asked 9 years ago Poštovani Nikola,
osećam se, blago rečeno, očajno, imam dosta problema koje nikako ne uspevam da rešim, niti da “posložim” sav haos u glavi, pa Vam se obraćam u nadi da ću dobiti koliko-toliko konstruktivan savet, svestan da “instant” rešenja ne postoje, ali empatičan odgovor (kome se nadam) nekoga ko je i po prirodi svog profesionalnog poziva predodredjen na to može da pomogne i malo stiša nemir.
Naime, kao što i sam naslov poruke glasi, transrodna sam osoba, zapravo transseksualna, premda više volim ovaj prvi termin jer on više odgovara mojoj trenutnoj situaciji (naime, nisam u procesu hormonske terapije, niti imam nameru, a ni uslova, sve i da sam neopozivo rešen na to, da u skorije vreme udjem u proces promene pola, premda već godinama idem kod psihijatrice koja se bavi tom problematikom i sa kojom imam kvalitetnu saradnju).
Od najranijeg detinjstva osećam se kao žensko, iako sam muškog pola i jako patim zbog neuskladjenosti subjektivnog doživljaja svog rodnog identiteta i tela koje imam (tj. koje mi je “dodeljeno” po rodjenju). Pored tog glavnog problema koji je kao neki agens oko koga se svi ostali zbiraju, imam čitav niz propratnih psihičkih tegoba koji su jednim delom uzrokovani i mojom vrlo specifičnom, emocionalno nestabilnom, strukturom ličnosti (permanentno sam disforičan, s tim što ta melanholična stanja povremeno buknu u pravi očaj i beznadje, sklon sam impulsivnom reagovanju, acting out epizodama, kompulsivnom prejedanju, promiskuitetnom seksu, imam stalan osećaj dosade, bezvrednosti, povremeno zapadam u euforična stanjima koja vrlo brzo budu smenjena distimičnim, zatim sklon sam prekomernom spavanju, mislima o suicidu, ali se ujedno i užasno plašim smrti i ništavila).
Studije mi idu jako sporo i ponekad mi se čini da nikad neću završiti fakultet. Koncentracija mi je jako slaba, često mi je teško da se usredsredim i na gledanje filma, a kamoli na čitanje, premda to ima veze i sa tim što mi sve nekako brzo dosadi i postane naporno, oduvek sam bio takav, s tim što je vremenom sve to postalo drastično gore.
Jako sam usamljen, premda imam par vrlo bliskih prijatelj(ic)a, ali mi očajnički fali muška, erotska ljubav. Opsesivno sam usredsredjen na pronalaženje partnera i te situacije kada se nadjem u intimnim odnosima s muškarcem, pa makar to bila i neka osoba koju sam tek upoznao (a takva iskustva jedino i imam) u meni izazivaju neverovatna ushićenja; bliskost muškog tela, taj lažni osećaj pripadanja nekom, dovode me upravo do onih euforičnih stanja o kojima sam govorio, a s obzirom na dosadašnja vrlo frustrirajuća iskustva s muškarcima (nikad nisu zainteresovani da se ponovo vidimo) ta extatička zadovoljstva budu ubrzo smenjena osećajem velike praznine i usamljenosti, i tako u krug.
Nisam lep. Nisam ni ružan, ali izgledam toliko prosečno da se retko kome i dopadam (preterano). Mršaviji sam, ali mi je telo mlitavo, jer su mi mišići načisto atrofirali zbog hroničnog nebavljenja fizičkim vežbama, ni čestit sklek ne mogu da uradim. Čak i ako bih nekad ušao u proces promene pola (otud i ta moja ambivalenost kad je isti u pitanju) msm da ne bih mnogo ličio na ženu, uprkos hormonima, niti da bi me drugi ljudi, muškarci pre svega, doživljavali kao ženu.
Previše dužim. Ugl, to je to, nabacano “zbrda-zdola” u “najkraćim” crtama. Nadam se da ćete uzeti u obzir moj mejl i da ću uskoro dobiti odgovor na isti. Unapred zahval(a)n(a), pozdrav!
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago …u principu, mogu da “prodjem” za jednokratni kres, d’ izvinete, jer, je l’ te, “nisam ružan” 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Draga, osetila sam potrebu da napišem par reči i kada sam pročitala prvi Vaš post, a nakon ovih se odlučih da to i uradim.
Naravno da ne mogu da zamislim kako je osećati se kao žena u telu muškarca i sama činjenica da Vi to priznajete pokazuje veliku hrabrost.
Kada sam pročitala ono da smatrate da niste privlačni ni muškarcima koji traže muškarce nežnijeg izgleda ni onima koji traže one grubljeg izgeda, malo sam se rastužila, jer mi je to pokazalo da ste zapravo zaboravili da većina ( ne usuđujem se reći svi ) ljudi, bilo da su gej ili strejt ili transrodne osobe, samo traže LJUBAV. Sećam da su glumicu Sintiju Nikson, kada je ostavila muža i udala se za ženu, pitali ” Kako to da si odjednom postala lezbejka” a ona je divno odgovorila “Pa i nisam, ja sam se jednostavno zaljubila u tu ženu”.
Ja iz Vaših redova vidim obrazovanu i hrabru osobu, koja ima puno ljubavi u sebi da nekome da, tako da kada to neko bude prepoznao neće mu biti bitan ni rod ni pol, jer će voleti Vas.
Sigurna sam da imate probleme sa okolinom koje ja možda ne mogu ni da zamislim, ali ako Vam nešto znači, ja nisam jedina koja misli da je ljubav veća od definicija i kalupa, da se voli duša, a ne telo.
Želim Vam puno sreće
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani(a),
Veoma mi se dopada način na koji ste, na osnovu onog mog pasusa razmišljali i nadovezivali se. U tim razmišljanjima prepoznajem mnogo od onog što sam njime želeo da vam kažem, više kroz naslućivanje nego kroz jasnu misao. Evo sada još dalje prepostavke, koje mi se kroz ovu našu interakciju počela razbistravati.
Razmišljao sam pišući taj pasus i čitajući vaše plodne asocijacije o njemu, o najmanjem zajedničkom sadržaocu svega što ste izneli, da se tako, matematički izrazim. I učnilo mi se da se on može izraziti kao duboka unutrašnja, mahom nesvesna zabrana da se pojavite, da budete, da uzmete postojanost, trajnost, identitet.
I emotivno nestabilna organizacija ličnosti i depresivnost i promenljivost raspoloženja i teškoća da verujete da ima osoba koje bi vas mogle voleti i za koje biste se mogli vezati, i vaša nemogućnost da pronađete sebe, svoj put, svoju strast, ono čemu biste se posvetili, i vaše “skrivanje” iza nabrajanja simptoma i stručne terminologije, – sve to zajedno može govoriti o vašem (ne)podržavanju sebe da se pojavite sa tim što jeste i da budete, da svoju kreativnost, inteligenciju, introspektivnost, neobičnost ponudite svetu sa verom da ste mu potrebni.
Ako je čitav moj život, dozvolite mi tu pomoćnu pretpostavku, obeležen time da osećam da sam nešto što je suprotno od moje pojavnosti, ako vidim da je svetu vrlo teško da razume i prihvati ono što ja jesam, kako ću se ja onda braniti od te neugodne pozicije, kako da nastavim da pripadam tom i takvom svetu, kako da mu ostanem lojalan? Možda upravo tako što ću snažno i duboko “odlučiti” da svojoj suštini neću dozvoliti da se pojavi i da bude viđena. Naša kreativna energije prirodno ističe iz nas i mi se prirodno ostvarujemo i pronalazimo sebe u životu i kroz život. Ako ja to nekako ne činim onda je pitanje koji je smisao toga. I odgovor može biti da ste “pristali” (govorim o nesvesnim procesima) da se “za kaznu i iskupljenje” odreknete svega što jeste, svega što je vaša suština, osim ono malo ličnog identiteta, toga da ste sigurni da ste žensko. Pa je još i to malo suprotno onom što je vaša telesna pojavnost, dakle čak se ni tu vaša suština nije pojavila nego je drugima morate dokazivati. Ono što ja jesam, dakle, nema šanse da se pojavi, to može biti vaše duboko iskustvo kojim blokirate svoju kreativnu energiju na putu samorealizacije.
Možda ova mala teritorija identiteta i ima toliku važnost, snagu i moć, baš zato što ste se “odrekli” da postojite i pojavljujete se na tolike druge načine, možda baš zato što je to jedino mesto i skučeno mesto na kome Vi, uprkos svemu osećate sebe, svoj identitet, svoje postojanje.
No nekako, ta mala teritorija izgleda od vas nesvesno zahteva da se od svega drugog odreknete, samo da se sebe ne biste odrekli na tom mestu koje je i samo obojeno ukusom da vaša rodna suština nije manifestna vec unutrašnja i da nema šanse da se fizički realizuje. Da biste zadržali ono što jeste “morate se odreći onog pojavnog”. To uverenje može biti vrlo duboko i vrlo jako utisnuto u vas, a zapravo nije istina. Vi se naime možete pojavljivati i na mnoge druge načine i osećati da zaslužujete ljubav, prihvatanje, rad, osvajanje profesionalnih uloga, kompetenciju a da se ne morate odreći toga što osećate da ste žena, rođena u muškom telu.
Pozivam vas da razmišljate i radite na tome. Najtoplije se zahvaljujem korisnici koja vam je napisala onako toplo i empatično pismo, učinivši na taj način ono što sam ja propustio. Držeći do snage i hrabosti koju sam i ja u vama naslućivao, interes mi je bio na tome da u ovom skučenom obliku savetovanja ostanem sa fenomenom, sa načinom na koji sam doživeo način na koji ste se ovde predstavili i nastojao sam da odgonetnem šta mi on govori o vama. Stoga mi je veoma drago da ste se uhvatili upravo za onaj pasus, razmišljali o njemu i tražili od mene da dalje sa vama tragam za odgovorima. Polje se pobrinulo za ono što sam tom prlikom propustio 🙂
Srdačno,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago Poštovani Nikola,
hvala (još jednom) na veoma iscrpnom odgovoru i vrlo inventivnoj interpretaciji moje nestabilnosti. Gospodji(ci) koja me je oslovila sa “draga” takodje se zahvaljujem na javljanju i komentaru i raduje me što postoje ljudi koji, bez obzira na to što “nisu iz te priče” mogu (ili barem žele) da razumeju nešto što je neobično, kompleksno i nadasve nedovoljno prihvaćeno od strane šire javnosti.
Još samo jedno pitanje: da li zaista mislite da postoji takva “ljubav” kojoj polne/ rodne determinante ne bi bile barijera za realizovanje iste? Zamislite samo situaciju gde se ja hipotetički upuštam u odnos s nekim muškarcem (koji je gay ili bisexualan, ali to je manje bitno, ugl, u pitanju je muškarac koga privlače muškarci) koji u meni vidi muškarca (doduše, više ili manje (već prema njegovoj subjektivnoj proceni i ukusu) femininog, ali i dalje muškarca, znači ne ženu) i onda, polako, počinje da otkriva kako sam ja ustvari žena. Ako bih mu to verbalno saopštio, što ne bi bilo toliko problematično (a i već sam imao slična iskustva), to bi i dalje bilo u domenu apstrakcije, ako bi uopšte i razumeo šta mu govorim, i vrv ne bi mnogo uticalo na naš odnos (ako postoji nekakve hemije i ako se razumemo nezavisno od toga), ali zamislite situacije gde ja otvoreno krećem da invazivnije ispoljavam svoje feminine manire, time što bih se pred njim šminkao, lakirao nokte, oblačio žensku odeću ili tako što bi me video kao sedim dok piškim? U osnovi banalan primer, ali vrlo realističan i potencijalno moguć? Nažalost, živimo u svetu strogo polarisanih polnih/ rodnih kategorija, gde svako odstupanje od te binarnosti (što je extremnije, to gore po osobu koja je “otpadnik”) podrazumeva, u najmanju ruku, zbunjujuću reakciju kod drugih ljudi.
P.S. Slažem se da rodne/ polne odrednice nisu jedine kategorije sa kojima živimo i da možemo da se bavimo mnogim drugim stvarima i zauzimamo svoje mesto u svetu na razne načine, ali, IPAK, kada su rod i pol problematizovani to je permanentan izvor frustracije na mnogim životnim planovima.
Srdačan pozdrav. 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago …ja NE MOGU da prihvatim to da imam muško telo i da moram da se oblaičim kao muškarac. Ostanak u ovom telu i nošenje muške odeće samo je pitanje NUŽNOG KOMPROMISA.