asked 9 years ago Poštovani Nikola,
osećam se, blago rečeno, očajno, imam dosta problema koje nikako ne uspevam da rešim, niti da “posložim” sav haos u glavi, pa Vam se obraćam u nadi da ću dobiti koliko-toliko konstruktivan savet, svestan da “instant” rešenja ne postoje, ali empatičan odgovor (kome se nadam) nekoga ko je i po prirodi svog profesionalnog poziva predodredjen na to može da pomogne i malo stiša nemir.
Naime, kao što i sam naslov poruke glasi, transrodna sam osoba, zapravo transseksualna, premda više volim ovaj prvi termin jer on više odgovara mojoj trenutnoj situaciji (naime, nisam u procesu hormonske terapije, niti imam nameru, a ni uslova, sve i da sam neopozivo rešen na to, da u skorije vreme udjem u proces promene pola, premda već godinama idem kod psihijatrice koja se bavi tom problematikom i sa kojom imam kvalitetnu saradnju).
Od najranijeg detinjstva osećam se kao žensko, iako sam muškog pola i jako patim zbog neuskladjenosti subjektivnog doživljaja svog rodnog identiteta i tela koje imam (tj. koje mi je “dodeljeno” po rodjenju). Pored tog glavnog problema koji je kao neki agens oko koga se svi ostali zbiraju, imam čitav niz propratnih psihičkih tegoba koji su jednim delom uzrokovani i mojom vrlo specifičnom, emocionalno nestabilnom, strukturom ličnosti (permanentno sam disforičan, s tim što ta melanholična stanja povremeno buknu u pravi očaj i beznadje, sklon sam impulsivnom reagovanju, acting out epizodama, kompulsivnom prejedanju, promiskuitetnom seksu, imam stalan osećaj dosade, bezvrednosti, povremeno zapadam u euforična stanjima koja vrlo brzo budu smenjena distimičnim, zatim sklon sam prekomernom spavanju, mislima o suicidu, ali se ujedno i užasno plašim smrti i ništavila).
Studije mi idu jako sporo i ponekad mi se čini da nikad neću završiti fakultet. Koncentracija mi je jako slaba, često mi je teško da se usredsredim i na gledanje filma, a kamoli na čitanje, premda to ima veze i sa tim što mi sve nekako brzo dosadi i postane naporno, oduvek sam bio takav, s tim što je vremenom sve to postalo drastično gore.
Jako sam usamljen, premda imam par vrlo bliskih prijatelj(ic)a, ali mi očajnički fali muška, erotska ljubav. Opsesivno sam usredsredjen na pronalaženje partnera i te situacije kada se nadjem u intimnim odnosima s muškarcem, pa makar to bila i neka osoba koju sam tek upoznao (a takva iskustva jedino i imam) u meni izazivaju neverovatna ushićenja; bliskost muškog tela, taj lažni osećaj pripadanja nekom, dovode me upravo do onih euforičnih stanja o kojima sam govorio, a s obzirom na dosadašnja vrlo frustrirajuća iskustva s muškarcima (nikad nisu zainteresovani da se ponovo vidimo) ta extatička zadovoljstva budu ubrzo smenjena osećajem velike praznine i usamljenosti, i tako u krug.
Nisam lep. Nisam ni ružan, ali izgledam toliko prosečno da se retko kome i dopadam (preterano). Mršaviji sam, ali mi je telo mlitavo, jer su mi mišići načisto atrofirali zbog hroničnog nebavljenja fizičkim vežbama, ni čestit sklek ne mogu da uradim. Čak i ako bih nekad ušao u proces promene pola (otud i ta moja ambivalenost kad je isti u pitanju) msm da ne bih mnogo ličio na ženu, uprkos hormonima, niti da bi me drugi ljudi, muškarci pre svega, doživljavali kao ženu.
Previše dužim. Ugl, to je to, nabacano “zbrda-zdola” u “najkraćim” crtama. Nadam se da ćete uzeti u obzir moj mejl i da ću uskoro dobiti odgovor na isti. Unapred zahval(a)n(a), pozdrav!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani(a),
Na ovakav post ja mogu samo da iznesem svoje utiske i razmišljanja i ne znam da li će oni stišavati ili rasplamsivati vaš nemir, mislim da je i jedno i drugo moguće, ali verujem i da ste Vi već naučili da preživite olujne nemire, tako da oko svojih reči i njihovog dejtva mnogo ne brinem.
Iako sam više puta čitao vaše redove i razmišljao o onome što ste napisali, iako sam pokušavao, svoje utiske nisam uspeo da sredim, što je možda odraz i haosa koji sami osećate. Ovo što sledi dakle delovaće haotično a može i apstraktno, ali ne znam šta nam u životnoj oluji drugo preostaje nego da se držimo nekih suštinskih koncepata, koliko god nam je to moguće.
Duši su izgleda potrebna iskustva u kojoj će biti potpuno rascepljena u naizgled nepomirljivim polarnostima (rodni polvi su jedan od njih). U toj rascepljenosti duša oseća da ne može da pronađe svoj mir i celovitost jer je pogođena rascepljenošću sveta u kome živimo. Duši je tad teško da pronađe svoje jedinstvo tako što projektuje svoju sreću u ono što joj je manje ili više nedostižno. Vremenom duša uči da svoj smisao i ispunjenost manje projektuje u ono što nema i više se posvećuje onome što ima i sebi, pa nastoji da u tome nađe put i smisao.
Od mnogopobrojnih simptoma i mnogobrojnih opisa onoga što smatrate da vam nedostaje, meni je bilo teško da vidim vas. Ne mislim da Vi ne osećate sve to što ste napisali, nego vas pozivam da budete svesni da ste možda sve te opise upotrebili da bi sakrili plamen svoga života, načine na koje Vi volite, imate, možete, vaš doživljaj prava na postojanje, vaše pravo da sretnete jedno životno iskustvo ma kakvo ono bilo.
Tek na momente mogao sam da naslutim vašu strast prema životu, doduše projektovanu u nedostižnu toplotu muškog naručja i razmišljao sam o tome kako smo svi skloni da verujemo da postoji neko ko bi za nas bio sve i u kome bi smo pronašli ono božansko, roditeljsko naručje koje možda nikada nismo imali i koje zapravo u stvarnosti tek na momente osetimo, koliko u sebi, toliko u drugima i koje uvek ostaje nedostižan ideal sreće u kome bi svet bio izmiren i duša iseceljena. Neki filozofi ovu našu potrebu za splitingom i idealizacijom nazivaju čežnjom za božanksim, koje u realnosti egzistencije ostaje nedostižno, ali je čežnja za njim važan pokretač života i važan faktor konačnog prihvatanja smrti kao potencijalno uspokojavajuće.
Uteha ostaje u tome što u svakom životu ima momenata u kojima jednostavno osećamo ucelovljenost i mir, iako njih nikad nema onoliko koliko bismo mi želeli. Verujem da je, makar i redak, taj trenutak vredan življenja i da nam u njemu baš tako i izgleda, iako on nije trajno stanje, već više izuzetak.
Kada zamišljam transrodnost kao eventualno vlastito iskustvo, osećam veliku količinu neadekvatnosti, zbunjenosti i stida; i gledam kako takvo iskustvo nije lako nositi kroz život i kako njemu može odgovarati snažan doživljaj ugroženosti, bespomoćnosti, nerazumevanja. S druge strane moja teška života iskustva i teška životna iskustva mojih klijenata o kojima svedočimo kroz psihoterapiju, podsećaju me da čovek ume da se navikne da živi sa najražličitijim hendikepima i načinima organizacije ličnosti, samo ako čini onoliko koliko može, ma koliko to delovalo sporo i nedostižno.
Ne znam da li sam uspeo da vam pružim ono što je vama bilo potrebno, ali sam pokušao i učinio ono što sam mogao. Valjda je to ono što svakome od nas na kraju jedino i ostaje.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani Nikola,
hvala na uloženom trudu da barem pokušate (koliko vam ovako takstativno pobrojana simpotmatologija daje mogućnosti za to, ali onlline savetovanje i ne podrazumeva pisanje čitavih romana, pa otud i ta moja svedenost i pokušaj da brojne probleme koje imam sabijem u nekoliko pasusa, koji bez obizra na njihovu brojnost i dalje ne govore mnogo o meni kao celovitnoj ličnosti, neovisno od tipičnih (tipičnih u kontekstu psihopatologije i psihičkog života uopšte) problema) da razumete moju problematiku.
Ipak, postoji nešto što mi nije bilo baš najjasnije u Vašem odgovoru, jedan pasus koji sam iščitavao (kao i Vi moj prvi mejl) više puta i pokušavao da dokučim šta ste zapravo hteli da mi njime kažete (jer, priznaćete, prilično je apstraktan i nekako uopšten), pa bih voleo da ga malo, ako je moguće, konkretizujete, tj. malo bolje pojasnite, a citiraću ga ovde:
“Od mnogopobrojanih simptoma i mnogobrojnih opisa onoga što smatrate da vam nedostaje, meni je bilo teško da vidim vas. Ne mislim da Vi ne osećate sve to što ste nepisli, nego vas pozivam da budete svesni da ste možda sve te opise upotrebili da bi sakrili plamen svoga života, načine ne koje Vi volie, imate, možete, vaš doživaj prava na postojanje, vaše pravo da sretnete jedno životno iskustvo ma kavo ono bilo.”
Unapred zahval(a)n(a), veliki pozdrav!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago …možda će ključ za razumevanje, barem ga ja tako doživljavam, tog vašeg komentara biti u traganju za sopstvom neovisno od rodnih/ polnih odrednica i životnih problema uopšte, u putu ka sebi na jedan drugačiji način, ali to me/ nas ponovo vraća na ključan problem koji ja imam sa sopstevnim identitetom (nezavisno od rodnog, on je sam po sebi problematičan, ali je u osnovi jednostavan, sama činjenica da je neko muškarac ili žena ne odredjuje tu osobu kao OSOBU). Ko sam ja? Šta želim od sopstvenog života? U čemu to uživam, nezavisno od toplog muškog zagrljaja i punoće bivanja ženom? Ali život u jednom ovako pragmatično ustrojenom svetu ne daje nam mnogo prostora da se previše preispitujemo (što ja radim) i tragamo za sobom (pogotovu ako nam to hronično ne polazi za rukom), a da ne snosimo posledice u vidu ispadanja iz uobičajenih i egzistencijalno (ne egzistencijalistički) neophodnih životnih tokova. Ne uspevam da pronadjem nešto u čemu bih potpuno našao sebe, nešto čemu bih se strasno predavao, bez obzira na životne poteškoće, nešto što će mi biti zabran i uteha (bez obzira na prisustvo ili odsustvo muškog zagrljaja). Otud i taj permanentan osećaj dosade, praznine, neispunjenosti. Nije da mene ništa ne zanima, ali ničemu nisam predan i to me jako muči.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago …jedina stvar u koju sam neupitno siguran jeste da jesam Žena (msm da većina ljudi može da odredi da li muškarac ili žena, bez obzira na rod kao jednu vrlo fleksibilnu i ambivalentnu kategoriju) i da jako patim zbog toga što su mi psiha i telo neuskladjeni, dok su mi ostala pitanja u vezi sa Sopstvom jako konfuzna, što ste i do sada mogli da primetite, na osnovu mojih izlaganja. Izvinjavam se što se ovako monološko-asocijativno nadovezujem kroz kontinuirane postove (k’o da vodim polemiku sa samim sobom, hehe)
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago …a što se mojih odnosa s muškarcima tiče, jedna od problematičnijih stvari (pored svih onih koje su prisutne i u str8 svetu kad je pronalaženje partnera u pitanju) jeste to što je moja pojava feminina (a većina muškaraca koji se lože na muškarce traže “pravog” muškarca, da ne kažem “str8”), dok za one kojima su feminini muškarci privlačni nisam dovoljno “feminin” (jer izgledam kao tipičan str8 dečko, nemam čak ni neki preterani potencijal da i uz izvesne modifikacije ličim na ženu, nisam androginih karakteristika).