asked 10 years ago
Vec godinama imam potrebu da se obratim nekome u vezi sa svojim problemom il bar da ga slobodno ispricam nekome, ali jedan deo problema je upravo to sto me je stid i da mislim o tome a kamoli da govorim. Kako sad stoje stvari, ne bih se nikada mogao obratiti nekom strucnjaku direktno, a trebalo mi je vremena da skupim hrabrosti i da to ucinim ovako. Duze vremena sam trazio na internetu ispovesti ljudi koji su imali slicno iskustvo, pa sam tako nasao vase stranice, samo sto je argument bio pokrenut u okviru jedne druge teme i osoba koja ga iznosi dozivljava ga na potpuno drugaciji nacin.
Imam 32 godine, posao koji ne volim ali se ne zaradjuje lose, nekolicinu prijatelja, trenutno sam u zadovoljavajucoj vezi sa 8 godina starijom partnerkom, biseksualno sam orijentisan – naglasavam da kad sam u vezi sa jednom osobom, u tom smislu druge za mene ne postoje – sa izvesnim naglasenim mazohistickim tendencijama spram oba pola. Sve ovo na prvi pogled ne izgleda kao deo problema, ali verune da u sustini nije tako. Cinjenica je da sam na neki nacin zrtva svojih secanja i istovremeno totalne panike da bi bilo ko ikada mogao saznati nesto o njima.
Ostao sam siroce usled jednog saobracajnog udesa kad sam imao 15 godina a moja sestra 9. To je, razume se, bio sok i skolski psiholog mi je bio od znacajne pomoci u prevazilazenju. Drugi sok je bio razdvajanje od sestre: ja sam otisao kod oceve sestre koja je bila udata i imala je vec jednog sina od 6 godina, a moja sestra kod ocevog brata jer je on imao jednu stariju cerku, no ziveli smo svi relativno blizu i to je ublazavalo stvar.
Moja sestra se brze oporavila od traume i uvek mi je pricala lepe stvari o svom novom domu. Ni ja se nisam imao na sta zaliti, tetka je bila kao da sam njen sin, a i njen muz je u pocetku bio relativno dobar prema meni, mada dosta stroziji od onoga na sta sam bio navikao sa svojim roditeljima, a i shvatio sam da je imao povremeno probleme sa picem (ne konstantno, u izvesnim periodima, tada bi postajao zatvoren i kod kuce uglavnom spavao). Nije bio nasica, nije me nikada tukao, ponekad je samo zapretio, mada je svom sinu par puta isprasio tur, no ja sam bio prilicno poslusan i zahvalan, a i cuo sam jednom tetku (cije je misljenje on uvek postovao, mozda i zato sto je ona bila obrazovanija od njega) da prema meni treba da ima vise razumevanja zbog mojih godina i cele situacije.
Radio je cesto u nocnoj smeni da bi zaradio vise, i cesto smo preko dana bili sami kod kuce, jer je njihov sin provodio dosta vremena kod njegovih roditelja. Nije proslo mnogo vremena od mog dolaska kod njih kad me je pitao “kako stojim sa muskim stvarima”. Nisam razumeo sta je imao na umu, mislio sam da govori o fudbalu ili necem slicnom. On mi je rekao da sam dovoljno veliki da shvatim o cemu govori i da treba da porpicamo kao muskarci jer se za te stvari nemam kome drugom obratiti, da sam u godinama kad treba da shavtim neke cinjenice o sebi i svetu, da ce mi drugovi reci gomilu gluposti a on samo fakta. Iako sam oduvek bio izrazito stidljiv, odgovorio sam na mnoga intimna pitanja koja mi je strpljivo postavljao, bez pozurivanja ali sa odlucnoscu da dobije odgovor, verujuci da ima najbolje namere i da mu dugujem poslusnost zbog svega sto su cinili za mene. Dao mi je mnogo saveta i tu se zavrsila epizoda. Posle toga su se stvari brzo razvijale: “mi muskarci” je postala njegova uobicajena fraza kad mi se obracao cak i pred drugima, poceo je da me zove u kupatilo dok se kupao sa izgovorom da je zaboravio peskir, da mu dodam sapun, izravnam kosu na vratu brijacem ili pogledam da li ima “nesto na ledjima”, a mene je zadirikivao sto sam se zakljucavao i sto sam se stideo da se pokazem go “cak i pred njim”. Poceo je da me dodiruje sve cesce po licu, kosi, vratu, posle po butinama i da me kao u sali lupi lako po zadnjici ohrabrujuci me da uradim nesto ili, ako sam se necemu usprotivio, opominjuci me, ali i to ne na ozbiljan nacin. Ne znam da li su drugi ista primecivali, ne verujem, jer se i meni sve cinilo normalno, kao izraz zastitinickih i dobronamernih osecanja, iznenadjujuce neznosti za vrstu coveka kakav je on (zatvoren i nepoverljiv, osim prem svojoj supruzi i, od tada, prema meni). Cinilo mi se da je naklonjeniji meni nego vlastitom sinu, ali mislio sam da je to zato sto je ovaj od najmanjih nogu bio buntovan i neposlusan. Sa druge strane ja sam nekako u to vreme – da li su dve stvari povezane? – poceo osecati privlacnost i prema decacima, izvesnim drugovima iz razreda ili vrsnjacima koje bih sretao. U svojim erotskim mastanjima uvek sam prisiljavao sebe da mislim samo na zene (nisu me privlacile devojke, nego bas zrele zene) ali sam imao nocne polucije sanjajuci cak i bezazlene dodire sa decacima mojih godina ili malo starijim mladicima. Da li je muz moje tetke (ni sada ne mogu da mislim o njemu kao o teci) nesto shvatio iz mog ponasanja ne mogu reci, ali drugi sigurno nisu. Tek situacija je kulminirala jedne nedelje kada je dosao u moju sobu ujutru i probudio me legavsi u krevet pored mene. Ja sam se zapanjio, a on me pitao kako zelim provesti dan i rekao da “mi muskarci” mozemo odluciti sve ovaj put jer ce se “ono dvoje” vratiti uvece. Ja sam poceo da razmisljam malo uznemiren zbog situacije, a on me pitao sta mislim o tome da ne radimo nista narocito nego da tako leskarimo i pricamo. Ja sam se zeleo sto pre izvuci i rekao sam da bih mnogo radije isao na neki izlet, samo da bismo izasli iz kuce, a nisam se usudjivao biti neljubazan prema njemu. On se slozio, i trazio da mu dam samo malo vremena da se odmori (vratio se sa posla u 5 ujutru) i ja sam, razume se, pristao i poceo da ustajem ali me on zadrzao i zamolio da ostanem jer ce tako lakse zaspati na pola sata samo. Sta bi bilo da sam u tom momentu rekao “ne” i ustao ne mogu znati, no ostao sam i uzeo da citam nesto da mi prodje vreme, i ubrzo osetio njegovu ruku na vratu i grudima. Imao je zatvorene oci i pokusao sam se odmaknuti ili ustati, ali me je njegova ruka zadrzala a njegovo telo preprecivalo put. Poceo je da me mazi, a ja sam se otrgnuo i poceo uplaseno da vicem da je lud, i tada mi je dao prvi i poslednji samar koji sam dobio u zivotu, veoma jak, rekavsi ispod glasa da se ne derem i da se vise nikada ne usudim reci da je lud ili mu se usprotiviti na bilo koji nacin jer cu se naci na ulici bez igde ikoga, da mi je on uvek bio “vise od oca” i da to moram da postujem, da je ovo “nasa muska tajna” i da ne mogu ni zamisliti sta ce mi se dogoditi ako je odam, da cu zavrsiti u zatvoru zbog laznih optuzbi i – ono sto me je najvise pogodilo – da se ne prenemazem jer se i meni dopada to sto mi je radio i da sam ga ja stalno provocirao. Pritiskajuci me telom i stezuci me sakom, drugu je stavio na moj penis i posle nekoliko pokreta imao sam erekciju. Ne zelim i ne mogu ulaziti u detalje, i ovo je previse za mene, ali tako me je doveo do ejakulacije i posle je to isto ucinio sebi mojom rukom. Ja sam poceo da placem, tiho, a on je opet postao neobicno nezan i umirivao me je ljubeci me u lice i govoreci da su sve to normaln stvari koje vecina radi samo sto se o tome ne prica. Stvar se ponovila jos dva puta tog istog dana, svaki put sa novim elementima “intimnosti”. Ja se jesam pokusao buniti, ali on bi mi samo sakom zatvorio usta i govorio da cutim i da ne zaboravim sta smo se dogovorili jer ce tako on uvek biti dobar prema meni, a ako ne postujem dogovor on ce me prebiti i uciniti odmah sve ono cime mi je pretio.
Sve to zvuci dovoljno uzasno, ali, analizirajuci stvar godinama, mislim da me je vise uzasnulo to sto ja i jesam uzivao u tome nego sam cin nasilja, u kojem ja, kako je vreme prolazilo, nisam vise ni video pravo nasilje. Par dana nakon toga nisam se osecao dobro, imao sam razne simptome ali nista konkretno. Nisam ga mrzeo zbog toga sto mi je uradio nego sto mi je otkrio jednu moju stranu i potvrdio moje sumnje i strahove, tako mi se bar sada cini. Mnogo puta su se ponovile nase “muske igre”, ja sam uvek preuzimao ulogu zrtve sto verovatno i jesam bio, ali se sve cesce nisam tako osecao. Osecao sam se zapravo kao krivac, zbog toga sto mi je cinio, sto sam poceo uzivati u tome, sto nisam bio siguran da li sam ga podnosio iz straha ili iz zadovoljstva. Nisam razmisljao o njemu, gnusao sam se samog sebe.
Stvar se prekinula spontano, kad sam postao punoletan i bio na prvoj godini fakulteta, on je poceo da pije sve vise a ja sam se otudjio od porodice i poceo neki svoj zivot u kome za njih nije bilo mesta mada smo jos ziveli zajedno i osecanja su ostala snazna. Tek kasnije sam se uplasio da bi se nesto slicno moglo dogoditi mom bratu od tetke, i jednom prilikom sam zapretio njegovom ocu izrekavsi neke strasne reci, ali on me je pogledao kao da sam van pameti i pitao me kakve veze ima njegov sin sa svim tim, dodavsi “Ti si ti, i ti si to hteo, on je nesto sasvim drugo”. Nisam mu odmah poverovao niti se umirio, pricao sam cesto sa tim bratom od tetke pokusavajuci prozreti da li je sve u redu i uvideo da zaista nije bilo razloga za uznemirenje. Uz to, ziveo sam sa njima dok nisam nasao posao i oni su mi u pocetku pomogli da iznajmim svoj stan. No, ni te krivica – spram brata i tetke – nisam se nikad oslobodio.
Jos na fakultetu (koji sam napustio na trecoj godini kad sam nasao pomenuti posao) sam ostavrio prvu vezu i od tada ne pamtim da sam vise od par nedelja bio singl, no veze, sa muskarcima ili zenama, nikada nisu dugo trajale uglavnom zbog moje potrebe da ih prekinem, mada mi nije jasno zasto osobe sa kojima sam u vezi zele nastaviti biti sa mnom buduci sam komplikovan, cesto nezadovoljan i nestrpljiv, podlozan nagloj promeni raspolozenja i depresijama. Sa svim tim izlazim sam na kraj jer znam da nema smisla obratiti se strucnjaku ako se ne namerava reci istina, kao sto znam da je ovaj, pismeni nacin, jedini koji bih sebi mogao dopustiti. Sa jedne strane sam veoma samostalan i netolerantan a sa druge imam potrebu da mi se komanduje, da se potcinim, da mi se ne prizna pravo na odlucivanje, da osetim da sam potpuno u necijim rukama. Ne mogu imati duze vremena seksualne kontakte sa jednom osobom ako oni ne ukljucuju bar povremeno s/m. Drugima izgledam kao otovorena i ljubazna osoba, sto na neki nacin i jesam, ali je to istovremeno i maska za grizu savesti, stid i krivicu koju sam sebi namecem. Da li postoji nacin da se oslobodim toga, da zivim emotivnu i seksualnu stranu sa manje problema, da se oslobodim psihoza i depresija, bez posete psihologu? Da li ova pismeno priznanje i istresanje svega sto mi je na umu i na savesti moze imati efekta? Da li da jednostavno nastavim kao sto sam i dosad jer svako ima neki problem koji ga tisti? Mozda bi se deo problema razresio kad bih nasao osobu koju bih voleo do te mere da bih se usudio ispricati joj sve i biti pred njom ono sto zaista jesam, bez pretvaranja i glume? Ali kako je naci, kad sam stvaram prepreke takvoj vrsti bliskosti?
Eto, osecam se ispraznjeno i pomalo iscrpljeno od ovog pisma. Mozda sam i razocaran jer sam mislio da bih, suocivsi se sa pricom ovako, crno na belo, imao bolji uvid ili doziveo nekakvu katarzu.
Vama hvala na strpljenju i priznajem da licno sa nestrpljenjem ocekujem odgovor. Ponavljam da od svih eventualnih saveta, cini mi se samo jedan ne bih nikako prihvatio: direktnu konsultaciju sa psihologom. Najsrdacniji pozdravi.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Zahvaljujem i Toniju na podrsci, a pre svega zahvaljujem Nikoli na detaljnom i dugom odgovoru koji sam procitao tri puta da bi mi se sto bolje i jace urezao u svest i, ako mogu tako reci, u osecanja (procitao sam naravno i tri preporucena teksta).
Mislim, bar je u mom slucaju tako, da se cesto obracamo za pomoc da bismo culi ono sto nam je potrebno da cujemo i ja sam u Nikolinim recima nasao upravo to. Priznajem da mi moj kompleks krivice govori, protiv moje volje, da jedan psiholog mora biti obziran i “utesan” u odnosu sa pacijentom, i da je takav stav deo terapije, ali svesno prihvatam svaku misao koju ste izneli. Ne mogu reci da se desilo istinsko cudo, nisam ga ni ocekivao niti sam ikada pomislio da je tako sta moguce, znam da se radi o procesu koji zahteva dugo vremena i da je ishod ipak neizvestan. Ali jedna stvar se desila kao bljesak munje, uspeo sam da sve ono sto sam izneo i ono sto nisam pomenuo jer bi vec predugo pismo postalo nepodnosljivo opsirno cak i za mene (rekao sam da me je iscrplo), sazmem u nekoliko preciznih misli koje fokaliziraju moj problem. Mozda zloupotrebljam vase vreme Nikola iznoseci ih ovde, ali znajte da cu posle vaseg tako velikodusnog odgovora potpuno shvatiti ukoliko odlucite da svoje dragoceno vreme sada posvetite drugima kojima ste potrebni.
Dakle, ono sto sam odavno verovatno znao ali mi se nije tako jasno pojavilo u glavi je sledece: ja se ne stidim niti svoje biseksualnosti niti sklonosti s/m-u, i mada ne pricam o tome iz cista mira, ako me neko pita mirno kazem kako stvari stoje, na primer svim svojim partnerkama i partnerima na samom pocetku veze. Epicentar mog stida i oscaja krivice – i u tome je rkao bih poenta – je u cinjenici da sam ja vec prvi put, a kasnije sve vise i opustenije, ne neki nacin uzivao u odnosu sa tim covekom. Uzivao sam u cinjenici da sam “podcinjen”, bez prava ali i obaveze da donosim odluke, u njegovim dodirima i skoro svemu ostalom. Mozda je i to jedan od razloga sto nista nisam rekao tetki. Zapravo, gotovo sam siguran da jeste, kao sto bi to mogao biti i razlog sto nisam pokusavao izbeci odnos cak ni onda kad mi je to na neki nacin bilo moguce. Sta vise, posle izvesnog vremena prizeljkivao sam da se stvar ponovi. Vidite, i vi Nikola i drugi koji su me podrzali govore o njemu kao o zlocincu i jedinom krivcu koji je iskoristio moju situacij i svoj polozaj, i zakonski i moralno jeste to tako. Ali ne zaboravimo da sam ja imao skoro 16 godina, doba u kome su mnogi moji vrsnjaci znali dobro sta zele u seksu i vec ga imali. Ne verujem da sam ga provocirao, ali nikada nisam sklonio njegovu ruku, niti se odmaknuo dok me je “ocinski” mazio pred drugima, a to je verovatno ono sto bi svaki drugi decko ucinio na mom mestu. Da li je to mogao biti signal za njega (coveka bez mnogo skole ali veoma inteligentnog i sa velikim zivotnim iskustvom) necega sto sam ja tada samo jos podsvesn zeleo?
Sa druge strane, jedan sjajan mladic sa kojim sam bio u vezi mi je ispricao da je zaveo jednu dosta stariju osobu kad je imao 14 godina i da je, uprkos pocetnom protivljenju te osobe, uspeo imati odnose sa njom i ta veza je trajala dve godine! Taj mladic je potpuno mirno ispricao tu pricu, nema nikakve vrste problema u odnosima sa ljudima uopste ili sa partnerom (govorim iz iskustva). Njemu je s/m igra, kao sto kazete Nikola, meni je ozbiljna stvar. Mogu i bez toga, ali ne na duze staze, kao sto rekoh (moja sadasnja partnerka je izuzetna licnost, i mojom krivicom, odnosno zbog takvih mojih potreba koje su njoj tudje i nemoguce joj je zadovoljiti ih, nasu vezu ocekuje skori rakid). I u najvecem broju slucajeva ja sam podcinjeni, a kad preuzmem ulogu dominantnog desilo mi se da predjem granicu (vise mentalno nego fizicki). Sve to se koncentrise u jednom pitanju: na stranu osecaj krivice spram neizmerne dobrote moje tetke pred kojom i sad moram glumeti i brata od tetke (pred kojim sam se bar delimicno hteo “oprati” namerom da ga zastitim od necega sto mu, sad sam prilicno siguran, nije ni pretilo), ako sam ja u tim odnosima uzivao, otkuda sada sav taj stid, krivica i osecaj ponizenosti?
Taj konflikt izmedju mog uverenja da sam uzivao – uverenja koje moze biti zasnovano i na potiskivanju realnih secanja i stvaranju novih koji bi me ucinili manje zrtvom a vise “muskarcem” koji je svesno odlucio nesto – i cinjenice, u koju nema sumnje, da me je on bez ustezanja iskoristio, ponizio stavivsi me u bezizlazan polozaj koji sam ja uz malo vise hrabrosti ipak mogao izbeci – ako ne prvi put, a ono kasnije – je nesto sto me jos uvek progoni, svakodnevno, i cini da se i sada posle seksualnog odnosa, narocito ako je bio s/m,osecam potisteno, u nekoj vrsti provalije koja lici na pojavu o kojoj sam citao trazeci u knjigama odgovore a ako se ne varam zove se postkoitalna depresija (knjiga je bila na engleskom, ne znam da li sam pogodio prevod).
Naravno Nikola, ne verujem da se moze dodati bilo sta vasem sjajnom odgovoru koji cu citati iznova i iznova ne bi li mi se misli jos vise rabistrile i ne bih li u njemu nasao jos vise snage da se suocim sa svim ovim. Ako pak nadjete u ovome sto sam dodao ista sto bi zasluzivalo vas komentar bio bih vam neizmerno zahvalan na njemu. Dodajem samo da je vas opis terapije kao necega sto ne zahteva od samog pocetka totalnu iskrenost ucinio da prvi put pomislim kako bi to eventualno jednog dana mogla postati jedna opcija. Hvala, najsrdacniji pozdrav.
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Poštovani,
Drago mi je što vam je naš forum poslužio kao mesto da saberate i izrazite svoje misli i osećanja. Artikulacija i izražavanje onoga što se u nama događa važan je deo prolesa ličnog rasta i razvoja.
Psiha se često javlja na paraodkalne načine. Ka istim stvarima, događajima ili ljudima možemo istovremeno ili na smenu osećati i privlačnost i odbojnost i ljutnju i ljubav i stid. U dubljim istraživanjima sebe i bivanjima sa sobom otkrivamo međutim da sve te emocije imaju svoj smisao i da naša psiha ipak ima svoju mudrost i svoju logiku. Ovakvo povezivanje sa sobom i dubinsko razumevanje sebe ima lekovito dejstvo.
Kretanje u tim provcima ipak spada u sferu dubinskog psihoterpijskog bavljenja sobom, traži drgačiji seting i prevazliazi mogućnosti ove vrste online savetovanja. Ako to se zas dolazi u obzir ovim stvarima možemo nastviti da se bavimo kroz psihoterapiju.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago
Postovani mladicu od 32 godine,
ni ja nisam psiholog i zelim ti samo dati podrsku koja bi mogla biti utoliko znacajnija jer sam i sam imao iskustvo koje u nekim crtama lici na tvoje, mada je u drugima razlicito.
Na odgovor me je podstakla i tvoja inteligencija, koja se jasno ogleda i u nacinu na koji iznosis problem i u tome kako ga analiziras, pa se nadam da ce ti ovo sto imam reci moci biti od koristi.
Pocecu od naslova koji si dao prvom pismu: zrtva, krivac ili… Necu ponavljati ono sto su drugi vec rekli, a sa cim se slazem, odnosno da ni u kom slucaju ne treba da smatras sebe krivim za ono sto se desilo, tvoja realna krivica nije mala niti neznatna, jednostavno ne postoji. Taj covek je iskoristio, necu ulaziti u njegovu krivicu, tvoj polozaj, godine, osecanje duga i zahvalnosti. To bi te trebalo automatski uciniti zrtvom, ali sam kazes da, retrospektivno posmatrajuci dogadjaje, ti se nisi uistinu tako osecao. Moguce je da je razlog tvog stida i samooptuzivanja upravo to sto ne prepoznajes sebe u ulozi zrtve, niti si se, kako sam izjavljujes, prepoznavao u toj ulozi dok se sve desavalo (a da li je to zaista tako, samo bi ti strucnjak mogao pomoci da otkrijes), nego si polako sve vise uzivao u odnosima sa tim muskarcem.
Govoreci sada iskljucivo o svom slucaju rekao bih: ni zrtva ni krivac vec ovo trece cemu ni ti ni ja ne znamo dati ime, umesto koga stavljamo tri tacke, kao da ocekujemo da neko drugi popuni to mesto magicnom recju koju samo mi zapavo mozemo staviti. Otprilike od kad sam napunio 12 godina, sada imam 42, poceo sam osecati privlacnost prema svom ocu koji je bio profesor (njegova profesija je relativno vazna za nastavak). Posle sam otkrio da to nije tako neuobicajeno, ali tada sam bio preplasen. “Spijunirao” sam ga dok se presvlacio ili tusirao, koristio svaku priliku da budem u dopustenom fizickom kontaktu sa njim, sa odmicanjem puberteta stvar mi je postajala sve teza, bio je redovno prisutan u mojim erotskim fantazijama, ali nikada se nisam usudio pokazati to ikome ni na bilo koji nacin. Moja majka je bila srecna sto sam tako vezan za oca jer je medju njima uvek vladala harmonija, a i moj odnos sa njom je bio odlican. Kada sam posao u gimnaziju, zaljubio sam se u profesora fizickog cim sam ga video. Zaljubio je mozda previse vazna rec, recimo da sam osetio izuzetno jaku fizicku i emotivnu privlacnost prema njemu. Ozenjen, dvoje dece, slicnost sa mojim ocem izrazita u mnogim stvarima, osim sto ovaj profesor, dosta mladji od mog oca, nije bio blag i strpljiv, sto me je jos vise privlacilo. Fokus mojih zelja i fantazija se prebacio potpuno na njega, pretvarajuci se polako u neku vrstu opsesije. Upisao sam se i u skolski kosarkaski tim koji je on trenirao, srecan sto je faza sa ocem prosla. Necu duziti sa opisom svega sto sam cinio da privucem njegovu paznju, i njemu je svakako moralo biti jasno sta sam osecao jer bih, cim bi mi se priblizio ili obratio, pocrveneo i spustao pogled, ponekad pocinjao da mucam, ali uvek trudeci se da sto dize budem u njegovom prisustvu. A da mu je bilo jasno dokaz je i ono sto se desilo posle nesto vise od godinu dana: posle jednog treninga koji se zavrsio kasnije nego obicno, ponudio se da odbaci kolima one koji su mu uz put, pazeci da ja ostanem poslednji. Posto sam sedeo pozadi, kad smo ostali sami rekao mi je da predjem napred da ne izgleda kao taksista, i na semaforima poceo da stavlja ruku na moju butinu kao da bi podvukao ono sto je govorio o pripremama za sledecu utakmicu. Ja se nisam usudjivao pomeriti, sto iz straha zbog toga sto je radio sto plaseci se da bi mogao prestati. Posle je rekao kako sam ja “pametan i fino vaspitan decko”, pomilovao me po glavi, polako, meni se cinilo da cu se onesvestiti od mesavine straha i osecaja zadovoljstva. U jednom momentu me je pitao da li mi se zuri kuci, promucao sam da ne, i zaustavio sa na jednom mracnom polupustom parkingu ogradjenom zbog radova. Srce mi je lupalo toliko da me je gotovo zaglusivalo, a on me je ponovo pomilovao i pitao da li da nastavi. Nisam mogao izgovoriti nista, samo sam klimnuo glavom u znak odobravanja. Poljubio me je nekoliko puta, mazio me sve vreme, otkopcao pantalone i za par minuta rukom zadovoljio. Osecao sam se divno i uzasnuto, uplasio sam se sta bi se desilo kad bi iko saznao, pitao kako ce sada biti u skoli, bio uveren da ce drugi nekako primetiti ili saznati, a on me je samo pitao da li sam ok. Bez obzira na buru osecanja, moram priznati da sam bio iskren odgovorivsi da jesam ok, kao sto sam bio malo puta pre toga. Taj put nije hteo nista za sebe, odvezao me je kuci. I ja sam narednih par dana proveo u cudnom stanju i umirio sam se tek kad sam se konacno vratio u skolu i video da se nista nije promenilo. Plasio sam se susreta sa njim, ali i to je izgledalo normalno. On se ponasao kao i uvek, nije pominjao dogadjaj, neko vreme nisam ni ja, a onda je moja zelja postajala sve jaca i jednom sam ga pitao (naravno, kad nas niko nije mogao cuti) da li me moze odbaciti do kuce. I tako se stvar ponovila, i nastavila se ponavljati dok se on nije odselio sa porodicom u Kanadu. Imao sam tada skoro 19 godina.
Ja se nisam osecao zrtvom, osecao sam izvesnu krivicu zbog njegove porodice i strah da bi se sve moglo otkriti, ali se nisam osecao u pravom smislu krivim. On me je uveravao da svo to vreme nije bio ni sa jednim drugim muskarcem u sta mogu verovati s obzirom koliko smo njegovog slobodnog vremena provodili zajedno, da je imao samo par homoseksualnih iskustava u zivotu i uvek sa vrsnjacima iz sportskih krugova, a i ja sam u tom periodu bio samo sa njim. Davao mi je sve sto sam zeleo, ne verujem da sam jos bio spreman za pravu i konstantnu vezu, a ocigledno i ja njemu. Naizgled, osim njegovoj supruzi, niko nije ucinio nista lose. Ali ponekad se ipak moram pitati da li je on bio kriv? Nakon njegovog odlaska nisam zeleo ni imao odnose ni sa kim cele 3 godine. Nisam zeleo vidjati prijatelje iz gimnazije, nasao sam nove na faksu, ali su se cudili sto nemam devojku, pa sam im rekao da sam gay, a onda su se pitali zasto nemam decka. A ja sam nastavio traziti nekoga sa kim bih mogao biti gimnazijalac, trazio sam zastitu i ljubav od muskarca sa kojim bih zadrzao status quo, on odrastao i ozbiljan, naravno privlacan (kao moj otac i posle profesor) a ja deckic bez odgovornosti. Jano, nisam zeleo nikome reci istinu. A onda sam shvatio da je to teret koji ugrozava moj emotivni zivot, pa i seksualni koga zapravo nisam imao, ako zanemarimo masturbaciju pri kojoj sam redovno zamisljao zrele muskarce. Kada sam se uplasio da bi takva situacija moga trajati veoma dugo, obratio sam se psihologu. Otisao i ispricao sve ovo, i shvatio da nemam razloga da se stidim sto sam uzivao u tom odnosu, da za posledice ne mogu preuzeti krivicu na sebe – ako vec odbijam da je pripisem profesoru – uzimajuci u obzir moje godine kad je odnos poceo. To je bio prvi od mnogih koraka prema onome sto sam zeleo, odnosno prema mom emotivnom sazrevanju i mogucnosti da imam potpunu vezu sa drugim muskarcem, koji ne bi bio replika jedinog sa kojim sam do tada bio.
Shvatam da je tvoja prica drugacija jer se desavala u kuci, jer ti nisi bio svestan svojih poriva prema vlastitom polu i tako dalje, ali bas zbog toga krivica tvog tece je veca a tvoja neduznost totalna. Jos manje treba da se stidis ili optuzujes zbog cinjenice sto si uzivao u necemu sto tebe ocigledno jeste privlacilo, ali ti nije bilo dopusteno da dozivis u pravom momentu i sa prikladnom osobom. Kad se desi pravi momenat i prava osoba verujem da ces to osetiti i moci ispricati njoj ili njemu celu pricu i biti u potpunosti shvacen (inace se ne bi radilo o pravoj osobi). Na osnovu vlastitog iskustva ti kazem da veoma mnogo mladih ljudi u tvojim godinama jos nije naslo “pravu osobu”, pa to nije razlog za brigu.
A sto se s/m tice, uveravam te, takodje na osnovu iskustva, ne mozes zamisliti koliko ljudi ima potrebu da ta igra cini deo njihovog seksualnog zivota bar povremeno, birajuci po tom kriterijumu i partnere.
Sve najbolje
M.