Poštovani Nikola,

osećam se, blago rečeno, očajno, imam dosta problema koje nikako ne uspevam da rešim, niti da “posložim” sav haos u glavi, pa Vam se obraćam u nadi da ću dobiti koliko-toliko konstruktivan savet, svestan da “instant” rešenja ne postoje, ali empatičan odgovor (kome se nadam) nekoga ko je i po prirodi svog profesionalnog poziva predodredjen na to može da pomogne i malo stiša nemir.
Naime, kao što i sam naslov poruke glasi, transrodna sam osoba, zapravo transseksualna, premda više volim ovaj prvi termin jer on više odgovara mojoj trenutnoj situaciji (naime, nisam u procesu hormonske terapije, niti imam nameru, a ni uslova, sve i da sam neopozivo rešen na to, da u skorije vreme udjem u proces promene pola, premda već godinama idem kod psihijatrice koja se bavi tom problematikom i sa kojom imam kvalitetnu saradnju).
Od najranijeg detinjstva osećam se kao žensko, iako sam muškog pola i jako patim zbog neuskladjenosti subjektivnog doživljaja svog rodnog identiteta i tela koje imam (tj. koje mi je “dodeljeno” po rodjenju). Pored tog glavnog problema koji je kao neki agens oko koga se svi ostali zbiraju, imam čitav niz propratnih psihičkih tegoba koji su jednim delom uzrokovani i mojom vrlo specifičnom, emocionalno nestabilnom, strukturom ličnosti (permanentno sam disforičan, s tim što ta melanholična stanja povremeno buknu u pravi očaj i beznadje, sklon sam impulsivnom reagovanju, acting out epizodama, kompulsivnom prejedanju, promiskuitetnom seksu, imam stalan osećaj dosade, bezvrednosti, povremeno zapadam u euforična stanjima koja vrlo brzo budu smenjena distimičnim, zatim sklon sam prekomernom spavanju, mislima o suicidu, ali se ujedno i užasno plašim smrti i ništavila).
Studije mi idu jako sporo i ponekad mi se čini da nikad neću završiti fakultet. Koncentracija mi je jako slaba, često mi je teško da se usredsredim i na gledanje filma, a kamoli na čitanje, premda to ima veze i sa tim što mi sve nekako brzo dosadi i postane naporno, oduvek sam bio takav, s tim što je vremenom sve to postalo drastično gore.
Jako sam usamljen, premda imam par vrlo bliskih prijatelj(ic)a, ali mi očajnički fali muška, erotska ljubav. Opsesivno sam usredsredjen na pronalaženje partnera i te situacije kada se nadjem u intimnim odnosima s muškarcem, pa makar to bila i neka osoba koju sam tek upoznao (a takva iskustva jedino i imam) u meni izazivaju neverovatna ushićenja; bliskost muškog tela, taj lažni osećaj pripadanja nekom, dovode me upravo do onih euforičnih stanja o kojima sam govorio, a s obzirom na dosadašnja vrlo frustrirajuća iskustva s muškarcima (nikad nisu zainteresovani da se ponovo vidimo) ta extatička zadovoljstva budu ubrzo smenjena osećajem velike praznine i usamljenosti, i tako u krug.
Nisam lep. Nisam ni ružan, ali izgledam toliko prosečno da se retko kome i dopadam (preterano). Mršaviji sam, ali mi je telo mlitavo, jer su mi mišići načisto atrofirali zbog hroničnog nebavljenja fizičkim vežbama, ni čestit sklek ne mogu da uradim. Čak i ako bih nekad ušao u proces promene pola (otud i ta moja ambivalenost kad je isti u pitanju) msm da ne bih mnogo ličio na ženu, uprkos hormonima, niti da bi me drugi ljudi, muškarci pre svega, doživljavali kao ženu.
Previše dužim. Ugl, to je to, nabacano “zbrda-zdola” u “najkraćim” crtama. Nadam se da ćete uzeti u obzir moj mejl i da ću uskoro dobiti odgovor na isti. Unapred zahval(a)n(a), pozdrav!