asked 11 years ago Postovani,
pre svega zelim da vam kazem jedno veliko HVALA sto postojite , sto nam je ovakav jedan sajt uopste dostupan! Tekstovi su poucni i zanimljivi i verujte da nam veoma znace, kao i ovi odgovori cak i na pitanja drugih , jer mozemo (bar ja) u mnogima da se pronadjemo.
Moj problem je sledeci:
od malena sam veoma vezana za oca koji mi je, iako i majku beskrajno volim , mnogo slicniji po temperamentu, karakteru…. svemu. On je meni ‘ona’ osoba kojoj mogu sve da poverim, ciji saveti zlata vrede i jedini kome beskrajno verujem.
Pre godinu dana otkriven mu je uznapredovali kancer na plucima. Poslednji stadijum, ne moze da se operise….. ukratko, spasa nema, sve se svodi na ‘produzavanje’ (dragocenog) vremena. Usledile su hemoterapije, poboljsanja, pa pogorsanja …. ukratko, sve one muke koje ta opaka bolest moze da donese! Po ko zna koji put, moj tata me je odusevio i iznenadio-samo saznanje a i sve ostalo podnosi junacki, hrabro…ne predaje se! Uz njega, nekako se i ja svo ovo vreme ‘ne dam’…. i tako traje, vec evo punih godinu dana…. svasta smo prosli.
Problem je u tome sto ja (kao sto ste mozda mogli da zakljucite) svoj zivot ne mogu da zamislim bez njega. Iako je jos uvek sa nama, ne mogu da prestanem da razmisljam o onome sto nas ceka i kako da tu cinjenicu prihvatim jednog dana kad budem morala…. ? Plasim se da ce gubitak oca ostaviti ozbiljne posledice po moje psihicko zdravlje… naravno, svesna sam da je to neminovno i da do toga mora kad tad da dodje ali prosto ne znam kako da sebe pripremim na neki nacin da izdrzim to sto znam da me ceka….?
Osim toga, postoji jos jedan problem… imam 25 god.ozbiljnu, dugu vezu.. tata kaze, njegova najveca zelja je da doceka da osnujem porodicu…. volim svog decka, i planiramo brak….i vise od svega bih zelela da ispunim ocu tu poslednju zelju-da to moze da vidi…. Moj decko jos odavno potencira brak, tako da ni tu nema prepreka…. problem je jedino u meni- nemam hrabrosti da napustim roditeljsku kucu i uskratim nam jos i to malo vremena koje bismo mogli provesti zajedno….. 🙁
Ja sam njemu jedinica (imam polubrata i polusestru sa mamine strane koji ne zive vise sa nama), najmladja sam i mada zelim da se udam (pre svega zbog sebe) i zelim da on to doceka (i da mu ispunim tu zelju) uzasno mi je tesko da to ‘resim’ , kao da nemam dovoljno hrabrosti….. ne znam ni sama sta da radim?
Mnogo vam hvala unapred, bilo kakav savet vi mi dobrodosao! I jos jednom sve pohvale za vas! Pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovana,veliko Vam hvala na podrsci!Naravno da ste mi pomogli,u ovom trenutku podrska nekoga ko je prosao kroz ono kroz sta ja trenutno prolazim mnogo mi znaci.Zapravo,shvatila sam da mi je tesko da o tome razgovaram sa nekim ko to nije iskusio,ona fraza “zivot ide dalje”,koju u poslednje vreme najcesce cujem ne da mi ne pomaze,nego mi mnogo smeta.Naravno da zivot ide dalje,ali treba se suociti sa osecajem da moj zivot vise i nije moj i da ja vise nisam ona stara ja.Da,odlazak bliskog bica nas trajno menja,narocito ako se,kao sto je to u mom slucaju,radi o odlasku nekoga najbliskijeg,nekoga do cijeg ti je zivota stalo vise nego do sopstvenog.Nadam se da cu vremenom uspeti da naucim da zivim sa time,mada me neopisivo plasi pomisao na to da mog oca nikad vise necu videti,ni cuti!To “nikad vise” mi je jezivo,nepodnosljivo.Jos jednom-veliko hvala na podrsci,zelim Vam sve najbolje,cuvajte se,cuvajte zdravlje i cuvajmo uspomenu na nase divne oceve!Iako mi je trenutno veoma tesko,zahvalna sam sto sam imala,ustvari,sto imam(ne mogu o njemu u proslom vremenu,a i sve ono sto mi on znaci ostace u meni zauvek)takvog oca,znam da je vreme koje je proveo uz mene veliki blagoslov,neprocenjiv dar zivota!Pozdravljam Vas,svako dobro!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovana, hvala Vama na ovom prekrasnom odgovoru, bilo mi ga je
zadovoljstvo citati. Sada vidim da nisam napisala puno toga sta sam namjeravala, puno toga mi je bilo na pameti. Slazem se sa Vama da onaj tko nije to dozivio ne moze znati kako se mi osjecamo. Nisam vjerovala u onu staru izreku da vrijeme lijeci sve ali je tomu doista tako. Mislite na njega, zaplacite, nasmijte se, neka sve to izade, to je bio Vas otac i imate pravo nositi se s tim na svoj nacin. On ce uvijek biti sa Vama, u Vasem srcu i Vasim mislima. Uzmite si koliko god vremena treba i neka Vam vasi najmiliji budu podrska. Od srca Vam saljem veliki pozdrav i zelim Vam sve najbolje. I zapamtite – Oni su uvijek sa nama 🙂 Budite mi dobro 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Postovana,jos jednom Vam se zahvaljujem na podrsci!Osecam veliku potrebu da o ovome kroz sta trenutno prolazim razgovaram sa nekim ko je iskusio isto,to mi u ovim trenucima mnogo znaci.Odlazak mog oca bio je iznenadan,bila sam potpuno nespremna za ono sto je oduvek bilo moj najveci strah,drago mi je sto sam,trazeci po internetu nekakav savet o necemu sto je za mene potpuno nepoznato,naisla na Vas.Pozdravljam Vas!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Ponovo se javljam… vidim da sam 2013.godine postavila ovo pitanje i otvorila ovu temu… Od tada,mnogo…previse stvari se promenilo sasvim…a ja joj se jos neprestano vracam s vremena na vreme…. Tako se valjda vracam u vreme kad je tata jos uvek bio tu…kad sam samo strahovala da cu ga jednom izgubiti…
Sada vidim i vase odgovore,i u svom sopstvenom bolu saosecam i sa vasim…
Sa ove distance od nekoliko meseci…. Sve sto mogu je da potvrdim istinitost Nikolinih reci…
Ne postoji nacin da se covek pripremi, i da potrebno je je vreme da covek ‘odboluje’ i nauci da prihvati da zivi sa svojim gubitkom…
Ne mogu reci da bol prolazi,naprotiv… Sto se mene tice sve je veca i veca kako sam svesnija cinjenice da ga vise necu videti…
Ipak,ono sto mi pomaze da se ne predajem je cinjenica da sam ja deo NJEGA ,koji je ostao da zivi… I duzan je da zivi na nacin dostojan njega…
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago To mi daje snagu da se ne predajem i ne prepustam tugovanju, nego da zivim i cuvam ljubav i uspomenu na divnog coveka i najdivnijeg oca na svetu,koji jos uvek zivi sve dok (kako mi je jednom i sam rekao) ima ko da ga se seti…
Zato,nemojte se muciti secanjima na bolesnog oca nego na oca onakvog kakav je bio vecinu vremena koje ste proveli sa njim….
I ne mucite sebe grizom savesti… Iz iskustva znam ,na najtezi moguci macin sam naucila,d postoje stvari koje ma koliko zelele i sta god urdile-ne mozemo promeniti… Moj otac je takodje zeleo da bude kuci…i iako je bolovao od one najgore bolesti,i bilo je uzasno gledati ga skoro dve godine kako nestaje,gasi se…. Majka i ja smo mu ispunile tu zelju… I -nismo uspele da promenimo ono sto je bilo neizbezno,a mislim da se na samom kraju kad je video koliko je taj sam kraj i oprastanje tesko i bolno za sve… Mozda i sam pokajao zbog svoje zelje.. Na zalost poslednje trenutke proveo je u stanju budne kome, pa cak i da je bilo tako nikada to nismo saznale…
Tako da,nemote sebe muciti takvim stvarima …to je moj prijateljski savet…
Iskreno , zelim vam da svoj bol uspete da pretvorite u najlepsu uspomenu koja ce vam biti zvezda vodilja u daljem zivotu.