Prirodan ciklus kontaktiranja sredine počinje u našem telu, nelagodnosm senzacijom nedostatka. Osećamo neprijtnu senaciju praznine u stomaku, gladni smo. Osećamo neprijatnu senaciju suvoće u ustima, žedni smo. Iskusvo senazcije smatramo prvom fazom cikusa kontrakiranja serine od strane organizma.

Kada postanemo svesni senacije, naše uzbuđenje raste. Žedan sam, kažem, želim vodu. Gladan sam. Želim jesti. Svesnost seznacije i atrikulacija (porepoznavanje) potrebe koju mi moje telo preko senacije saopštava, smatramo drugom fazom kontaktiranja sredine od strane organizma. Probudio sam se i od sezacije u svome telu polako se okrećem sredini, jer samo i jednino u sredini moje potrebe mogu biti zadovoljene.

Šta bih mogao da učinim da utolim žeđ ili glad? Kako da dođem do hrane? Počinjem misliti, posmatrati sredinu, planirati, dogovarati se sa sobom ili drugima, itd. Moja živa zainteresovanost za sredinu idealje raste. Energija (uzbuđenje) takođe raste. Pičnjem da se oblizujem ili da mi se luči pljuvačka. Celo moje biće se priprema za pokrert. Ovu fazu kontairanja sredine nazivamo mobilizacijom.

Najzado odluka je pala i ja pešačim ka izvovru pijaće vode. Ili ka prodavnici u kojoj bi vodu mogao kupiti. Priprremam hranu. Ili odlazim u restoran. Odlazim u sakupljenje jestivih bobica ili možda u lov. Uzbuđenje idalje raste u anticipiranju zadovoljnjenja mojih potreba, dok se istrovrmeo rasterećuje korz aktivnost koja me vodi mome cilju. Već sam duboko ivestiran u sredinu, hvatam se u koštac sa njenim preprekama i izaovima. Ovu fazu nazimamo akcijom.

Najzad sam na izvoru pitke vode u moje ruke su u njoj. Uzbuđenje doživaljava vrhunac u trenutku u kome će moje usne dotaći dragocenu tečnost. Gutam. U slučaju gladi, obezbedio sam obrok. Moji zubi sada se sladostrasno zarivaju u mekani, ukunsi obrok, kidajući ga i gnječeći. Gutam. Energija je na vrhunci. Počinjem da osećam zadovoljstvo. Ovu fazu kontriranja sredine zaivamo punim kontakom. Kontakt između mog organizma i sredine je na vrhunci. Moja čula su potpuno okupirana ukuosm. Doživljavam trenutak orgazma. Moj orgnizam je potpuno stopljen sa srednom koju unosi u sebe.

Polako počinjem da osećam sitost. Moje uzbuđenje opada. Više ne osećam senzaciju gladi. Moja zainteresovanost za hranu se rasploinjava i ja počinjem da tražim nešto drugo što bi zaokupilo moju pažnju. U blizini je ležaka na koj bih se mogao odmoriti dok zadovoljno varim svoj obrok. Prestajm da jedem. Moj organizam se polako povlači iz prethodnmog kontranja sredine. Ovu fazu nazivamo povlačenjem.

Ili, postajem sevstan da osećam prazniu i isamljenost. Senzacija i svesnost su tu. Posle kraće mobilizacije uzimam telefon i pozivam devojku. Mobilizacija i akcija su tu. Uživam na nešm razgovoru, smajam se i zabavaljam, a na kraju je pozivam da dođe. Posle negog vremena, uživamo grleći jedno drugo, ljubeći se. Moje grudi su sada pune, ispunjen sam osećam zadovoljatva. Akcija, pun kontrakt, zadovoljenje su tu. Nalkon nekog vremena osećam da mi je dovljno. Polako gubim interesovanje i okrećem se drugoj potrebi. Povlačanje je tu.

U stvrnosti ciklus kontakta često ne ide ovako linerno. Često započinjemo cikluse kontakta koji malo ili ni malo ne zadovoljavaju naše potrebe, odusjemo od njih i dolučujemo se za druge vrste kontaktranja s srugačijim ciljem i tako dalje. Često raznei ometači prekidaju moje kontriranje srednie. Često ga na razne načina prekodm ja sam. Ovo iskusvo koje nazivamo prekodm može se desiti u raznim fazama i može biti terapijski interesantno. Interesuje me koji bi smo film mogli gledati. Počinje novi ciklus.

U GT postoji običaj da se ciklus kontranja sredine predstvai crtežom. Postaoje dve varujate da se to učini. Ciklus kontakta možemo predstviti kao krug, sugerišeći da ja po sredi upravo cikljus (krug), iza koga je uslledti novi ciklus (krug).

Meni je draži drugi način, kada ciklus kotakta predstvljano krvim linijom u koordinatnom sistemu. Kako se kontrakranje sredine odvija u vremenu, donja osa (abcisa) predstvlja protok vremena. Gornja osa (ordinata), predstvlja ili rast uzbuđenja koji stepen naše in vestranosti (kuljučenosti u sredinu).

Fragički prikaz, ili instrument ciklusa kontakta je veoma eksplanatoran. Mno toga sae može razumeti, opistai, dovesti u vezu uz pomoć ovog “instrumeta”. Tako na primer možemo da govorimo o tome da prekod kontakta u svakoj od faza, krataristično odgovara nekom od mehanziama adpatcije.

Tako na primer ako govorimo o nateškoći da dozvolimo ili doživimo senazcijeu, govorimo o desenzitzaciji. Ako postiji seznacija ali je nismo svesni ili je ne prepoznajemo, možemo govoriti o defleskiji. Ako prepoznajemo sezaciju ali prekidamo kontranje u fazi mobilizacije možemo govoriti o introjekciji. Ako smo se mobilisali, ako zausavljamo kaicju, govorimo o projekciji. Ako kntranje prekdamo u fazi punog kontrkta govorimo o retrofleksiji. Ako se ne preputamo zadovoljenju, goorimo o egotizmu. Ako bežimo od povlačenja, govorimo o konfluenciji.

Ovo dovodjenje u vezu mehanizama dapatcije i faza ciklusa kontekta se na mnogo načina može kritikovati.

Sam “instrumet”, može se koristiti i kao jrsta dijagnostike. Dijagnoskujemo mesto i način (mahanizam adapatcije) kojim klijent prekida kontrianje. Ijako, bez sumnje veoma eksprlanatoran i infomrtivan, čini mi se da teraputi veoma retko ili gotovo nikada na rezmišljau o ciklusu kontrkta u praksi, tako da je nejgaova stvran adijganostička vrednsot u sada i ovde terapijske senase veoma upitna.

Isidora: “Nisam zadovolja osnosm sa mužem.”

Terapeut: “Kako?”

Isidora: “Ne razume me.”

Terapeut: “Kako znate da vas ne razume. U šta pogledate kada mi kažete da vas muž ne razume?”

Isidora: “On jednsovne ne razume moje potrebe.”

Terapeut: “Koje na primer?”

Isidora: “Na primer da razgovaramo.”

Terapeut: “O čemu bi ste želei da razgovarate sa njim?”

Isidora: “Recimo o našem sinu.”

Terapeut: “U vezi čega?”

Isidora: “Ja osećam da se sa njim nešto dešava?”

Terapeut: “Kako to vididte?”

Isidora: “Popustio je u školi. Zatvara se u sbe. Postaje ćutljiv.”

Terapeut: “Da li ste probali da kažete mužu ta vaša zapažanja.”

Isidroa: “Jesam.”

Terapeut: “Šta on kaže na to.”

Isidora: “Kaže da ja preterujem, da je on u puberteu i da je to normalno.”

Teraput: “Meni se čini da on ne čuje vašu zabrinustost, korz koju ikszujete ljubav prema sinu.”

Isidora (prvi put podiže pogled i pravi kontekt pogledom sa teraputom): “Upravo tako.”

U sličnoj situaciji, kada recimo iz mračne protorije izađu na svatlost dana, ljudi obično koriste naočare za sunce. Moje čkiljenje kroz napola zavorene očke kapke, kako bih se zaštitio od napada svetlosti, kao i stavljanje naočera za sunce, jesu naše kreativne adapacije na promenu koja je nastulipa u sredini, podiznjem roletne ili izlaskom napolje. Zatvaranje očnih kapaka ili stavljanje naočara, voljne su radnje, koje moj ego izvodi da bi se prilagodio sredini.

U isto vreme, obasjane suncem, moje oči su reagovale i same. Moja zenca, koja je bila široko otvorena da bi u polutami sobe primila dovoljno svetlosti i omogućila mi da vidim predmete, regovala je automacki, naglim skupljenjem. Ja ne moram znati da se moja zenica skupila. To se dogodilo samo od sebe. Moje telo je to učinilo bez moje volje i bez mog znanja čak. Kada se naše talo samo od sebe, autoimacki, prilagodi sredini u cilju da nas zaštiti i obnovi narušenu homestau, govorimo o organizmičkoj samoregulaciji.

Moje svesno stavnje naočara za sunce je voljna, namerna radnja koje sam manje ili višes vestan i tada govorimo o kreativnoj adapatciji. Automacko sužavanje moje zenice je nevboljna, vegetaivna radnja koju izvodi moje telo bez moje svesnosti i tada govorimo o organzmičkoj samoregulaciji.

Kreativna adapatcija kao rast.

Psihopatplogija kao adapatcija.

Kretaivna adapatcija fenomenološki, primer iz svakodnevnog života

Kreatvna adapatcija ja svaka, manje ili više voljna promena koju ogranizam izvodi u sredini, ili sa sobom samim, da bi uspeo da ispuni svoju želju i/ili zadrovolji svoju potrebu, ili da bi sebi put ispunjenja želje ili/i potrebe učinio lakšim ili ugodijim.

Ležao sam u krevetu. Bilo je jutro. Počeo sam da razmišljem o konceptu kretaivne depatcije u GT, koji je trebalo da objasnim za moj geštalt rečnik. Zapazio sam da mi ne pdaju napamet ideje koje bi mi se dopale. Odlučio sam da kosultujem interentz i porčitam nešto o ovom konceptu, kako bih dobio inspiraciju. Kako moj enegleski nije sjajan, bilo mi je lakše da naziv koncepta ispsišem na srpskom jeziku, koristeći gugol prevodilac I da zatim kopiram enegelski naziv u polje za pretragu.

Čitajući tekst, osećao sam kako mi raste uzbuđenje, pa sam osetio potrebu da se usprvim u postelji. Kako se ne bih naslanjo na hladan izd više mog uzglavlja, između zida i mojih leđa podmetnuo sam jastuk. Kako je moj jastuk tanak i neveliki, uzeo sam i drugi jastuk sa druge polovine bračnog kraveta i podmetnuo i njega.

U jednom trenutku moje uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada mi se u glavi pojavila rečekica koja određuje concept kreativne adapacije na jednostavan, i kako mi se učilino, tačan način. Poskočio sam užurbano iz kreveta i otišao u sobu da upim kompjuter i počem pisati. Pošto je u sobi hladno, poneo sam ćebe kojim ću se ogrnuti, kako ne bih gubio vreme na skidanje pidžame i oblačenje kućne trenerke.

Došavši do radnog stola primetio da je moja radna stolica podignuta previše visoka. Setio sam se da sam sinoć, pokretom ručica na gore, povećao visinu moje radne stolice, da bih je koristio kao tabure za noge, pošto sam leškario u fotelji blizu kompjutera i gledao film na monitoru. U želji da nje spustim na visinu prijetnu za sedenja za komjuterom, pokuvako sam ručicu na gore i protisnuo sedište rukom. Shvativši da je pritisak koji vršim na sedište rukom suviše slab da bi se sedište spustilo. Podigao sam nogu, da bi sedište prisnuo cevnocim i tako upotrebio težinu čitavog mog tela. Ovo je dalo rezultat.

Kada sam se konačno našao sa rukama na tastsuri, shvato sam da sam, od kako sam se prubudio, do ovog momenta kucanja, već načinio čitav niz kreativnih adapatacija. Zapravo, kreatvine adptacije su se ređale jedna za drugom.

Pišući ove redove osetio sam glad. Istovremeno, želeo sam da nastvim da pišem jer sam osećao inspiraciju (uzbuđenje). Pogledao sam po random stoli u privukao me je komdić žute boje. Razgrnuo sam papire i ispod njih izrnola je banana. Donešena još juče na sto, bila ja zabraljena i zatrpana papirima dok sam radio. Obradovao sam se jer sam sada mogao oljuštiti banau i jesti je neprekidajući sa pisanjem. Nije bilo potrebno čak ni da ustanem od stola da bih je doneo. Konflikt potreba koji je na taj način nastao, bio je razrešen. Mogao sam istvoremeno zadovoljavati i potrebu za hranom i želju za pisanjem.

Osećaj gladi pojavio sa sam od sebe, bez pitanja i odzvole, nevljno. Njime me moje telo obavešatava das u rezreve energije na izmaku. Glad je nerpijatan osećaj koji pokreće na akciju koja treba da obnovi homeostazu. Pojavom osećaja gladi organizam se samoreguliše, vršeći pritisak na moj ego da preuzme nešto kako bi moja potreba za hranom bila zadovoljena i moj opstanak obezbeđen.

Privlačenje, ljušenje, griženje i žavakanje banana su kretivna dapatacija, kako sam već objasnio, njen cilj je da ne moram prekinuti rad pribavljući potrebnu energiju i otklanjaući neprijatan osećaj gladi. Lučenje pljuvačke i želludačne kiseline, nije nešto na špta svesno utičem i kao takvo pripada sferi organizmičke samoregulacije. Orgnizam lučenjem pljuvačke podpomaže svoje samoregulisanje u smislu olakšavanja varenja da bi što pre dopremio hranjlive materije u ćelije moga tela.

Organizmička samoregulacija i savremeno socijalno polje: sukob organizmičke samoregulacije i kreativne adapoatcije

Jesto dok istovremeno pišem ove redove možda i nije najzdravije. Moja svesnost usreređiuje se na pisanje umesto na žvakanje i ja verovatno gutam nedovoljno sažvakane komade hrane.

Pošto pojedem banau, a u želji da idalje nastvim rad, mogu preći in a čokoladu, koja je u blizini. Ovaj naredni način da se kreativno adaptiram, verovbtano je još manje prijtan mom organizmu, koji se sada naglim lučenjem insulin mora boriti sa udarom šećera, što će za kratko podići moju energiju, brzo međutim ostavljući iza sebe osećaj iscrpljenosti.

Tada u smislu kreatvnog adaptranja činim i sledeći korak. Pripremam instsnt kafu koja treba da prevari moje talo id a mi na veštaćčki način pribavi budnost, koncentracju i uzbuđenje, ok se talo zapravo bori da me natera da prekinem sa radom i pojedem nešto konkretno.

U sličnoj sitaciji mogu se naći još nekolko puta tokom dana. Telo će mi, u nastijanju da se samoreguliše odmorim, slati osećaje umora, bola u leđima usled gugog sedenja za stolicom, osećaje gladi, usled kratih i nehranjivoh obroka kojima sam više zavravao nego utolio glad. Ja se mogu boriti prot tela, protiv njegovih signala, kreativno se adaptirajući kogfeinskim napicima, usputnim zalogajima, slatkišpima, lekovima protv bilova. Sve ove moje kretivne adaptacije zajedno imaju za cilj samo jedno, da me oslobodi pritiska moga tela koja nastoji da se samoreguliše id a nastvim volju, ego aktivnost koju sam započeo. Na ovaj način moja kretaivna adpatcija radi protv moje ogrnizmičke samoregulacije. Volji deo moje pride radi protiv organizmičkog dela.

U tom slučaju možemo govoriti o lošoj ili štetnoj kreatvnoj adapatciji. Stvari postaju još gore kada moji uobičajni načini da se kreatvno adaptiram postaju moja navika. Kofein, nikotin, analgetici, anksiolitici itd. postaju deo mog ubobičajnog načina funcionisanja u nameri da održim životni stil koji je u subkobu sa mojim sistemom organizmičke samoregulacije, i koj organizam će se protiv njih boiriti na svje načina.

Lojalnost savremenom načinu života, očekivanjaima sredine, navikama, dakle postal su protivnici i neprijetlji moga tela i mehanizama organizmičke samoregulcije u saavremenom svetu.

Psihoterapsiji značaj  

Geštalt psihoterauti veruju u beskrajo polje kretivnosti. Mi verujemo da postoji bezbroj načina da se adatiramo i readptiramo kako bi zadovoljli što veći borj svojih potreba i želja i kako bi povratili balans izmeđz kretivne adapacije i organizmičke samoregulacije.

Jedan od ciljva psihoterapije je da pruži klijentu protor za razvoj novih samoregulacija i kretivnih adapacija, koje bi bile zdrvije i plododnosnije.

Naš cilj je da pronađemo one oblike kreatvne adatacije koji neće ugrožavati već podpom,agate ogrnizmičku samoregulaciju.

Takođe, u svetu industrjski-potrošačkog društva, naše kretivne adapatcije pošinju ozbiljno da ugrožavaju naše sposbnosti. Voždanja utomobilom, ili čak elekrtičnim trotineteom, na primer, štedi moje vreme ali slabi moju kondicju. U našoj prirdoi je da pokušavao sebi olakšati život. Tako smo se na kraju našli potpuno oslobođeni potreba za telesnim kapacitetima, kako radimo sedeći, u zatvorenim prostorima itd. tako da je naše telo izubilo sposbnost da se nosi sa snagom sunčeve sveslosti ili vetra ili fizičkog napora.

Stoga se može postaviti pitanje da li cilj psihoterapije u svramnaom svestu postaje sovećivanbje i reorganizacija naših proriteta, životnog stila, sistema vrednosti? Tu se dada postavlja pitanje šta znamo o dubljim uzrocima adapitranja koje nam šteti id a li je njihovo osvešćivanje terpijski plodno?

Jano je da klijent t eraput mogu tragati za idejama novih načina kreatvne adatacije, u dijeloškom modu. Pitanje je međutim, kako na kreatvnoj adataciji raditi u sada i ovde psihoterapijsike seanse? Jasno je da se adapatcija dovija kao i maladapatcija odvija na granic kontekta klijet/teraput, i da je glavna ideja geštalt pristupa da  te načine osvesti i reogrnizuje u sada i ovde. Da li međutim tekva osvešćivanja i adaptacije mogu imati dovoljno snažćan uticaj na klijnetov vanterpisjko život u kome je zuavrbljen beskrajnim sloveima neproduktivnih adapatcija, na raznim nivoima i u raznim životnbim sferama.

Igre su adaptacije.

U pripremi

U pripremi

U pripremi

U pripremi

O krivici se može govoriti i kao osetu nelagode ili složenom osećanju straha, tuge, ljutnje koji je u vezi sa našom procenom da smo uradili nešto što nismo smeli, da smo uradili nešto pogrešno, nešto što je nekoga povredilo ili mu nanelo štetu, nešto što je povradilo ili oštetilo nas, ili da smo propustili da uradimo nešto i taj propust je nano štetu ili smo nešto uradili na pogrešan način.

Solcijano-bioliški smisao krivice sataoji se u tome nas, kao neprijatno stanje spreči u činjenjeu, nečinjeneu ili pogrešnom činjenu koje bi nanalo štetu nama ili drugome. Prirodnono izbegavanje neprijetnog doživalja krivice u vezi je sa našom potrebom za pripadnošću i našim osećenjem lojalnosti drugima. U tom smislu doživalj krivice ima socijalnu funckiju da očuva koheziju našeg pripadanja grupi, a pripadanje i kohezija ima biološku funciju očuvanja našeg opstanka.

Doživalj krivice često potiskujemo ili ga prekoravmo drugim osećanjima kao što su ljutnja ili tuga. Čovek koji je brzo vozio svoj auto izdrao se na staiju ženu koja je nepazeći izašla na kolkovoz. Njegova ljutnja, čak bes bili su vrlo snažno. Moguće je da se snažnim izlivom bese branio od osećaja krivice vezane za činjenicu da se kretao svojim vozijom izuzetno brzo.

Psihoterapiji značaj 

Psihoteraput prepoznaje i podržava zdrav osećaj krivice, koji je u vezi sa našom željom da pripadamo zajednici, odnosno da drugima na najbolji način doprinesemo i ne odmažemo.

S druge strane, krivica je psihoterapisjki intersnta ako se javlja učestalo, ako za posledicu često ima odustajanje od aktivnosti ili gubitak ego funcije.

Jedna od terapijskih ideja, koja pripada korpusu dijaloškog, je da se krivica lokalizuje i suzi sa čitevog selfa na neki konkretan postupak ili radnju, odnosno na menifgestaciju ego funcije. Šta to znači? U vezi sa krivicom može se javiti osećaj da nešto samnom nije u redu, ja nisam u redu, ja kao osoba. Korz dajalog teraput podržava klijenta da razvije uvid da to nije tačno. Pogrešan je neki moj postupak ili radnja, a ne ja kao osoba.

Nisam mogao da savladam svoj impuls i vikao sam na saradnicu. To ne znači da sam ja rđava osoba. Nisam ja pogrešan. Pogrešan je bio moj postupak i zbog njega se osećam krivim, imam potrebu da se izvinim. Taj osećaj krivice je zdrav i potreban.

Ili, kritikovao sam edukanta pred gfrupom, što je kod njega izavalo potrebu da se branim. Osetio se napadnutim pred značajnim svedocima. Osetio je da mu je kredibilitet ugrožen. Uviđam da sam pogrešio. Kriv sam. Bolji efekad bih postigao sa sam mu svoje kritike saopštio u četiri oka. Taj postupak je pogrešan i ja se od njega mogu distancirati. Mogu ga koristiti kao nauk sa sledeći put. Mogu na njemu učiti. On tada dobije svoj smiao i svoje mesto, a osećanje krivice je tu da me podseti da te ne žalim ponovo da uradim na taj način.

Krivica sada više nije tu da poništo moju adekvatnost i da me proglasi pogrenom osobom. Krivica je tu kao agens promene i učenja.

U relacinom duhu, prevelili ili čest osećaj krivice, neadekvatnosti, straha od pogreške, čita se inetacionalno, kao želja i potreba da  ne povređujemo druge, da ih uvažimo, da učinimo dobro, nabolje za druge i za sebe. Komunikacija ove intecionalnosti omogućava klijentu da doživi da teraput njegov “simtom” ne vidi kao patologiju, već kao prikrivenu dobortu, pažljivost, dobronamernost.

Kada je klijent na ovaj način depoatologizirasn, možemo se baviti pitanjem kako je njeogva naglašenja slonost osećanjima krivice kokreirana, odnosno kao je deo njegovog polja.

Rad u tom pravcu može se odvijati istorijsi, korz istraživanje klijentovih značajnih odnosa u kojima je “pokupio” slonost krivici, ili u ja – ti odnosu.

U ja – ti odnosu, teraput i kliejnt otrkivaju kako kokreiraju osećaj krivice, tj. kao mu doprineose.

U relacionom polju klijentovbih značajnih odnosa u sadašnjosti ili prošlosti teraput i klijent otrivaju kako su drugi “pomagali” kijentoi da razvije slonost osećanju krivice i ako je sam kliejnt tome doprinosio.

Bliski koncept je Stid, Greška, Greh

U pripremi