načela po kojima bi značenja pojmova trebalo videti kroz celinu epohe u kojoj su nastali. (…)
Geštalt psihoteraija i američki pragamtizam
Pragmatizam je filozofski pravac koji akcenat stavlja na odnos između teorije i prakse. Samo je praksa ta koje potvrđuje neku terapiju i izvan mogućnosti praktične primene teorijski stavovi su potpuno bezvredni. (…)