Reči na slova A – B
Reci na slovo A
Agresija – Akcija – Analiza – Ambivalencija – Atmosfera
Agresija
Agresija je ponašanje koje je karakteristično za uništavanje, alijenirane, negativno kateksirane figure ili forme koju neka figura poseduje (uništavanje onoga što nam smeta). Na primer, razbijam led ispred svoje kuće da ne bih pao. Sukobiću se fizički sa osobom koja fizički napadne mene, ili nekog sa kim sam ili mogu biti identifikovan. (…)
Akcija
Akcija je deo ciklusa kontaktiranja sredine od strane organizma (ciklusa kontakt-povlačenje kojim život diše). Nakon senzacija kojim nas organizam obaveštava o našim potrebama, i mobilizacije kojom se orjentišemo u stvarnosti, organizam preduzima akciju, dolazeći tako u još čvršći i neposredniji kontakt sa sredinom. Nakon što sam se jutros probudio i osetio radoznalost i uzbuđenje u vezi pisanja rečnika, seo sam za komputer, promislio novi pojam i krenuo da pišem. Sada je pisanje moja akcija. (…)
Analiza
Analiza saznajna metoda kojom razdvajanjem nečega na sastavne delove nastoji da nešto saznamo. Bakteriološka analiza uzorka na primer ima za cilj da raščlani koje su bakterije prisutne u uzorku, kako bi se utvrdilo da li među njima ima patogenih sojeva koje su uzrok simptoma bolesti.
Analiza je u psihoterapiji najpoznatija u kontekstu psihoanalize. Tradicionalna psihoanaliza analizira pacijenta s ciljem da ponudi intepretacije koje će objasniti njegove simptome dovodeći ih u vezu sa njegovim iskustvima iz detinjstva.
Prema Perlsu geštalt psihoterapija je integrativna a ne analitička. Izvorni geštalt pristup podržavao je klijenta da osvesti aspekte svojih doživljaja i identifikuje se sa njima kako bi za njih preuzeo odgovornost. Perls je smatrao da analiziranje, odnosno intepretiranje (objašnjavanje) predstavlja rascepljivanje klijenta (podržavanje neurotičnih rascepa). Osim toga verovao je da terapeut analiziranjem i intepretiranjem izlazi iz horizontalnog odnosa i stavlja se iznad.
Analiza i interpretacija ponovo su našle svoje mesto kroz dijalošku fazu razvoja geštalta, dok u relacionoj fazi ova metoda ponovo odlazi u pozadinu.
.
Ambivalencija
Žureći da stignem na vreme na radionicu koju sam nedavno vodio (a tema radionice upravo su bili polariteti i ambivalencija), primetio sam tokom vožnje moga skutera snažnu ambivalenciju između želje da stignem na vreme i želje da vozim bezbedno. Ko je ikada vozio skuter zna da on pruža velike mogućnosti za slalom između drugih učesnika u saobraćaju. Sa jedne strane želeo sam da stignem što pre, što me je podsticalo da žurim, odnosno da se u vožni upuštam u rizične situacije. Sa druge strane osećao sam strah za svoju bezbednost koji me je obuzdavao i upozoravao. Moja vožnja, kao akcija kroz koju sam bio u kontaktu sa sredinom bila je rezultat dve oprečene sile koje su u meni delovale jednovremeno. (…)
Atmosfera
Atmosfera je jedan od koncepata bliskih relacionom geštalt pristupu, kojim se opisuju ona psihoterapijska iskustva koja suštinski menjaju naš uobičajni pogled na svet (tzv. prirodni stav). Naime, stav prema svetu u kome se subjekt i objekt doživljavaju kao odvojeni, nezavisni i unapred dati, Huserl je nazivao prirodnim stavom (Huserl, 1931.) (…)
Abautizam (okolišanje) – Alijenacija – Analna fiksacija – Adaptacija
* u pripremi *
Abautizam (okolišanje)
Abautizam je, u slobodnom prevodu, okolišanje ili govor o. Prema tradicionalnoj geštalt psihoterapiji reč je o jednom od tri načina pomoću kojih pokušavamo da se udaljimo od sopstvenog doživljaja. To su, pored abautizma, šudizam i manipulacija. Abautizam je koncept blizak defleksiji kao mehanizmu adaptacije, ali nije reč o istom.
Tradicionalna GT, naime, zabranjuje klijentu da, na seansi, priča o događajima, drugim ljudima, osećanjima, itd. Verovalo se, naime, da nam pričanje o pomaže da se distanciramo od onoga o čemu pričamo. Umesto da pričamo o, terapeut traži od klijenta da ispriča događaj u prvom licu jednine, kao da se događa u sada i ovde. Ovo bi trebalo da pomogne klijentu da ponovo, u sada i ovde, proživi i doživi događaj o kome se radi.
Umesto da priča o trećim licima, terapeut traži da ih klijent zamisli na praznoj stolici i da im se direktno obrati itd. Umesto da govori o osećanjima, da ih objašnjava, pravda, interpretira ili osuđuje, potrebno je da ih klijent sada i ovde neposredno doživi i izrazi itd.
Puno doživljavanje i akcija ekspresije, identifikovanje sa svojim doživljajima, osećanjima, ponašanjima ima isceljujući efekat. Suprotno, odvojednost od sebe, od vlastitih doživljaja, osnov je patnje.
Onemogućavanje abautizma spada u korpus supresivnih tehnika, kako ih je objasnio Klaudio Naranho. Terapeut ne dozvoljava klijentu (supresira) da radi ono pomoću čega beži od doživljaja.
Moja istraživanja, međutim, potvrđuju zapažanja nekih terapeuta dijalošog stila, da govor o, kada je vođen dobrim pitanjima, takođe može podržavati doživljaj, kao što zaista može služiti za beg od doživljaja. Neretko klijentima je lakše da pričaju o nego da odigravaju, pa je danas opšti utisak da ova tehnika nema odlučujući značaj u praksi.
Anksioznost
Reč anksioznost prevodi se kao strepnja. Strepnja je nejasan, lebdeći strah. Strepimo da će se desiti nešto loše iako ne znamo šta. Zar malo toga može krenuti naopako.
Strepnja dakle nije strah pred konkretnom opasnošću. U GT ključu kažemo da je sterpnja starh bez figure. (…)
Alijenacija
Alijenacija je reč koja bi se mogla prevesti kao odstranjivanje. U teoriji GT ovako se nekada naziva jedna od važnih funkcija granice kontakta između organizma i sredine.
Fenomenološki gledano, ovde govorimo o našem iskustvu da nam se nešto ne dopada, da nas odbija, da nešto ne biramo, odbijamo, odbacujemo itd. Sposobnost naše granice kontakta da odbija, odbacuje, ne želi važna je osobina zdravog funkcionisanja.
Osim što vrši funkciju da alijenira, granica kontakta ima i funkciju identifikacije. Identifikacija je suprotan pokret od alijenacije.
Ako klijent nema razvijene kapacitete alijenacije, njegova granica kontakta nema razvijenu protektivnu ulogu. Razvijanje sposobnosti selfa da doživi i prepozna svoje nedopadanje, i da pređe u akciju odbijanja, odstranjivanja, odbacivanja onoga što ne želi može biti važan terapijski zadatak. Za zdravo funkcionisanje važno je da klijenti nauče da prepoznaju i izgovore svoje ne.
Analna fiksacija
Analna fiksacija je termin koji dolazi iz razvojne psihoanalitičke teorije. Negde oko druge godine života dete intenzivno počinje da uči da se uklapa u društvo. Deo uklapanja je biološko, telesno učenje da kontroliše svoje sfinktere. Dete uči da ide na nošu, tj. da ne može da se defecira kada god i gde god oseti tu potrebu.
Na ovaj način noša postaje simbolom naše prve socijalizacije u smislu usvajanja socijalnih normi.
Analna fiksacija predstavlja zaglavljenost u analnoj fazi razvoja. Osoba koja je zaglavljena u analnoj fazi razvoja ima poteškoća da prihvati i poštuje društvene norme ponašanja. Ona kažnjava društvo rušeći pravila, metaforički rečeno defecira se gde ona hoće i kad ona hoće.
Adaptacija
Reč adaptacija prevodimo kao prilagođavanje. Organizam se na mnogo načina prilagođava sredini da bi opstao, ali i sredinu pokušava prilagoditi sebi. Borba za opstanak traži od organizma da bude veoma kreativan u načinima svoga prilagođavanja. Tako govorimo o kreativnoj adaptaciji kao važnoj odlici zdravog funkcionisanja.
U GT govorimo o glavnim mehanizmima (tipovima) adaptacije. To su načini na koje učimo ili smo naučili da izbegavamo da se pojavimo na granici kontakta sa sredinom. To su tipovi načina na koje, svesno ili nesvesno, izbegavamo kontakt. Na primer, suzdržavamo se da tražimo ono što nam treba, ili da postavimo granicu, da kažemo ne, ili u samom telu blokiramo svoje senzacije kako bismo se od njih zaštitili itd.
Kada su načini na koje izbegavamo kontakt sa srednom dominantni, repetitivni (ponavljaju se), kontekstualno neosetljivi i/ili manje-više nesvesni, ovi mehanizmi postaju terapijski interesantni. Naime, organizam koji sistematski izbegava da poseže, da traži, da čini, da menja sredinu, da se razlikuje, da se sa sredinom identifikuje, verovatno ne uspeva da se u dovoljnoj meri razmeni sa sredinom (nahrani).
Tada adaptacija zapravo postaje nefunkcionalna izolacija.
Glavni načini adaptacije su retrofleksija, defleksija, desenzitizacija, egotizam, konfluencija.
Reci na slovo B *u pripremi*
Bazičnost – Balans – Biologija – Bipolarni poremećaj – Bulšit
Bazičnost
Koncept bazičnosti u GT može se odnositi na biologističko/telesnu paradigmu, na iskustven ili fenomenološki pristup, estetsku dijagnostiku i rezoniranje, ili na korene geštalta u psihoanalizi.
O bazičnosti u biološko/telesno/organizmičkom smislu govorimo kada kažemo da naša ponašanja vode potrebe o kojima nas obaveštava naše telo i čije zadovoljavanje je neophodno za naš opstanak (obavljanjenje homeostaze).
U smislu fenomenološkog ili iskustvenog pristupa u GT, ili u smislu estetske dijagnostike ili rezoniranja, govorimo da su naše telo i naša čula važan izvor infomacija (upravo jer su prereflektivne, biološki utemeljene intuitivne, neposredne, i u tom smislu bazične) i važan podsticaj naših intervencija, pre nego naše misli, stavovi i procene. Misli, sudovi, analize u tom smislu bile bi apstrahovane (odvučene, od lat. praho, prahere, vući odvući), sekundarne, posteriorne, izvedene, i kao takve sklone omaškama.
Kada govorimo o korenima geštalta u psihoanalizi, to polje je teško sažeti. Istaćiću samo uverenje da naša rana iskustva imaju snažan uticaj na naše kasnije funcionisanje.
.
Balans (NOVO)
Balans ili ravnoteža sinonimi su reč homeostaza. Pod homeostazom u GT podrazumevamo stanje bez aktivnih potreba, odnosno stanje u kom su sve potrebe zadovoljene. Ovo je stanje kom teži svaki zdrav organizam, pa se o potrebi može govoriti kao o nedostatku, tj, narušenom balansu.
Žeđ je, na primer znak potrebe za vodom. Kada nema dovoljno vode u sebi, kažemo da je u organizmu narušena ravnoteža. Na primer, ako nema dovoljno vode, možemo reći da ima previše nečeg drugog. Recimo soli ili šećera. Kada u ogranizmu raste količina šećera ili soli, raste i naša potreba za vodom, kako bi balans ponovo bio uspostvljen. Fenomenoliški (isksuveno) osetićemo žeđ.
Kada osetimo potrebu, naše ponašanje se menja. Počinjemo sa pretraživanjem sredine kako bi smo našli ono što će zadovoljiti našu potrebu. Kada postoji potreba, a izostaje akcija kojom bi zadovoljli potrebu, neravnoteža raste.
Od početaka Perls, Gudman i Heferlajn, uspostavljaju čvrstu paralelu između bijoliškog i psihološkog života. Smisao tradicionalnog geštalt pristupa je da otrije način na koji ometamo akciju ispunjavanje potrebe, kako bi je ponovo uspostvaili.
Na tom tragu možemo govoriti o psihoterapiji kao ponovnim uspostvaljnju balansa ili kao o učenju uspostvljanja balansa koz iskustvo, a poremećaj bi bio znak hronično narušenoh balansa neke vrste (ili raznih vrsta). Na primer, možemo govoriti o blalansu akcije i povlačenja, ili iskustveno govoreći, rada i odmora, što je česta tema kod savremenog čoveka.
Slično tome o balansu možemo govoriti i u samoj psihoterapisjkoj seansi i to na mnogo nivoa. Akcija/povlačenje samo je jedan od njih. Slično, možemo govoriti o balasnu kognitivnog i emotivnog, retrofleskije i impulsivnosti, konrtole i prepuštanja i tako dalje. Narušen balan bilo kog od ovih parova u samoj terapiji može biti znak narušenosti iste vrste balasna u vanterapijskom životu.
Operacionalno, teraput može sebi postaviti pitanje šta nedostaje ili čega ima previše, tj može upotrebiti svoje zapažanje ove vrste, pozivajući klijenta da pojača ono čega ima previše (u skaldu sa paradokslnom teorijom promene), ili da kreira ono što neodostaje.
Sve u prirodi postoji i raste zahvaljujući usposvaljanju, narušavanju i ponovnom uspostvaljanju balansa. Setmo se starog Herklita koji kaže da je kosmos večno živa vatra koja se s merom pali i s marom gasi.
Narušavanje balansa je isto toliko prirodno stanje kao i njgovo usposvljanje. U tom mislu narušavanje balansa je šansa za razvoj i rast. Kada bi se svet stavilizovao u večnom balansu, to bi predstavljalo smrt.
Srodni pojmovi su polariteti, organizmička samoregulacija, figura/pozadina, ambivalencija.
.
Biologija
Biologija ili biologistička ili organizmička perspektiva u GT podseća nas koliko smo duboko biološka bića i koliki je značaj našeg tela. Podseća nas da je u telu izvor i naših potreba i naših akcija koje imaju za cilj da te potrebe zadovoljimo. Mi smo živi organizam, u potpunosti razvijen da opstane u životnoj sredini (okruženju), od koje smo u potpunosti zavisni i čiji smo integralni deo. (…)
Bipolarni poremećaj
Bipolarni ili manično depresivni poremećaj raspoloženja manifestuje se smenjivanjem maničnih i depresivnih faza. Tokom manične faze raspoležnje pacijenta je povišeno, on je budan, vrlo energiziran, često vrlo aktivan, nekad do krajnosti, često ima problema da zaspi ili makar da zatane radi realne procene svoji planova ili domora. (…)
Bulšit (bullshit)
Bulšit (u prevodu sranje ili budalaština, u bukvalnom prevodu volovsko govno) je termin koji je Perls koristio da označi naše stavove i uverenja, kada ih koristimo da bi između njih sakrili sebe i svoje doživljaje. Stavove i uverenja često koristimo kada izbegavamo da bude direktni ili da se povežemo sa svojim osećanjima. Na primer osećam povređen što moj prijatelj, bez empatije sudi o mom postupku, i ljut sam jer mislim da bi i on postupio isto da je bio u mojoj koži. (…)
Brzina
Stara priča kaže da je kornjača brža od zeca. Krećući se brzo zec propusti da bilo gde istgne i da bilo gde bude. Spora kornjača uvek je zaista pristuna tu gde jeste. Ova priča u potpunosti odgovara slici gestalt psihoterapije u savremenom svetu. Danas psihoterapija često izgleda tako da je terapeut kornjača, a klijent zec.
Brzina je obrnuro proporcionalna dubini, učila nas je geštalt terapeutkinja, supervizorka i učiteljica Marija Stefanović.. (…)