Vec godinama imam potrebu da se obratim nekome u vezi sa svojim problemom il bar da ga slobodno ispricam nekome, ali jedan deo problema je upravo to sto me je stid i da mislim o tome a kamoli da govorim. Kako sad stoje stvari, ne bih se nikada mogao obratiti nekom strucnjaku direktno, a trebalo mi je vremena da skupim hrabrosti i da to ucinim ovako. Duze vremena sam trazio na internetu ispovesti ljudi koji su imali slicno iskustvo, pa sam tako nasao vase stranice, samo sto je argument bio pokrenut u okviru jedne druge teme i osoba koja ga iznosi dozivljava ga na potpuno drugaciji nacin.
Imam 32 godine, posao koji ne volim ali se ne zaradjuje lose, nekolicinu prijatelja, trenutno sam u zadovoljavajucoj vezi sa 8 godina starijom partnerkom, biseksualno sam orijentisan – naglasavam da kad sam u vezi sa jednom osobom, u tom smislu druge za mene ne postoje – sa izvesnim naglasenim mazohistickim tendencijama spram oba pola. Sve ovo na prvi pogled ne izgleda kao deo problema, ali verune da u sustini nije tako. Cinjenica je da sam na neki nacin zrtva svojih secanja i istovremeno totalne panike da bi bilo ko ikada mogao saznati nesto o njima.
Ostao sam siroce usled jednog saobracajnog udesa kad sam imao 15 godina a moja sestra 9. To je, razume se, bio sok i skolski psiholog mi je bio od znacajne pomoci u prevazilazenju. Drugi sok je bio razdvajanje od sestre: ja sam otisao kod oceve sestre koja je bila udata i imala je vec jednog sina od 6 godina, a moja sestra kod ocevog brata jer je on imao jednu stariju cerku, no ziveli smo svi relativno blizu i to je ublazavalo stvar.
Moja sestra se brze oporavila od traume i uvek mi je pricala lepe stvari o svom novom domu. Ni ja se nisam imao na sta zaliti, tetka je bila kao da sam njen sin, a i njen muz je u pocetku bio relativno dobar prema meni, mada dosta stroziji od onoga na sta sam bio navikao sa svojim roditeljima, a i shvatio sam da je imao povremeno probleme sa picem (ne konstantno, u izvesnim periodima, tada bi postajao zatvoren i kod kuce uglavnom spavao). Nije bio nasica, nije me nikada tukao, ponekad je samo zapretio, mada je svom sinu par puta isprasio tur, no ja sam bio prilicno poslusan i zahvalan, a i cuo sam jednom tetku (cije je misljenje on uvek postovao, mozda i zato sto je ona bila obrazovanija od njega) da prema meni treba da ima vise razumevanja zbog mojih godina i cele situacije.
Radio je cesto u nocnoj smeni da bi zaradio vise, i cesto smo preko dana bili sami kod kuce, jer je njihov sin provodio dosta vremena kod njegovih roditelja. Nije proslo mnogo vremena od mog dolaska kod njih kad me je pitao “kako stojim sa muskim stvarima”. Nisam razumeo sta je imao na umu, mislio sam da govori o fudbalu ili necem slicnom. On mi je rekao da sam dovoljno veliki da shvatim o cemu govori i da treba da porpicamo kao muskarci jer se za te stvari nemam kome drugom obratiti, da sam u godinama kad treba da shavtim neke cinjenice o sebi i svetu, da ce mi drugovi reci gomilu gluposti a on samo fakta. Iako sam oduvek bio izrazito stidljiv, odgovorio sam na mnoga intimna pitanja koja mi je strpljivo postavljao, bez pozurivanja ali sa odlucnoscu da dobije odgovor, verujuci da ima najbolje namere i da mu dugujem poslusnost zbog svega sto su cinili za mene. Dao mi je mnogo saveta i tu se zavrsila epizoda. Posle toga su se stvari brzo razvijale: “mi muskarci” je postala njegova uobicajena fraza kad mi se obracao cak i pred drugima, poceo je da me zove u kupatilo dok se kupao sa izgovorom da je zaboravio peskir, da mu dodam sapun, izravnam kosu na vratu brijacem ili pogledam da li ima “nesto na ledjima”, a mene je zadirikivao sto sam se zakljucavao i sto sam se stideo da se pokazem go “cak i pred njim”. Poceo je da me dodiruje sve cesce po licu, kosi, vratu, posle po butinama i da me kao u sali lupi lako po zadnjici ohrabrujuci me da uradim nesto ili, ako sam se necemu usprotivio, opominjuci me, ali i to ne na ozbiljan nacin. Ne znam da li su drugi ista primecivali, ne verujem, jer se i meni sve cinilo normalno, kao izraz zastitinickih i dobronamernih osecanja, iznenadjujuce neznosti za vrstu coveka kakav je on (zatvoren i nepoverljiv, osim prem svojoj supruzi i, od tada, prema meni). Cinilo mi se da je naklonjeniji meni nego vlastitom sinu, ali mislio sam da je to zato sto je ovaj od najmanjih nogu bio buntovan i neposlusan. Sa druge strane ja sam nekako u to vreme – da li su dve stvari povezane? – poceo osecati privlacnost i prema decacima, izvesnim drugovima iz razreda ili vrsnjacima koje bih sretao. U svojim erotskim mastanjima uvek sam prisiljavao sebe da mislim samo na zene (nisu me privlacile devojke, nego bas zrele zene) ali sam imao nocne polucije sanjajuci cak i bezazlene dodire sa decacima mojih godina ili malo starijim mladicima. Da li je muz moje tetke (ni sada ne mogu da mislim o njemu kao o teci) nesto shvatio iz mog ponasanja ne mogu reci, ali drugi sigurno nisu. Tek situacija je kulminirala jedne nedelje kada je dosao u moju sobu ujutru i probudio me legavsi u krevet pored mene. Ja sam se zapanjio, a on me pitao kako zelim provesti dan i rekao da “mi muskarci” mozemo odluciti sve ovaj put jer ce se “ono dvoje” vratiti uvece. Ja sam poceo da razmisljam malo uznemiren zbog situacije, a on me pitao sta mislim o tome da ne radimo nista narocito nego da tako leskarimo i pricamo. Ja sam se zeleo sto pre izvuci i rekao sam da bih mnogo radije isao na neki izlet, samo da bismo izasli iz kuce, a nisam se usudjivao biti neljubazan prema njemu. On se slozio, i trazio da mu dam samo malo vremena da se odmori (vratio se sa posla u 5 ujutru) i ja sam, razume se, pristao i poceo da ustajem ali me on zadrzao i zamolio da ostanem jer ce tako lakse zaspati na pola sata samo. Sta bi bilo da sam u tom momentu rekao “ne” i ustao ne mogu znati, no ostao sam i uzeo da citam nesto da mi prodje vreme, i ubrzo osetio njegovu ruku na vratu i grudima. Imao je zatvorene oci i pokusao sam se odmaknuti ili ustati, ali me je njegova ruka zadrzala a njegovo telo preprecivalo put. Poceo je da me mazi, a ja sam se otrgnuo i poceo uplaseno da vicem da je lud, i tada mi je dao prvi i poslednji samar koji sam dobio u zivotu, veoma jak, rekavsi ispod glasa da se ne derem i da se vise nikada ne usudim reci da je lud ili mu se usprotiviti na bilo koji nacin jer cu se naci na ulici bez igde ikoga, da mi je on uvek bio “vise od oca” i da to moram da postujem, da je ovo “nasa muska tajna” i da ne mogu ni zamisliti sta ce mi se dogoditi ako je odam, da cu zavrsiti u zatvoru zbog laznih optuzbi i – ono sto me je najvise pogodilo – da se ne prenemazem jer se i meni dopada to sto mi je radio i da sam ga ja stalno provocirao. Pritiskajuci me telom i stezuci me sakom, drugu je stavio na moj penis i posle nekoliko pokreta imao sam erekciju. Ne zelim i ne mogu ulaziti u detalje, i ovo je previse za mene, ali tako me je doveo do ejakulacije i posle je to isto ucinio sebi mojom rukom. Ja sam poceo da placem, tiho, a on je opet postao neobicno nezan i umirivao me je ljubeci me u lice i govoreci da su sve to normaln stvari koje vecina radi samo sto se o tome ne prica. Stvar se ponovila jos dva puta tog istog dana, svaki put sa novim elementima “intimnosti”. Ja se jesam pokusao buniti, ali on bi mi samo sakom zatvorio usta i govorio da cutim i da ne zaboravim sta smo se dogovorili jer ce tako on uvek biti dobar prema meni, a ako ne postujem dogovor on ce me prebiti i uciniti odmah sve ono cime mi je pretio.
Sve to zvuci dovoljno uzasno, ali, analizirajuci stvar godinama, mislim da me je vise uzasnulo to sto ja i jesam uzivao u tome nego sam cin nasilja, u kojem ja, kako je vreme prolazilo, nisam vise ni video pravo nasilje. Par dana nakon toga nisam se osecao dobro, imao sam razne simptome ali nista konkretno. Nisam ga mrzeo zbog toga sto mi je uradio nego sto mi je otkrio jednu moju stranu i potvrdio moje sumnje i strahove, tako mi se bar sada cini. Mnogo puta su se ponovile nase “muske igre”, ja sam uvek preuzimao ulogu zrtve sto verovatno i jesam bio, ali se sve cesce nisam tako osecao. Osecao sam se zapravo kao krivac, zbog toga sto mi je cinio, sto sam poceo uzivati u tome, sto nisam bio siguran da li sam ga podnosio iz straha ili iz zadovoljstva. Nisam razmisljao o njemu, gnusao sam se samog sebe.
Stvar se prekinula spontano, kad sam postao punoletan i bio na prvoj godini fakulteta, on je poceo da pije sve vise a ja sam se otudjio od porodice i poceo neki svoj zivot u kome za njih nije bilo mesta mada smo jos ziveli zajedno i osecanja su ostala snazna. Tek kasnije sam se uplasio da bi se nesto slicno moglo dogoditi mom bratu od tetke, i jednom prilikom sam zapretio njegovom ocu izrekavsi neke strasne reci, ali on me je pogledao kao da sam van pameti i pitao me kakve veze ima njegov sin sa svim tim, dodavsi “Ti si ti, i ti si to hteo, on je nesto sasvim drugo”. Nisam mu odmah poverovao niti se umirio, pricao sam cesto sa tim bratom od tetke pokusavajuci prozreti da li je sve u redu i uvideo da zaista nije bilo razloga za uznemirenje. Uz to, ziveo sam sa njima dok nisam nasao posao i oni su mi u pocetku pomogli da iznajmim svoj stan. No, ni te krivica – spram brata i tetke – nisam se nikad oslobodio.
Jos na fakultetu (koji sam napustio na trecoj godini kad sam nasao pomenuti posao) sam ostavrio prvu vezu i od tada ne pamtim da sam vise od par nedelja bio singl, no veze, sa muskarcima ili zenama, nikada nisu dugo trajale uglavnom zbog moje potrebe da ih prekinem, mada mi nije jasno zasto osobe sa kojima sam u vezi zele nastaviti biti sa mnom buduci sam komplikovan, cesto nezadovoljan i nestrpljiv, podlozan nagloj promeni raspolozenja i depresijama. Sa svim tim izlazim sam na kraj jer znam da nema smisla obratiti se strucnjaku ako se ne namerava reci istina, kao sto znam da je ovaj, pismeni nacin, jedini koji bih sebi mogao dopustiti. Sa jedne strane sam veoma samostalan i netolerantan a sa druge imam potrebu da mi se komanduje, da se potcinim, da mi se ne prizna pravo na odlucivanje, da osetim da sam potpuno u necijim rukama. Ne mogu imati duze vremena seksualne kontakte sa jednom osobom ako oni ne ukljucuju bar povremeno s/m. Drugima izgledam kao otovorena i ljubazna osoba, sto na neki nacin i jesam, ali je to istovremeno i maska za grizu savesti, stid i krivicu koju sam sebi namecem. Da li postoji nacin da se oslobodim toga, da zivim emotivnu i seksualnu stranu sa manje problema, da se oslobodim psihoza i depresija, bez posete psihologu? Da li ova pismeno priznanje i istresanje svega sto mi je na umu i na savesti moze imati efekta? Da li da jednostavno nastavim kao sto sam i dosad jer svako ima neki problem koji ga tisti? Mozda bi se deo problema razresio kad bih nasao osobu koju bih voleo do te mere da bih se usudio ispricati joj sve i biti pred njom ono sto zaista jesam, bez pretvaranja i glume? Ali kako je naci, kad sam stvaram prepreke takvoj vrsti bliskosti?
Eto, osecam se ispraznjeno i pomalo iscrpljeno od ovog pisma. Mozda sam i razocaran jer sam mislio da bih, suocivsi se sa pricom ovako, crno na belo, imao bolji uvid ili doziveo nekakvu katarzu.
Vama hvala na strpljenju i priznajem da licno sa nestrpljenjem ocekujem odgovor. Ponavljam da od svih eventualnih saveta, cini mi se samo jedan ne bih nikako prihvatio: direktnu konsultaciju sa psihologom. Najsrdacniji pozdravi.