Ovo je svet kontakta i kontaktiranja. Celokupno naše iskustvo svodi se na kontaktiranje sredine, i drugih kao posebno značajnog „dela“ sredine.

Češkam se po nosu. Kontakt. Perem zube i uživam u masaži desni. Kontakt. Osluškujem cvrkut ptica. Kontakt. Teglim se, istovremeno stežući i istežući mišiće dok osećam prijatan bol. Kontakt. Milujem psa, osećajući pod prstima toplinu njegove kože i mekoću njegovog krzna. On liže moju ruku sa ljubavlju i poštovanjem. Kontakt. Pričam, pevam, igram. Kontakt.

Grlim dragu osobu u čijem se naručju topim. Kontakt. Uživam u kapima vode koje se slivaju niz moje telo kada se tuširam. Kontakt. Rukujem se s prijateljem dok osećam kako jedan drugoga čvrsto stežemo. Kontakt.

Toplo prolećno sunce pali kožu moga lica. Vetrić je hladi. Kontakt. Udišem svež vazduh jako, osećajući miris prolećnog cveća. Grudi mi se šire, osećam prijatan pritisak iznutra. Kontakt. Kaiš mojih pantalona neprijatno me steže. Kontakt. Bakterije jedu moj zub, bol osećam. Kontakt.

Umetnik svojim rukama oblikuje glinu. Miluje je dok ona poprima novu formu. Prenosi svojim prstima na nju svoju zamisao. Kontakt.

Na individualnoj seansi pričam terapeutu o velikom i važnom prijateljstvu koje je zauvek prekinuto. Kontakt sa svojim doživljajima, samim sobom, odvija se kada osećam kako se iz mojih grudi topla tuga izliva kroz suze. Osećaj grča na licu dok jecam. Osećaj suze koja klizi niz moj obraz, i to je kontakt.

Beba pravi kontakt sa bradavicom majčine dojke dok mišićima usta sisa. Dok razmenjuje toplinu sa majčinim telom na koje je prislonjena. Kada rukom dohvati kožu majke i uštine je. Kada majka ljutito skine tu štipajuću ruku sa svoga lica. Kontakt se odvija i kada beba ugleda majčino lice i smeši se, dok u njenom telu raste uzbuđenje i radost. I majčin odgovor radošću i osmehom je kontakt.

Sada dodirujem tipke na tastaturi vrhovima mojih prstiju. Podižem pogled i čitam šta sam napisao. Za momenat usredsređujem se na meko ćebe koje greje moje noge dok osećam kožom, licem i ušima da je u sobi prilično hladno. Kontakt. Udišem vazduh. Izdišem. Kontakt.

Stopalima osećam kamenčiće po kojima gazim bos. Neprijatno hladan talas mora zapljuskuje moja stopala i ja se ježim. Kontakt.

Moji zubi prodiru kroz meko i sočno tkivo jabuke i pretvaraju je u kašu. Jezikom je premećem po ustima dok njeni šećeri i kiseline deluju na moje receptore ukusa. Kontakt.

Kontakt je i gutanje, varenje, sjedinjavanje hranljivih, gradivnih materija sa mojim ćelijama. Kontakt je zadovoljstvo ukusa i osećaj punog stomaka posle obroka.

Drvo se korenom drži za zemlju i odoleva naletima vetra. Istim korenom vuče hranljive materije i vodu iz tla. U dodiru sa suncem vrši fotosintezu. Cveta, miriše i mami pčele koje piju slatki nektar, skupljajući polen svojim dlačicama i odnose ga na drugo drveće. Kontakt.

Kontakt je prodiranje bajonetom kroz telo neprijatelja u vihoru ratne borbe. Kontakt je i udar konjskog kopita o zemlju. Kontakt se odvija i kada oštrica kose seče visoke trave. I kada komarac svojom sisaljkom probija moju kožu. I kada pauk zariva svoje vilice u meko tkivo muve i kada u nju ubrizgava svoj otrov i druge sokove koji će već u njenom telu otpočeti varenje.

Grom udara u grm. Grm tinja, a zatim gori. Vatra se rasplamsava. Liže i guta grm plamenim jezicima. Čuje se pucketanje. Kontakt.

Penis prodire kroz vaginu. Reaguje još snažnijom erekcijom, a ona ovulacijom. Tela ljubavnika se stapaju u jedno, istovremeno osećajući površinom svoga tela površinu kože tela drugog. Uzbuđenje raste. Razum se gubi. Vrhunac. Kontakt.

Pojam kontakt je jedan od najvažnijih koncepata u GT. Organizam ne može da opstane ako ne kontaktira sredinu, ako se sa sredinom ne razmenjuje, odnosno ako iz sredine ne uzima ono što mu je neophodno: hranu i vodu, vazduh, svetlost, toplinu, ljubav, sigurnost itd.

Čoveku je potrebno kontaktiranje drugih ljudi u težnji za društvom, pripadanjem, izražavanjem sebe, razmenom, poštovanjem, sigurnoću, osećajem korisnosti itd. Pripadanje i doživljaj povezanosti i lojalnosti je u funkciji opstanka.

Kada govorimo o kontaktu, govorimo o granici kontakta sa sredinom/drugim. Kontakt sa sredinom moguć je samo na granici kontakta, tamo gde prestajem ja i gde počinje sredina.

Fiziološki, možemo govoriti o našoj senzo-motornoj, biološkoj opremi za kontakt. Kada se radi o senzornoj opremi, to su naša čula, spoljašnja, kao što su vid, sluh i dodir, i „unutrašnja“ kao što su osećaj za pokret, ravnotežu, glad ili tenziju u telu. Tu spada i oprema za osećaj bola, hladnoće, toplote, nadražaj gutanja ili povraćanja (refleksi), dakle sva biološka oprema koja nas obaveštava o tome šta se događa u nama i izvan nas.

Biološki smo, dakle, opremljeni složenom senzornom opremom koja ima za funkciju da nam pomogne da opstanemo u svetu kontakta, gde jedni ogranizmi jedu druge organizme da bi preživeli.

Tu je zato i druga vrsta opreme, a to je motorna. Ruke, noge, zubi, nokti tu su da bismo sredinu hvatali, ili odgurivali, da bismo bežali ili jurili plen, ili prosto trčali iz čiste snage i zadovoljstva. Tu su rebra i trbušni mišići da zaštite naše meke unutrašnje ograne od opasnog kontakta sa tvrdim elementima sredine kao što su zubi, rogovi, kamenje, noževi.

Tu su zatim ograni za asimilaciju sredine, koju kontaktiramo tako što je gutamo i razlažemo, kako bismo došli do energije i gradivnih materija koje, uzete iz sredine, postaju deo našeg tela, postaju asimilovane.

Tu su zatim ograni za izdvajanje i izlučivanje štetnih materija koje našem telu, ne samo da nisu korisne, već bi mu, ukoliko bi se u njemu zadržavale, mogle nauditi.

Čitav naš organizam, naše telo, zapravo je jedan složen instrument za kontaktiranje sredine, za razmenu sa sredinom na granici kontakta.

Mada reći da smo „opremljeni“, ili da imamo „opremu“, koja je „instrument“, nije sasvim u duhu geštalt filozofije. Bilo bi mnogo tačnije reći da mi jesmo naša senzo-motorna oprema, ali i sve ono što njome dosežemo i činimo. Mi jesmo naše oči i uši, i ruke i noge, i zvukovi koje čujemo tada su deo nas, i boje su deo nas, i kada trčimo, taj trk, to smo mi. Mi smo granica kontakta. Dodirivanje sveta čulima i pokretima. Dok dodirujemo svet granicom, taj svet postaje deo nas. Dodirivanjem sveta granicom i mi postajemo deo sveta. Kontakt je ono što organizam i sredinu, mene i drugog, čini jednim. Ogrankom, neraskidivom celinom koja živi zajedno, i samo zajedno postoji.

Čitav naš život i nije ništa drugo nego kontaktiranje sredine. Dok kontaktiramo, dotle postojimo, živimo. Život je kontaktiranje.

Zdrava osoba manipuliše kvalitetom granice kontakta u odnosu na kontekst. Zatvara se i brani kada je to potrebno, i obratno, otvara se i razmenjuje kada želi i kada za to postoje dovoljno bezbedni uslovi. Rizikuje i istražuje prateći svoje uzbuđenje. Drugim rečima, zdrava osoba je sposobna za kontakt na obostrano zadovoljstvo sa drugim, uopšte sa sredinom.

Frojd je rekao da je zdrava osoba ona koja je sposobna da radi i da voli. Mi bismo rekli da je zdrava osoba ona koja je sposobna da u dovoljnoj meri kontaktira sredinu (i druge), da se na dovoljno hranljiv način sa njom razmeni.

Kontakt poznaje razne kvalitete granice. Vođenje ljubavi je puni kontakt u kome se granica otapa i rastvara da bi se spojili sa drugim i svim srcem osetili jedno „mi“, stanje poznato i kao zdrava konfluencija.

Borba je puni kontakt u kom je kvalitet granice takav da je ona tvrda, nepropustljiva, i tada snažno osećamo razliku.

Život od nas traži i jednu i drugu vrstu punog kontakta, odnosno i jedan i drugi kvalitet granice. Između ove dve krajnosti pojavljujemo se na mnogo načina, donekle kruto i donekle meko. Menjamo našu granicu kontaktiranja sredine od krute ka mekoj i od meke ka krutoj, u zavisnosti od potreba i konteksta.

Zapravo, bez granice nema kontakta, jer nema ko (šta) da bude u kontaktu. Bez nabreklih, a opet mekih, usana vagine i bez tvrde erekcije penisa nema seksa, ili bar nema orgazma (punog kontakta).

Tek kada se pojavimo sa svojom potrebom na granici kontakta sa drugim, i kada se drugi pojavi sa svojom potrebom, možemo videti koliko nam se potrebe poklapaju i tražiti način da ih uskladimo.

Psihoterapija je odnos u kome učimo da kontaktiramo svoje potrebe i ostvarimo ih u odnosu sa terapeutom, u onoj meri u kojoj je to moguće. Kako je kontakt opasan i kako smo kroz kontakt manipulisani, povređivani, doživeli iskustva napuštanja i razočaranja, sve smo učinili da se zaštitimo od kontakta. Da bismo izbegli kontakt razvili smo mehanizme adaptacije. Tako smo postali sigurni, ali sada se ne hranimo dovoljno. Eto nas na terapiji. Terapeut ima zadatak da nam pomogne da ponovo stupimo u kontakt i ponovo razvijemo poverenje koje je neophodno za spontanost koja vodi kontaktu.

U relacionom pristupu govorimo o tome da naše pojavljivanje na granici kontakta potencijalno menja način na koji će se klijent pojaviti. Zainteresovan, budan terapeut kokreira i podržava potrebu za kontaktom kod klijenta.

S druge strane, terapeut koji se „ne pojavljuje“ već je na granici kontakta suviše pasivan, može biti preplavljen klijentovim defleksijama, dok energija pada. Terapeut se nije pojavio sa svojom zainteresovanošću, pitanjima, supresijom (zaustavljanjem klijentovih begova) i klijent nema osećaj da je u odnosu sa drugim.

Tradicionalni geštalt, pored toga što je negovao stav (stanje) prihvatanja (Naranho) i radoznalosti (Vinsent Miler), koristi  supresivne tehnike, što je način da se terapeut pojavi sa svojim granicama, kako bi podstakao klijenta da izrazi svoj doživljaj. Supresivne tehnike su ekvivalent pojavljivanja terapeuta sa svojom granicom, kako bi kao brana usmerio tok klijentove intencije.

Kada potopimo ruku u potok, postajemo svesni otpora vode, kaže Naranho. Na taj način supresija podiže svesnost doživljaja.

Terapeut pruža otpor izbegavanju doživljaja (frustrira) i podržava klijentovo kontaktiranje doživljaja (svesnost) i kontaktiranje sredine kroz ekspresiju doživljaja i akciju. Kontaktiranje svojih potreba, i kontaktiranje sredine izražavanjem svojih potreba i akcijom (dejstvom na sredinu), ono je što leči u tradicionalnom geštaltu. Poremećaj je upravo poremećaj kontaktiranja sebe, doživljavanja uzbuđenja u kontaktiranju sredine, ispoljavanja sebe u sredini kroz kontakt ekspresijom i kontakt akcijom.

Ipak, u svojim radovima Perls retko ili uopšte ne ulazi u kontakt sa klijentom lično. Ideja tradicionalnog geštalta bila je da je svesnost dovoljna za promenu. Terapeut je tu da podrži svesnost onoga što jeste u sada i ovde, ma šta to bilo, i tu se njegov posao završava. Veruje se da se svesnost kao kontakt sa sobom sama od sebe pretvara u ekspresiju i akciju, koje opet podržavaju svesnost i tako ukrug (ciklus kontaktiranja sredine).

S druge strane, predstavnici dijaloškog pristupa govore o Ja-Ti odnosu (originalno Buber), ličnom odnosu koji za cilj ima upravo odnos, a ne spoljašnji cilj kao važan element terapije.

U svom članku Fundamentals and Development of Gestalt Therapy in the contemporary Context Margherita Spagnuolo Lobb, predstavnica relacionog pristupa, govori o pomeranju primarnih potreba od vremena tradicionalnog geštalta do danas. Prema njenom uverenju vreme pedesetih godina prošloga veka zahtevalo je podršku za oslobađanje od društvenih stega, kontaktiranje svojih potreba, izražavanje sebe i borbe za svoja prava i slobode. Za razliku od toga vremena, današnji mališani nemaju dovoljno iskustva realnog odnosa, odnosno realnog, telesnog kontakta sa značajnim drugim, jer su usmereni na kontaktiranje ekrana umesto živog bića. Iako interaktivan, ekran međutim nije emotivno responzivan. On ne rezonira. Potreba za kontaktom i to utelovljenim kontaktom, prema njoj, danas je vodeća potreba. Klijentima je potrebno da dožive kontakt da bi osetili sebe.

Ona ističe da su tipične rečenice klijenata pedesetih godina bile: „Želim da budem slobodan-slobodna.“; „Veze me guše; sprečavaju me da ostvarim svoje mogućnosti.“; „Tražim pomoć da se oslobodim veza koje me pritiskaju.“; „Voleo-volela bih da napustim kuću, ali ne mogu.“; „Ne mogu da podnesem kada mi otac naređuje“. (isto)

Dok su tipični „Terapeutovi odgovori bili: ’Ti imaš pravo da budeš slobodan-slobodna, da ostvariš svoje potencijale.’; ’Ja sam ja, a ti si ti’. Ukratko, ono što je podržavano je samoregulacija i separacija od veza, obraćajući pažnju na to što se dešava u kontaktu na granici u susretu sa drugim.“ (isto)

Tipične rečenice klijenata danas su: „Vodila sam ljubav sa momkom prvi put, ali ništa nisam osećala.“; „U online chat-u se osjećam slobodno, ali uživo ne znam šta da pričam sa djevojkom.“; „Niko me stvarno ne interesuje.“; ili „Na našem medenom mesecu moj muž mi je rekao da je već duže vremena sa drugom ženom.“ (isto)

Terapeut odgovara podržavajući fiziološki proces kontakta (id) u situaciji, kako to Robin 2006. kaže: „Diši i osjećaj šta se dešava na granici. (…) Dalje, on-ona podržava pozadinu iskustva: identifikuje kako, kojim modalitetom kontakta, pacijent održava figuru, ili problem. Drugim riječima, terapeut se fokusira na podršku procesu kontakta. Ako je nekada biti zdrav značilo naći razlog za pobeđivanje, danas to znači iskusiti toplinu emocionalnih veza, i emocionalnu i telesnu reakciju na druge. U grupama terapeut podržava uravnoteženu samo-regulaciju koja se dešava kada neko živi u horizontalnom kontekstu u kome je moguće disati i davati međusobnu podršku.“

Margherita insistira na tome da kontakt (šire odnos) u terapiji nije virtuelan, i izvan stvarnosti, već realni kontakt, koji klijentu daje osećaj sebe: „Geštalt terapija, nasuprot tome, pridaje terapijskom odnosu karakteristike realnog iskustva.“, tako da „Između pacijenta i terapeuta nastaje jedinstvena, neponovljiva veza,“, a „ovo implicira da se Geštalt terapeut potpuno unese u odnos, da koristi sopstveni self.“ (isto)

U kontekstu geštalt psihoterapijske seanse kontakt je i moj estetski doživljaj polja između mene i klijenta. Na primer, kao teškog, grozničavog, ili lakog, prozračnog, lepog.

U smislu estetske dijagnostike moja čula su u funkciji kontaktiranja sredine. Kada gledam, slušam, mirišem, osećam i to je kontakt.

U GT govorimo, kako o kontaktiranju sredine, tako i o kontaktiranju sebe. Moja otvorenost za senzacije, moja spremnost da ih postanem svestan, da im dam značenje i dozvolim im da pređu u akciju takođe je kontakt.

Uže uzevši, pojam kontaktiranja u GT najčešće se koristi da opiše onaj kvalitet kontaktiranja u kome dolazimo do stadijuma kada se granica rastapa i kada doživljavamo ekstazu sjedinjenja, jedinstva. Ovo stanje nazivamo i pun kontakt. Lekovitost ove vrste kontakta jedan je od najvažnijih terapijskih ciljeva u GT.

To je stanje lakoće, spontanosti, dubokog prožimanja, punog saosećanja, ljubavi.

Kada govorimo o ciklusu kontakta organizam/sredina, fazu senzacije i svesnosti mogli bismo svrstati u predkontakt. Kontakt već počinje sa fazom mobilizacije i akcija, kada aktivno delujemo na sredinu, podrazumeva visok intenzitet kontaktiranja sredine. Faza punog kontakta nadovezuje se na fazu akcije. Ego funkcija kroz koju smo se intenzivno pojavljivali u fazi akcije sada se povlači. Prepuštamo se uživanju.

Konceptu punog kontakta, ili konceptu potrebe za punim kontaktom, suprotstavlja se koncept povlačenja. Za GT povlačenje je, zapravo, jednako važno kao i kontakt.

Previše malo kontakta sa drugima i počinjemo da osećamo usamljenost. Previše kontakta sa drugima i previše negiranja potrebe za povlačenjam, i naše dublje biće počinje da se oseća zapostavljenim i negiranim (Perls).

Za GT važna je ravnoteža između kontakta i povlačanja. Povlačenje omogućava kontaktiranje, kao što kontaktiranje omogućava povlačenje. Kada osećam glad, počinjem da jedem. Kada počnem da osećam sitost, prestajem da jedem. Ako odlažem ili odbijem da jedem kada osećam glad, došlo je do disfunkcionalnosti. Kada nastavljam da jedem, ne povlačim se, iako osećam sitost, došlo je do disfunkcionalnosti.

Strah od punog kontakta, momenta male smrti u kojoj gubimo sebe (granice, ego funkciju), kao u ljubavi ili ograzmu, može dovesti do nesposobnosti da dođemo u puni kontakt, ili da iz punog kontakta brže-bolje bežimo.

Strah od povlačenja može činiti da u kontaktu ostajemo predugo, i preko svojih potreba (konfluencija). Strah od gubitka sebe u punom kontaktu ili u separaciji može dovesti do zanemarivanja razlika i samim tim onemogućivanja razmene i disanja.

Jedna od glavnih dilema koje geštalt psihoterapija nastoji da razreši u sada i ovde konkretne terapijske prakse je kako pripadati i razmenjivati se a ne izgubiti sebe i upravo je glavna vrednost geštalt terapije u novom i novom traženju ove ravnoteže kroz svaku seansu (Perls, Bob Resnik).