Uprkos velikoj filozofskoj tradiciji koja je za svoj rezultat imala, pored metafizike, snažan razvoj nauke, došlo je savremenoj filozofiji do novih metafizičkih poduhvata. Tako filozofi materijalističko-fizikalističkog usmerenja ponovo tvrde ili podrazumevaju da postoji fizički svet koji se sastoji iz fizičkih entiteta, koji se nalaze u fizičkim relacijama, takav kakav jeste i potpuno nezavistan od naših saznajnih napora. Stvari postoje fizički i nalaze se u fizičkim relacijama, bez obzira da li neko to saznaje ili opaža.

Redukcionistički program podrazumeva da se svi fenomeni mogu svesti na fizičke, a sve nauke na fiziku.

Redukcionistički program naročito je interesantan zbog psihologije ili filozofije duha. Da li smo samo biološka mašina i da li se svi naši doživljaji, iskustva, opažaji, osećanja i ponašanja mogu bez ostatka svesti na fizičke i hemijske događaje u našem nervnom sistemu?

Pristalice redukcionizma veruju da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.

To znači da ne postoji duh. Mi smo biološke mašine. Mogli bismo se najzad potpuno osloboditi mentalističkog i fenomenološkog rečnika. Osećaj bola, prodornog i oštrog, nije ništa drugo nego aktivnost nervnih vlakana A delta tipa. Osećaj žarećeg, tupog, kratkotrajnog bola koji se potom javlja nije ništa drugo nego aktivnost nervnih vlakana C tipa.

Umesto da kažem da osećam oštar prodoran bol, isto je ako kažem da su se moja nervna vlakna A delta tipa aktivirala. Čitava psihologija biće na kraju svedena na fiziku. Duh je isteran iz mašine.

Redukcionistički program, međutim, ne uspeva da izdrži kritičke provere. Savremeni filozofi duha razvili su brojne kritike da bi ga iskušali. Mi ćemo ovde izneti samo suštinu tih kritika.

Redukcionizam dakle tvrdi da su mentalna stanja isto što i fizička stanja. Dakle, tvrdi se identitet mentalnog stanja M i fizičkog stanja F. Ako je M = F, onda prema opšteprihvaćenoj Lajbnicovoj teoriji identita, sva svojstva koja važe sa M moraju važiti i za F.

To znači da neko ko zna sve o fizičkim svojstvima nekog događaja, zna sve i o mentalnim svojstvima toga događaja. To znači da je naša mentalistička znanja o nekom doživljaju u potpunosti moguće zameniti fizičkim znanjima o tom događaju. Ali, da li je to tako?

Da bi odgovorili na ovo pitanje, kritičari redukcionizma prave sledeći hipotetički scenario. Zamislimo briljantnog neuronaučnika Petra, koji sve zna o fizičkim aspektima naših mentalnih stanja. Ali Petar pati od retke bolesti zbog koje nikada u životu nije osetio bol.

Petar zna sve o bolu s filokalističke strane, samo nema iskustvo bola. Da li bismo rekli da Petar zna šta je bol? Da li Petar stvarno zna sve o bolu ili njegovom znanju nedostaje upravo nešto veoma bitno, možda najbitnije, subjektivno iskustvo bola?

Petar dakle sve zna o bolu, osim kako je osećati bol. Postoji dakle jedno svojstvo M (mantalnog stanja), koje se ne može pripisati F (fizičkom stanju). Fizikalno znanje nam ništa ne govori o tome kako izgleda osećati bol.

Možemo znati sve što se događa u našem mozgu kada mirišemo ružu ili kada gledamo u plavo nebo, ili kada na svom licu osećamo povetarac. Ali ako nikada u svom životu nismo osetili miris ruže, videli plavetnilo neba ili osetili povetarac, mi ipak ne znamo kako je mirisati ružu, gledati nebo ili osećati povetarac.

Drugim rečima, naša naučna, fizikalistička znanja su potpuno slepa kada govorimo o našem mentalnom životu. Bez iskustva opažanja crvene boje mi ne znamo šta je to crvena boja, makar sve znali o talasima, frekvencijama, mehanizmu funkcionisanja našeg oka i našeg mozga.

Fizikalnim putem nikada ne možemo iscrpsti fenomen (doživljaj). Mi znamo šta je radost, ljubav ili strah i tuga, samo i jedino zahvaljujući tome što smo u stanju da osećamo radost, ljubav, strah ili tugu. Fizikalističko, objektivno znanje ne može zameniti fenomenološko, introspektivno, subjektivno, iskustveno znanje.

Ovo ima ogroman značaj za čitavu psihologiju i psihoterapiju. Objektivističko, faktorsko, ili fizikalističko istraživanje nikada ne može da zameni fenomenološko, introspektivno, iskustveno, subjektivističko istraživanje!

Zašto je ovo važno? Psihologija ima kompleks nenaučnosti. I usled toga na sve moguće načine pokušava da se reši svih vrsta istraživanja koja nisu faktorska ili fizikalistička. Ta istraživanja i znanja, međutim, nikada nam neće pomoći da znamo kako se neko oseća, a upravo je to znanje od suštinske vrednosti za psihoterapije humanističke orijentacije.

Humanistička psihoterapija je usmerena na razumevanje i empatija i kontakt su ono što se smatra najlekovitijim. Za razliku od toga, psihologija kao nauka je često usmerena na predviđanje ponašanja i motivisana je potrebom da kontrolišemo druge.

Psihoterapija i psihologija kao nauka, dakle, imaju vrlo različito usmerenje i cilj. Kao i svaka druga nauka, psihologija je instrumentalizovana. Njen cilj je profit. Psihoterapija ne sme biti instrumentalizovana, usmerena na kontrolu ili profit, ako je humanistička i ako je njen cilj drugo ljudsko biće, a ne (zlo)upotreba drugog ljudskog bića.

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije