Kantov kopernikanski obrt izvršio je veliki uticaj na potonju filozofiju. Tako će Edmund Huserl, otac fenomenološke filozofije, pokušati nešto slično Kantu. On želi, uprošćeno rečeno, izvršiti strogu analizu našeg iskustva kao takvog i „odstraniti“ sve ono što mi unosimo u stvarnost da bi otkrio šta je ono što će nakon takve analize ostati.

Ovaj poduhvat, poznat kao analiza intencionalnog akta, za nas takođe nije interesantan.

Ono što je za nas značajno to je da se sa Kantom i Huserlom u filozofiji ustalilo uverenje da saznanje stvarnosti po sebi nije moguće. Da mi ne možemo izvan sebe i da uvek govorimo o našem doživljaju i fenomenu (pojavi).

A pojava je pojava (fenomen), upravo ime što ima onoga kome se pojavljuje. Da bi se nešto pojavilo, mora biti nekoga kome se javlja.

U tom smislu naše saznanje je bitno relaciono. Uvek uključuje saznajnog subjekta. Nešto je, za nas, onako kako se nama pojavljuje.

Setite se sada Matriksa. Možda ovaj svet jeste Matriks. Možda ja sve ovo sanjam. Možda demon obmanjuje moju dušu. Ali ono što doživljavam, makar sanjao ili bio obmanjen, za mene je vrlo stvarno. Doživljaj je za nas stvaran!

Možda, kao što veruju neki filozofi Istoka, nema razlike, razdvajanja, odvojenosti, napuštanja. Možda je sve to samo iluzija. Ali bol koji osećam zbog razdvojenosti od nekoga koga volim, i radost koju osećam kada treba da se sa njim sretnem, veoma su stvarni. Doživljaj je stvaran, ma koliko bio subjektivan.

Stoga se u psihoterapiji i ne bavimo otkrivanjem stvarnosti, već upravo našim subjektivnim doživljajem stvarnosti. Klijenta ne razuveravamo, već mu pomažemo da svoj doživljaj izrazi do kraja, verujući da će se tada sam od sebe promeniti.

Više ne govorimo o stvarnosti, nego dakle o doživljaju i doživljaj je jedino čemu imamo pristupa i što nas interesuje. Niko, pa ni psihoterapeut, nije u posedu istine. Zapravo tako nešto kao što je istina uopšte i ne postoji.

Drugi doprinos fenomenološke filozofije geštalt psihoterapiji leži u tome što kao geštalt terapeuti mi nastojimo da učinimo nešto slično onome što je Huserl želeo.

Kada nam klijent nešto govori, mi to razumemo na osnovu raznih pretpostavki, i mnogo toga podrazumevamo. Takođe, naš doživljaj, naša reakcija na klijentovu priču u vezi je sa našim stavovima, iskustvima, uverenjima.

Reč je, dakako, o onome što su psihoanalitičari nazivali kontratransferom. Ovo obilje naših uverenja, sklonosti, iskustava, trauma čini dakle prizmu kroz koju mi posmatramo i doživljavamo sadržaj koji nam klijent donosi. Ova prizma, međutim, može učiniti da do nas ne dopire klijentov doživljaj.

Mi svet uvek posmatramo kroz naočare naših subjektivnih iskustava. A ove naočare mogu učiniti da ne vidimo kako se naš klijent oseća, šta je ono što on doživljava.

No kako je suština GT upravo da otkrije klijentov doživljaj i da mu pomogne da ga izrazi do kraja i bez ostatka, ove naše naočare nam to mogu značajno otežavati.

Stoga je preporuka tradicionalnog geštalta glasila da nastojimo da svoja uverenja, pretpostavke, iskustva, kolikogod je to moguće, stavimo u zagrade.

Kako? Tako što ćemo nastojati da ne tumačimo i da ne interpretiramo. Tako što uopšte i nećemo biti usmereni na sadržaj (priču) koju nam klijent donosi. Umesto toga fokusiraćemo se na ono što vidimo. Na ono što osećamo. Ne na ono što zaključujemo, već na ono što osećamo pre refleksije, razumevanja i zaključka.

Podelićemo sa klijentom ono što vidimo, tako što ćemo ono što vidimo opisati. „Vidim da sedite pogureno, kao da na leđima držite težinu. Kada ste se toga setili, vaše su se oči ovlažile. Kada ste ustali, osetio sam uzbuđenje. Pokreti rukama koje pravite izgledaju kao da nešto terate od sebe.“, i tako dalje.

Umesto da interpretira, analizira, zaključuje, geštalt terapeut gleda i sluša, ne priču nego boju glasa, ritmiku, naboj. „Svestan sam da govorite brzo.“ Ili „Sada, kada ste usporili govor, počeo sam da osećam tugu koju čujem u vašem glasu.“

Umesto da interpretira, terapeut podržava klijenta da u još većoj meri radi ono što radi. Da pojača. Da još više žuri, ili da još više maše rukama, ili da sedi još pogrbljenije, sa ciljem da u još većoj meri doživi ono što već doživljava, s ciljem da osvesti šta doživljava.

U tom smislu, geštalt terapija je terapija ekspresije i osvešćivanja doživljaja. Ne ulazeći u sadržaj, terapeut izbegava da dođe do rasprave i ubeđivanja, jer to vodi u beskrajnu argumentaciju i odlaženje od doživljaja i igru moći.

Način na koji terapeut to radi naziva se fenomenološka metoda. Fenomenološka metoda je srce geštalt terapije. Geštalt terapeut je usmeren na svoja čula, osete i osećanja, pre nego na razumevanje. U novijoj literaturi popularno je da se ovo nazima estetskim pristupom (ili estetskom dijagnostikom), jer reč aestezis znači čulno.

Treći značajan uticaj fenomenološke filozofije na GT sastoji se u konceptu intencionalnosti.

Analizirajući prirodu našeg doživljaja, naime, fenomenolozi su otkrili da je naša svesnost intencionalna, kao i naš celokupni doživljaj.

Šta ovo znači? Bazično govoreći, znači da ne postoji prazna svesnost, prazno iskustvo ili prazan doživljaj. Naša svesnost je uvek svesnost o nečemu. Naše iskustvo je uvek iskustvo o nečemu. Naš doživljaj je uvek doživljaj nečega. Opažamo uvek nešto.

Drugo značenje intencionalnosti je da su naša iskustva uvek pristrasna, subjektivna, kao što smo već rekli. Mi smo organizmi u sredini, organizmi koji se u sredini bore da opstanu. Svako naše opažanje, iskustvo, delanje ima svoju nameru. Nismo neutralni. Nešto nam se dopada ili ne dopada (identifikujemo se sa tim ili ga alijeniramo).

Slično tome, u kriminalističkoj forenzičkoj psihologiji, od suštinske je važnosti da razumemo motive osobe o kojoj se radi. Svaki zločin, kao i svako naše ponašanje, ima svoj motiv.

Slično tome, da bi razumeo svoga klijenta, terapeut nastoji da razume njegove motive, svesne ili nesvesne. Intencija, to je motiv.

No, u duhu fenomenološkog pristupa, pitanje je koliko je samo razumevanje motiva važno za GT, koliko je važno da svako naše iskustvo i svaki naš doživljaj ima svoj pravac.

Nešto što osećamo privući će našu pažnju samo ako je relevantno. A tada će težiti da pređe u pokret, u akciju. U tom smislu akcija, ponašanje, je deo našeg doživljaja i ima svoju svrhu i svoj pravac.

Psihopatologija, gledno iz tradicionalne GT perspektive, nastaje kada suviše zadržavamo pokret, akciju, ponašanje, tj. kada našim doživljajima nedostaje pravac. Zadatak terapeuta je da podrži klijenta da taj pravac (intenciju), prepozna i podrži.

Tako nastupa jedinstvo senzornog i motornog sistema. Impuls, začet u našim osetima, pretvara se u pokret. Kada prepoznam da mi je hladno, ustajem i oblačim džemper. Kada prepoznam osećaj ljubavi, ustajem da te zagrlim.

Usmerenost na subjektivni doživljaj, fenomenološka metoda, čitanje i podržavanje intencionalnosti, glavni su plodovi koji su se u geštaltu razvili pod uticajem fenomenološke filozofije.

Došavši na terapiju, posle dugog odlaganja i kada više nisam imao kud, nisam bio ni približno svestan koliko se plašim terapeuta. Ni sam ne znam kako je on to znao, kao da je budno posmatrao moju neverbalnu ekspresiju, govor moga tela. Stoga smo ćaskali dok nisam počeo da se opuštam.

 „Izgledali ste zgrčeno.“ primetio je kada sam se malo opustio, karikirajući položaj moga tela. „Čega se plašite ili kako sam ja deo vašeg straha?“ Ovo je bilo neverovatno pitanje. Razgovarali smo i ja sam postao svestan da se iznad svega bojim da će me osuditi. Plašio sam se rigidnih stavova koji bi proizilazili iz nekih, meni nepoznatih psiholoških teorija. Na kraju sam postao svestan da se plašim odbacivanja.

Ali on ni u jednom trenutku nije izgovorio ništa što bi ličilo na osudu ili stav. Umesto toga, osećao sam kako je prisutan telom i čulima. Slušao me je, gledao, i više osećao nego razmišljao o meni. Osećao sam da može da uhvati i oseti moje titraje, ali da mu ništa od toga ne smeta. Bio je radoznao, istraživao je, podržavao me da bolje osetim sebe i pomagao mi da se izrazim.

Uticaji Kantovog zaokreta snažno se osećaju kod Šopenhauera, koji je uz Ničea preteča egzistencijalizma.

Po Šopenhaueru svet je samo predstava (reprezentacija). Svet nije ništa drugo nego predstavljanje koje ja sam sebi izvodim.

Ovde možemo videti i uticaj istočnjačkih filozofija u kojima se čulna stvarnost često razume kao predstava ili čak opsena (iluzija, maja u hinduizmu). Stoga vezivanje za svet donosi samo patnju.

Da bi se dosegnula nirvana, stanje potpunog mira, negorenja, potrebno je raskinuti sve veze sa fantazmagorijom života (uticaj budizma).

Po sebi svet je volja. Sve što postoji ima istu, slepu težnju ka postojanju i životu, tvrdi Šopenhauer u svom čuvenom delu, Svet kao volja i predstava.

Iskustveno (fenomenološki) gledano volja je iracionalna, nelogična, slepa, neprekidna težnja koju ljudske jedinke osećaju za životom (opstankom), koji pati neiskupljen konačnom svrhom (jedina svrha volje iscrpljuje se u samom postojanju (opstanku)), tako da volja kao slepa sila ne zna za višu svrhu. Ona samo želi da postoji.

Ovakvo razumevanje volje dovodi do etičkih zabrinutosti. Volja je slepa i nužna težnja i u tom smislu čovek nije slobodan. Čovek ne bira volju za postojanjem, ona se kroz njega jednostavno manifestuje. Iako je spoznajemo fenomenološki, volja je po Šopenhaueru očito stvarna, pa se njegova filozofija nekada naziva i metafizički voluntarizam (od volunt – volja).

Volju, doduše, možemo umiriti metafizičkim uvidom da je individualnost samo iluzija. Naša individualna volja nije ništa drugo nego manifestacija sveobuhvatne volje koja je svet i postojanje samo.

Svetitelj ili velika duša intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobima i večnom patnjom.“ Volja je žudnja i želja i na taj način je osnova večne patnje. Otud se Šopenhauer smatra predstavnikom filozofije pesimizma.

Odgovor na večnu patnju Šopenhauer vidi u umetnosti. Naime, uživanje u umetnosti je privremeni način da se pobegne od bola u stanje koje je privremeno slobodno od služenja volji.

Šopenhauer je, uz Heraklita Mračnog i Vagnera, izvršio snažan uticaj na Ničea.

Filozofija se mora vratiti umetnosti, poeziji i mitologiji, onako kako je to bio slučaj kod predsokratovaca. Od Sokrata pa nadalje počinje, po Ničeu, stranputica i propast koja svoj puni vrhunac dostiže u hrišćanskoj metafizici i moralu. Ovaj period Niče smatra periodom nihilizma, jer se u njemu negira suština našeg postojanja, a to je volja za moć.

Za razliku od Šopenhauera, koji smatra da mir nalazimo samo kada za trenutak uteknemo nuždi volje, Niče smatra da je cilj prepustiti se volji za moć u potpunosti. Stalnim povećanjem volje za moć nastaje nadčovek – Ničeov ideal.

Ljudima vladaju dva kulta, dionizijski i apolonski. Apolonski kult otelotvoruje potrebu za svetlošću, harmonijom, redom, lepotom. Dionizijski kult oličen je u potrebi za spontanošću, haosom, mistikom i kao takav on je puna afirmacija volje za moć.

Nadčovek je oličenje dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večnu afirmaciju svog postojanja. Nadčovek ruši granice morala (apolonskog) i tako se oslobađa od hrišćanskih vrednosti, postaje ono što u suštini jeste, priroda, animalnost, vladavina nesvesnog, slepa težnja beskrajnoj, bezobzirnoj moći koja ne brine, ne pati, ne saoseća, odnosno živi u svetu dionizijskog blaženstva.

Stoga ne čudi što su mnogi ideolozi od nacizma do satanizma u novoj filozofiji pronalazili svoju inspiraciju.

Čovek ne živi ni s istinom ni s lepotom, on živi s drugima.

Duško Radović

Logičke teoreme, matematički simboli, fizičko-statistički zakoni nikada ne mogu postati obrasci ljudskog postojanja. Biti čovek znači biti konkretan, biti ova osoba ovde i sada u ovom određenom i odlučujućem trenutku, licem u lice sa ovim određenim izazovom.

Seren Kjerkegor

Pod uticajem fenomenološke filozofije razvio se egzistencijalizam. Filozofska misao ne bavi se više racionalnim dokazivanjem metafizičkih istina esencije (suštine). Umesto toga, konačno, posle dve hiljade godina razvoja, filozofija se okreće proučavanju običnog ljudskog života i iskustva, ljudske egzistencije. Otud egzistencijalizam.

Šta to znači biti čovek i živeti ljudski život? U čemu leži smisao naše egzistencije? Ko sam ja i šta sam? – beskrajna su pitanja na koja filozofi egzistencije pokušavaju da daju odgovor, ne samo filozofskim tekstovima i traktatima, već i esejima, romanima, pesmama, pričama. Filozofija se ponovo vraća umetnosti od koje je bežala. Umetnost je sada način da se pronađu odgovori na velika filozofska pitanja.

Šta to znači egzistirati kao ljudsko biće? Hajde da vidimo šta filozofi egzistencije ističu kao važno.

Prvo, ja egzistiram u svetu. To je čvrsta činjenica kojoj nije potreban nikakav dokaz. Ja doživljavam. Mislim, radim, osećam. Radujem se, patim, strahujem, strepim, volim. Verujem u boga i čoveka, i sumnjam. Nemam nikakvih izvesnih znanja. Nastojim da činim dobro i padam pod uticaj senke i počinjem da činim zlo. Zavaravam sebe i druge i težim istini. Razvijam sopstvenu životnu filozofiju, sistem vrednosti pomoću koga se u životu orijentišem. Tragam za smislom i pritiska me osećaj besmisla.

Nisam birao da li ću se roditi. Našao sam se na ovom svetu. Prolazan sam. Čeka me smrt. Sve što jesam, sve što mi je drago i bitno, nestaće jednom zauvek. Moja prošlost se više nikada neće vratiti. Moja sutrašnjica je neizvesna. Od životinja se razlikujem po tome što sam svestan neizvesnosti i prolaznosti.

I sve su to teme koje su do egzistencijalizma veoma malo istražene. Taj običan, prolazan ljudski život, psihički i socijalni, sa svim svojim sadržajima, nadama, strepnjama, radostima i ljubavima, iskušenjima, padovima i podvizima, sve to bogatstvo ljudskog života, sve je to sada beskrajno polje filozofskih refleksija.

Tokom duge filozofske tradicije filozofi su se upitali da saznaju esenciju (suštinu) sveta, stvarnosti, čoveka, boga. Zamišljali su je kao unapred datu, određenu.

Sve što je izvan mogućnosti našeg iskustva, međutim, nije ni bitno ni relevantno, smatraju filozofi egzistencije. Naša suština nije unapred data, kao što ni smisao našeg života nije unapred dat i poznat. Čovek je ono što sam od sebe napravi. Čovek je produkt društva i svojih sopstvenih nastojanja, postupanja, rada.

Drugim rečima, čovek nastaje kroz svoje egzistiranje. On sam sebe stvara. Smisao života nastaje kroz tražnju i nastojanje da se život učini smislenim. Mi jesmo (esencija dolazi od reči esee šta znači jeste) ono što od sebe napravimo kroz egzistenciju, kroz iskustvo življenja. Egzistencija je starija od esencije.

Vald šmerc (Weltschmerz), ili svetka bol je sintagma za iskustvo sa kojim se kao ljudska bića pre ili kasnije sretnemo u životu, a to je svet pun bola, bilo da je ljudi nanose sebi, jedni drugima ili prirodi.

S tim nekako moramo živeti. Biti čovek znači suočiti se sa bolima. A izgleda da bol i patnja imaju transformišuću moć. Izgleda da čovek raste kroz teškoće i iskušenja.

Sve je prolazno i mi se možda nikada sa tim nećemo izmiriti. Egzistirati uprkos svesti da smo prolazni i da će sve što nam je važno nestati znači živeti herojski život.

Prolazi detinjstvo, mladost, ljubav, prijateljstvo, život. Ništa nije večno.

Takođe, ništa nije izvesno. Egzistirati znači živeti sa neizvesnošću, u nastojanju da se obezbedimo, sa punom svešću da se nikada ne možemo potpuno obezbediti.

Prolaznost kreira neizvesnost, a neizvesnost kreira strepnju (anksioznost znači strepnja). Živeti znači strepiti.

Egzistirati znači odolevati prolaznosti. Odolevati vremenu. Mi smo bića vremena i naši životi su uslovljeni vremenom i našom svešću o prolaznosti vremena. Mi planiramo vreme. Naša sećanja na prošlost su deo nas i mi ih nosimo budućnosti. Planiramo budućnost i sadašnjost često žrtvujemo budućnosti koja nikako da dođe.

Sve je prolazno i mi se možda nikada sa tim nećemo izmiriti. Egzistirati uprkos svesti da smo prolazni i da će sve što nam je važno nestati znači živeti herojski život.

Prolazi detinjstvo, mladost, ljubav, prijateljstvo, život. Ništa nije večno.

Takođe, ništa nije izvesno. Egzistirati znači živeti sa neizvesnošću, u nastojanju da se obezbedimo, sa punom svešću da se nikada ne možemo potpuno obezbediti.

Prolaznost kreira neizvesnost, a neizvesnost kreira strepnju (anksioznost znači strepnja). Živeti znači strepiti.

Egzistirati znači odolevati prolaznosti. Odolevati vremenu. Mi smo bića vremena i naši životi su uslovljeni vremenom i našom svešću o prolaznosti vremena. Mi planiramo vreme. Naša sećanja na prošlost su deo nas i mi ih nosimo budućnosti. Planiramo budućnost i sadašnjost često žrtvujemo budućnosti koja nikako da dođe.

Ovaj svet, kako ga doživljavamo, sav se rasipa u beskrajnim razlikama. Razlike život pokreću napred, a sa druge strane ih se beskrajno plašimo ili nas bole.

Težimo sjedinjenju, ekstazi u aktu kopulacije, prevazilaženju razlika, dualnosti. To stanje sveopšteg jedinstva, smisla i harmonije, međutim, iako ga povremeno postižemo, nije trajno. Posle sjedinjenja odvajamo se, da bismo napravili prostor da se ponovo sjedinimo.

Smisao nije u stanju sjedinjenja, već u težnji sjedinjenju, ponovo i ponovo, procesu kroz koji život diše.

Nije važno da li postoji bog, jer uostalom to ne možemo znati. Kada bismo znali, onda više ne bi bilo potrebe da verujemo. Verujemo ili ne verujemo, upravo zato što ne znamo.

Ono što jeste važno to je šta akt vere čini sa našim životima i našim iskustvom. Da li nas greje, umiruje, podržava, čini skromnim, bogougodnim. Da li u nama kreira ljubav kao izvor osećaja smisla.

Čovek je sklon da eksploatiše čoveka (i ne samo čoveka). Izgleda da je čovek sklon padu, slabostima, pohlepi, mržnji.

Smisao je možda u nastojanju da prepoznamo i prihvatimo svoju slabost, ne da bismo sebe pravdali, već da bismo čoveku u sebi i drugima ponovo i ponovo dali šansu.

Drugi treba da je naš cilj i naše najveće bogatstvo. Kada drugog koristimo samo kao sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva, tome ga instrumentalizujemo i svodimo na objekat.

Čovek je prinuđen da odlučuje. Izbori se, međutim, često isključuju. Svaki izbor je vrsta smrti. Kada smo izabrali jedno, umire mogućnost za sve drugo što je otpalo kao odbačeno.

Izbori su često veoma teški, nekada su nužno zlo, nekada od dva zla biramo manje.

Nema načina da napravimo prave izbore, svaki izbor je na razne načine i dobar i loš, svaki nas nečemu uči.

Praviti izbore znači biti kriv i osećati se krivim. Kako su izbori nužni, nužno je osećati se krivim. Živeti ljudski život i preuzeti odgovornost za njega znači živeti sa osećanjem krivice ili uprkos osećaju krivice.

Kao i patnja, krivica je neizbežan deo egzistencije.

Koren: Čovek je organičeno, nesavršeno, smrtno biće.

Smrtnost i nemoć kreiraju strah, strepnju i brigu.

Plod: Terapeut razvija senzibilitete i empatiju za strah, brigu i strepnju. Terapeut ih priznaje kao fakat egzistencije i prepoznaje njihovu svrhu (intenciju).

Terapeut priznaje da nas teme života i smrti prevazilaze.

Koren: Smisao nije unapred dat, smisao egzistencije je u osmišljavanju egzistencije.

Plod: Terapeut traga za i kreira sa klijentom smisao njegovog iskustva.

Koren: Moć izbora je nepodnošljiva (izbor je mala smrt). Odgovornost je težak teret, stvara napodnošljivi osećaj krivice.

Plod: Biti odrastao znači biti kriv. Terapeut priznaje krivicu i ohrabruje klijenta na izbor.

Koren: Čovek se oseća bačenim u svet (ovaj svet ne osećamo kao svoj dom).

Plod: Pridružujući se klijentu kroz prisustvo, autentičnost i saosećanje, terapeut i klijent kreiraju utočište u odnosu.

Koren: Egzistencija je starija od esencije – Čovek je ono što sam od sebe napravi.

Plod: Identifikacija sa onim što jeste, svesnost, sloboda, odgovornost.

Plod: Učimo šta opažamo!

Brinuo sam kako će moj novi terapeut izaći nakraj sa mojim teškim temama. Plašio sam se da će me osuditi i odbaciti. Primetio je da se suzdržavam i izrazio svoju radoznalost. Kada sam bojažljivo rekao šta me brine, nasmešio se blago. „Srećan sam što si tako iskren sa mnom. Drago mi je što brineš o meni.“, rekao je. Osetio sam olakšanje. Ponovo sam se zavalio natrag u stolicu. „Ne bojite se mojih briga, strahova, tuga?“, pitao sam. „Ne.“, odgovorio je. „To su veoma ljudska osećanja i ja sam im takođe sklon kao i ti.“ Zamislio sam se. „Ali ja sam ovde da bih ih se rešio, zar ne?“. Zagledao se u mene. „Čini mi se da mi kažeš da želiš da se više otvoriš životu. I to mi se dopada.“ Smešio se. „Opet, kada si malopre brinuo za mene, osetio sam da smo veoma bliski.“

Jednom prilikom ispričao sam mu kako nemam volje ni za šta. U to vreme završavao sam fakultet i kao da nisam imao snage da taj posao privedem kraju. „Ja želim da učim, ali ne mogu.“, rekao sam. „Da li bi probao da uradiš nešto neobično, što možda nikada pre nisi?“, pitao je smešeći se vragolasto. „Kaži, ja ne želim da učim, mogu ali prosto ne želim! Ne uči mi se!“. Kada sam to izgovorio, osetio sam neverovatno olakšanje. Kao da sam ja ponovo bio ja. Nisam se više borio sa sobom onako snažno. Ali on je ostao zainteresovan za moj doživljaj. Tražio je da sada nastavim rečenicu i navedem što više razloga zašto ne želim da učim. „Sve mi se smučilo. Razočarao sam se u sistem. Razočarao sam se u profesiju.“ Nastupilo je novo olakšanje. Paradoksalno, posle te seanse počeo sam malo po malo da spremam zaostale ispite. Na seansama on bi ponekad stavio gomilu knjiga na praznu stolicu, a ja sam urlao na njih da su mi potrošile život, da ih mrzim i da mi je muka. Ne znam kako, ali pomagalo je.

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije