… do samog kraja.

Od kako sam njega ispratila na vecni pocinak zelim da verujem da je najzad pronasao mir.
Ostala je majka,zbog koje se trudim da ostanem jaka i kojoj se trudim da nadoknadim sve ono sto sam joj mozda nesvesno uskracivala sve ove godine, zaslepljena prevelikom ljubavlju prema tati…. 🙁
Nadam se da cu u tome uspeti. Po prvi put u zivotu ostala je sasvim sama (u kuci). Trudim se da se tako ne oseca, i da budem sto vise uz nju… U medjuvremenu (od kada se tata razboleo) sam se udala, pa to sad nije bas moguce uvek, ali dajem sve od sebe… Iako osecam veliku grizu savesti svaki put kad treba da je ostavim, nadam se da ce uspeti da nauci da zivi tako… 🙁

Jos jednom Vam se neizmerno zahvaljujem na pomoci, bez Vasih reci ne znam kako bih uspela da ostanem pribrana. Iako sam mnogo puta planirala da Vas kontaktiram licno, posvetila sam se tati i nisam uspela da pronadjem vremena za to… nadam se da ce biti prilike, jer sam osetila da mi je Vasa pomoc mnogo znacila. Verujem da bi tako bilo…

i u bilo kojoj drugoj teskoj situaciji sa kojom ne bih uspela sama da se izborim….

Do tada, srdacno Vam se zahvaljujem.

Milica

(Oprostite mi sto sam pisala u nekoliko postova jer Vam pisem sa mobilnog telefona, a malo sam opsirnija ovaj put..)

Saosećam sa vašim bolom i u isto vreme samo zadivljen snagom vaše ljubavi. Divim vam se što ste uspeli tako mnogo da razmenite sa svojim ocem. Veliki dobici i veliki gubici izgleda idu zajedno.

S poštovanjem, Nikola

Postovani,
Pre mesec dana sam izgubila oca koji mi je bio mnogo vise nego “samo” otac-najbolji prijatelj,podrska u svemu,oslonac,neko ko mi je u svemu blizak,slican,neko ko mi “cita misli”,jednom recju-moj otac je za mene bio centar mog univerzuma.Iako je dugo imao hronicnu bolest(opstruktivna bolest pluca),pogorsanje je doslo iznenada,u jednom trenutku je bio “na nogama”,obavljao uobicajene aktivnosti,a u sledecem,nakon sto mu je pozlilo,on je u bolnici,nepokretan,”vezan” za krevet.Skoro mesec dana je proveo u bolnici,zdravstveno stanje je osciliralo,bilo je i pogorsanja i poboljsanja,ali ni u jednom trenutku nisam gubila nadu da ce se “izvuci”,zivela sam za dan kad ce se vratiti kuci,oporavljen.Istog dana kad nam je lekar rekao da mu je bolje i da ce ga za dva-tri dana pustiti kuci njemu je iznenada pozlilo.Za dva dana je preminuo.Njegov odlazak je ono cega sam se oduvek najvise plasila,dakle,trenutno prozivljavam suocavanje sa svojim najvecim strahom.Stalno mi je pred ocima slika bolesnog oca(sad znam da,dok je tih mesec dana bio u bolnici,nije se borio za zivot,nego je,zapravo,umirao),znam da su mu poslednji dani bili mucni,osecam krivicu sto ga nismo doveli kuci(izrazio je zelju,ali ga nismo doveli misleci da je to bolje za njega,s obzirom na prirodu bolesti-mogao je svakog trenutka da dobije napad gusenja,a i nismo ni pomisljali da su to njegovi poslednji dani),a sve dodatno otezava i cinjenica da su u vreme dok je boravio u bolnici posete bile zabranjene zbog epidemije gripa,pa sam ga za tih mesec dana videla svega 5 puta i to nakratko,komunicirali smo samo telefonom,nismo se ni oprostili,poslednji put sam ga videla dva dana pre nego sto je preminuo,taj poslednji susret je trajao svega 5 minuta.Trenutno se osecam veoma cudno.Pre nepuna dva meseca nisam ni pomisljala da bi nesto ovakvo moglo da se desi,tata i ja smo imali neke nase planove,pricali smo o njima,dogovarali se.Onda je usledilo tih mesec dana u bolnici,koji su mi se cinili kao jedan dugacak dan,skoro uopste nisam spavala,odlasci do bolnice nekad i po dva puta u toku dana,nisam imala volje i vremena da jedem,ali me je “drzala” nada da ce se sve ipak dobro zavrsiti.Nije se tako zavrsilo.Na vest o njegovoj smrti reagovala sam mnogo mirnije nego sto sam to zamisljala u svojim najvecim strahovima,oduvek sam mislila da to necu preziveti.Prvih nekoliko dana sam sebi delovala iznenadjujuce jako,narocito za vreme sahrane.Medjutim,kad se sve stisalo,kad sam dosla kuci i kad je otpocela svakodnevica,pocela sam da shvatam sta se zapravo dogodilo.Ustvari,shvatila sam da imam osecaj da uopste ne znam sta se dogodilo.Fizicki mi je bilo lose,imala sam temperaturu,poceli su i problemi sa srcem(tahikardija),jedva sam smogla snage da odem kod lekara.Trenutno mi je fizicki malo bolje,ali mi se cini da je sa poboljsanjem fizickog stanja nastupilo pogorsanje mnetalnog.Tek sad,mesec dana nakon njegovog odlaska,mama i ja “vracamo film” i preispitujemo se,prisecamo se kako je proteklo tih njegovih mesec dana u bolnici i ono sto nam je obema najteze je to sto se pitamo da li bi mozda danas bio ziv da smo uslisile njegovu zelju i da smo ga dovele kuci,posto ima indicija da mu je u bolnici uskracena potrebna nega i da je to moglo da utice na pogorsanje njegovog stanja.Svi oko nas nam govore da bi bilo mnogo gore da smo ga dovele kuci,pa da je kod kuce preminuo,da bismo tek onda krivile sebe.Mnogo je tesko,pored suocavanja sa najvecim gubitkom u zivotu,tu je i taj osecaj krivice,samoosuda.Kako se izboriti?

Poštovana, nisam mogla a da ne odgovorim kada sam vidjela naslov vaše teme. Kao prvo, lijepi pozdrav i moja sućut radi vašeg gubitka. Ja sam izgubila oca prije dvije godine, Moj, doduše, nije bolovao, prije 4 godine doživio je moždani udar i od tada nije bio onaj stari, no nikada nisam mogla zamisliti da bi mogla ostati bez njega. Čovjek koji je svaki dan vježbao, zdravo se hranio, bio veseo i nasmijan (osim kada ga je znala uhvatiti depresija, teško mu je to padalo) samo je jedan dan požutio te odmah bio odvežen u bolnicu gdje su ustanovili da se radilo o emboliji pluća. Mislila sam da će moj tata zauvijek živjeti, da on jednostavno ne može umrijeti. I mene je mučio taj osjećaj krivnje, sjetila sam se svake ružne riječi koju sam mu ikada rekla, što me koštalo zdravlja (imam tumor na lijevoj nadbubrežnoj žlijezdi koji je, srećom, mali i benigni, no svejedno se moram paziti). Smršavila sam na 47 kila, nisam izlazila iz kuće, bila sam naprosto očajna. Hvala Bogu, sada je taj period iza mene i kad god se sjetim tate i naših razgovora, pojavi mi se smiješak na licu. Sa vremenom se čovjek sa tim stvarima puno lakše nosi. I sami znate da postoji period žalovanja, sve te fraze svatko od nas mora proći kako bi nam bilo lakše. Doduše, svatko od nas drugačije reagira, no smrt bližnje osobe jest nešto što nas definitivno zauvijek promijeni. Normalno je da se sada tako osjećate, ali biti će lakše sa vremenom. Bili ste uz njega, imali ste lijep odnos, voljeli ste se do neba i nazad. I to je ono što je najbitnije. Sjećajte ga po svemu lijepome, da se danas, sutra, kada bol splasne, od srca nasmijete kada ga netko spomene. Nadam se da sam vam barem malo pomogla. I sjetite se, biti će lakše. Samo hrabro i lijepi pozdrav 🙂