Istorija samog termina potiče još iz prakse interpretacije ranohrišćanskih teoloških tekstova i zapisa. Ona izlaže opšta načela ili kanone tumačenja. Osnivač takve vrste hermeneutike, M. Vlačić, je 1567. godine u svom delu Ključ Svetog Pisma izneo načela po kojima bi značenja pojmova trebalo videti kroz celinu epohe u kojoj su nastali. (https://www.znacenjereci.com/sta-znaci-pojam-hermeneutika/)

Filozofska hermeneutika, još iz vremena Friedricha Schleiermachera (1768 – 1834) (Fridriha Šlejermahera) se razvijala kao opšta disciplina spoznaje predmeta istorijskog duha. On tumači hermeneutiku kao „umešnost izbegavanja pogrešnog razumevanja“. (Isto)

Hans Georg Gadamer (1910 – 2002) uspostavlja filozofsku hermeneutiku kao razumevanje istorijskog iskustva sveta. Hermeneutika se vezuje i za veštinu razumevanja nekog „oblika koji sadrži smisao“ (Beti).

Hermeneutika je veština tumačenja, odnos razumevanja smisla i poruke nekog sadržaja, bilo da je u pitanju religijski, filozofski ili umetnički.

Na primer, smisao ili poruku nekog umetničkog dela možemo zaista razumeti samo ako poznajemo istorijsko-društveno-kulturne okolnosti koje su vladale kada je delo nastajalo.

Važi, naravno, i obrnuto. Istoriju nekog perioda možemo bolje rezumeti na osnovu umetničkog dela koje je u to vreme nastalo.

Slično tome, u psihoterapijskom smislu, neko iskustvo ili ponašanje klijenta možemo razumeti samo ako dobro razumemo kontekst u kom se pojavilo. Tek kada su nam poznate okolnosti u kojima je klijent živeo i važni događaji iz njegove lične istorije, zaista možemo razumeti neke njegove postupke, misli, osećanja, navike.

Na terenu društvenih nauka, hermeneutika je, dakle, plod sličnih otkrića onima koje su geštalt psiholozi iznedrili na terenu teorije percepcije. Tek celina određuje značenje i smisao dela celine, ali i svaki deo celine menja i objašnjava celinu.

Suprotno viziji istraživanja i dolaženja do znanja koju su imali racionalisti, s jedne strane, i logički pozitivisti i kasnije logički empiristi, s druge strane, prema hermeneutičkom učenju naše saznanje nije ni deduktivno ni induktivno, već više liči na sklapanje slagalice ili otkrivanje zločinca u jednoj detektivskoj priči.

Naime, racionalisti su verovali da postoje najuniverzalnije istine iz kojih se dedukcijom mogu izvesti sva druga znanja (Aristotel). Logički pozitivisti i logički empiričari verovali su suprotno, da na osnovu mnoštva pojedinačnih slučajeva koji se poklapaju izvodimo zaključak na čitave klase slučajeva, tj. utvrđujemo opšte zakonitosti.

Suprotno tome, po teoretičarima hermeneutike, proces saznavanja je više kao slaganje slagalice ili pravljenje mreže u kojoj jedan deo baca svetlo na druge i tako dalje.

U tom smislu glavno pitanje hermeneutike je kako su stvari povezane, odnosno kako jednu možemo razumeti na osnovu druge.

Ovaj obrazac daje nam dobar osnov i za razumevanje same teorije u GT.

Sam ovaj rečnik je, tako, jedna hermeneutička kreacija. Čitajući značenje jednog koncepta, nailazite na druge pomoću kojih je on objašnjen (koji su boldirani i ponekad linkovani). Ako odete na neki od tih linkova, i pročitate koncept koji je sa prvim u vezi, prvi koncept će vam biti jasniji. Tada možete otići na treći, na četvrti koncept i potom se vratiti na prvi. Svaki koncept govoriće vam nešto novo i značajno o onom prvom, zapravo postajete svesni kako su koncepti umreženi i povezani.

Ovaj proces nije linearan već kružan. Otud i naziv hermeneutički krugovi.

Na isti način formira se naše razumevanje npr. jednog romana. Svako naredno poglavlje daje vam novo razumevanje prethodnih poglavlja, sve dok se cela priča ne sklopi u razumljivu celinu. Ako, po završetku, uzmete da ga čitate ponovo, na sasvim novi način ćete razumeti stvari, već od samog početka, jer će slika i razumevanje celine uticati na način na koji sada vidite svako poglavlje.

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije