Poštovani,

Bol koji osećate govori mi koliko ljubavi u vama ima za vašu ćerku. Možda je stvar u tome da ste izgubili način na koji bi sa njom svoju ljubav podelili. Razmislite o tome da li je problem u vašoj komunikaciji zapravo stariji od incidenta koji ste opisali. Skrećem vam pažnju da ste nam opisali samo incident i da nam ništa niste rekli o vašem odnosu.

Imajte na umu da je vaša ćerka u godinama kada se mladi prirodno udaljavaju od svojih roditelja i kada mogu biti skloni naglim promenema raspoloženja i ljutnji. Mladi ponekad grubo odguruju roditelje, kako bi jače osetili svoju narastajuću psihološku potrebu za nezavisnošću i samostalnošću a iza toga su ranjivi, nesigurni, krhki. Samo po sebi to ne bi trebalo da vas plaši jer je prolaznog karaktera.

Po sredi su godine kada roditelji moraju da shvate da pred njima više nema deteta, već nežne, mlade, odrasle osobe, kojoj je potrebno da joj se da svaki mogući kredibilitet kako bi ojačala. Odnos dete roditelj tada se menja u odnos između dve odrasle osobe, što je za obe strane novo i nepoznato, pa postoji potreba da se za novim odnosom traga, da se on polako, postepeno gradi.

Njena ljutnja će proći i možda je pametno da na to sačekate. Vodite računa o tome da svaki pokušaj da razgovarate može i kod vas i kod nje proizvesti mnogo emocija i nesporazuma. Da bi ovakvi razgovari imali smisla potrebno je da mnogo radimo na sebi, na upoznavanju sebe, na razumevanju drugih, na smeštenju sa svojim emocijama kako na kraju za ono što osećamo ne bi smo optužili druge. Potrebna nam je hladna glava, širina, spremnost da čujemo drugačiji doživljaj stvarnosti.

Pronađite u sebi mesto na kome verujete u svoju ćerku, u svoju ljubav prema njoj, u njenu ljubav prema vama. Verujte u snagu vaše zajednice, setite se svega što ste uložili u svoju porodicu. Budite svesni da ste za svoju ćerku već mnogo učinili i da je sada vreme u kojem će ona polako psihološki napuštati vaše okrilje.

S poštovanjem,
Nikola

Pre svega Nikola, Hvala Vam na brzom odgovoru. Nisam ocekivao! Da budem iskren. Takodje, Hvala na savetima i razumevanju problematike koja me muci. Otprilike i Ja tako razmisljam, ali ne mogu da sredim misli nikako. Ne znam kako da pocnem razgovor sa kcerkom sa kojom jos nisam poceo da komuniciram evo vec nedelju dana. Ona ide redovno na fakultet, Ja na posao, kao da se nista nije dogodilo. Zivot u domacinstvu tece normalno. Prividno. Kcerka i Ja se nismo sreli oci u oci. Ocigledno, pazimo i Ona i Ja da se ne sretnemo. Preispitujemo se svi u svojim glavama izgleda. Rezultat je napetost i nelagodnost koja vlada. Ne vidim izlaz iz te situacije. Tesko mi je da kazem “izvini”, a pretpostavljam i njoj. Bojim se da bih se sa tim “izvini” ukopao do kraja i pogazio samog sebe, a Ja zelim samo da mi pokaze vise postovanja kao Ocu.
Svestan sam da je odrasla osoba i zelim samo da joj pomognem u zivotu, da je uputim i td. Ne svidjaju mi se neki njeni stavovi kao npr: Nered u njenoj sobi koja lici na svinjac sa razbacanim stvarima, cipelama prljavim u spavacoj sobi iako ima mesto za obucu gde i ostali, prljavim tanjirima i soljama sa jogurtom koji stoje celu noc na stolu, stolici, podu itd. Pere kosu i potom sa poluosusenom trci na autobus i na -10 C. Pocela je i da pusi cigarete i dao sam joj do znanja da znam za to i ne opravdavam to zato sto sam i sam presao na el. cigarete pokusavajuci da se oslobodim tog uzasa. To mi je zarilo noz u srce jer zelim da bude zdrava. Pusenje je droga i u njenim godinama odraz nesigurnosti. Koliko god da se “spustim” da razgovaram uglavnom na pitanja odgovara sa “DA” ili “NE” sto me izludjuje. Ponasa se drsko i arogantno. Pa da li je to odrasla osoba? Najgore u svemu je sto je 80% na mene! U tome se slazemo i Supruga i Ja. Zato smatram da imam pravo (jer znam svoje mane) i da treba da je usmerim na bolji zivotni put i stil zivota. Ali, Ona mi ne dozvoljava. Ne zarezuje me vec godinu, dve dana, kao da sam vazduh, a ne njen Otac. Ne prihvata moje tumacenje stvarnosti, sto me ponizava i obesmisljava kao Oca. Pokusavam samo da joj pomognem, ali Ona me ignorise i zato sam sigurno tako buknuo neko vece na nju. Nakupilo se to u meni i “kvrc”. U silnoj zelji da saznam gde je problem i da pomognem sve sto treba, Ja sam odreagovao kako ne treba, i jos dobio recenicu: “MRZECU TE DO KRAJA ZIVOTA”. Uz to sam sutradan na stolu nasao iscepano srce od papira sa pesmom “Moj Tata”, koju je napisala kao mala devojcica meni i koju sam cuvao. Strasno!
Rekli ste da ne znate kakav je nas odnos, pa cu Vam reci da osim onog prvog kiksa koji se desio za PC-jem nista posebno nije bilo.
Ne vidim resenje. Dajte mi Vi.
Da li da cekam jos? Da li da pocnem razgovor? Kako? Kojim recima? Kako da uradim da resenje bude obostrano, a da ne pogazim ni sebe ni nju? Ovako ne moze da bude dalje. Napeto i konfuzno kao da smo u hladnom ratu, ukopani na svojim pozicijama. Bojim se da ne puknem opet. Razocaran sam u zivot i sopstvenu bespomocnost.
Hvala
Pozdrav, Marko

Poštovani,

Ne znam koje su to reči koje treba da joj uputite da bi stvar krenula na bolje. Ne mogu preuzeti na sebe odgovornost za konkretan savet da li da nešto pokušavate ili ne. To mora biti vaša odluka i plod vašeg rada na sebi i svojim procesima.

Vidim da su vaša strahovanja u vezi nje velika i nezadovoljstvo njom takođe. To je prirodno stanje kada je ljubav velika i biti roditelj je zaista najteža stvar na svetu.

Ne znam da li postoji način da učinite da se ona po svim tim stvarima koje ste naveli promeni. Bojim se da bi vaša velika želja da se ona promeni, vaš veliki strah za nju, vaša potreba da joj pomognete u životu, mogli ozbiljno stajati između vas, na putu vaše komunikacije. Možda će vaša ćerka ipak na kraju pušiti hteli Vi to ili ne, i možda će se ponašati nemarno prema sebi na mnoge načine, kao što u ostalom i svi mi to činimo. Na vama je da razmišljate i odlučite da li ima smisla da pokušavate da joj pomognete na onaj način na koji ona vašu pomoć ne želi. Na vama je isto tako da pokušate da razumete otkud u njoj toliko snažan otpor prema vama i šta se to između vas dvoje dešava pa ona kaže da vas mrzi i cepa pesmu o tati. Na vama je dakle da tražite odgovor na pitanje šta vam je važnije, vaš odnos ili vaša moć da je kontrolišete, odnosno vaš strah da će se bez vaše kontrole njena nedogovornost pretvoriti u strašne posledice. Ili još bolje na vama je da tražite i ponovo tražite balans između mešanja i ne mešanja u njen život.

S poštovanjem,
Nikola

Ne trazim od Vas da preuzmete odgovornost! Ni na kraj mi pameti. Jednostavno ne znam sta da radim! Nisam mislio da mi ubacujete reci u usta, vec na osnovu vaseg iskustva da me posavetujete kako da krenem u komunikaciju. Jasno mi je da se moram preispitati, ali taj proces ne traje 3 dana. Slozicete se, nadam se. Odluka je na meni, kako sam razumeo. Odluka je bila i tada kada se desio incident, ali ocigledno pogresna. Sve mi je to jasno, samo ne znam kako da napravim prvi korak? Zelim sve najbolje i kajem se strasno zbog svega sto se desilo. Mirim se sa sudbinom. Sta cu? Svrsenom cinu nema leka. Samo zelim da se to ispegla nekako i da zivot krene svojim normalnim tokom kao i do sada. Stojim kao ukopan. Da li me sada bolje razumete? Spreman sam i da se izvinim, ali bojim se da ce to dati krila i potvrdu mojoj kcerki da je sve sto radi u pravu i da joj onda niko nece moci “stati na rep”. Bojim se da je moje izvinjenje “mac sa dve ostrice”. Za njeno dobro. Obaska moj ponos i samopouzdanje. Ceo zivot cu se kajati. Uprskao sam u najboljoj nameri. Mogu se samo povuci u sebe, napraviti kineski zid oko sebe i “povuci rucnu” do kraja. Marginalizovati samog sebe do kraja zivota. Da li je to resenje? Prepustiti se toku, bujici pa gde nas voda odnese. Da li treba tako da uradim? “Izvinjenje” i odresene ruke dalje ili treba da zauzmem neki drugi stav?
Hvala,
Pozdrav,Marko

Marko,
Podelila bih svoje iskustvo sa ocem sa Vama, možda Vam pomogne.
Moj otac je dobar čovek, ali malo tradicionalan, te stoga nije baš naročito učestvovao u mom vaspitanju, tu ulogu je imala majka. Isto tako kad god bih se sa njim posvađala ona je imala ulogu posrednika, “peglala je stvari”. To je dovelo do toga da u vreme kad sam imala 18, 19 godina uopšte ne poštujem svog oca, iako je bio autoritativna ličnost, jer sam znala da za sve moram pitati i ići preko majke. Prosto on bi se na neku moju ili sestrinu odluku koja mu se ne sviđa samo ljutio, vikao i na kraju rekao “dižem ruke, radite kako hoćete, uvek tako radite”, mi ga više ni za šta nismo ni pitale. Taj njegov stav davao je utisak da ga za nas nije briga, da misli samo na sebe. Da i on pati što nije učestovao u našem životu kako je trebalo shvatila sam tek kad sam završila fakultet i upoznala ih sa budućim suprugom, jer je tad prvi put razgovarao sa monm kao sa odraslom osobom.
Ono što sam uvek i jedino želela da čujem od njega bilo je – ne izvini, već – hajde sedi da razgovaramo, ja sam puno puta pogrešio, ali i ti si, želim da ti dam savet a ti si odrasla pa ako hoćeš uvaži ga ili ne, samo me saslušaj jer ti želim najbolje. Želala sam da čujem od njega da me voli, jer to se ne podrazumeva, da se i on sekira zbog takvog lošeg odnosa… Nikada do tog dana kad sam došla sa momkom nije razgovarao sa mnom tako, a to je meni bilo tako potrebno.
Marko, ćerka Vas voli, da nije tako ne bi pocepala to srce da Vam pokaže da ste je povredili, a vi vidite da ispravite svoju grešku na vreme, jer ja samo možda dočekala da sa svojim ocem sredim stvari, a pitanje je da li život svakom da tu šansu.
Želim Vam svu sreću
Milica