Poštovana,

Saveti, pa čak i dobronamerni, sa ili bez znakova navoda, zaista mogu da budu opterećujući za nas, ako ih već nismo tražili. U vezi sa tim možemo postaviti oštre granice ili se pozabaviti sobom i pitanjem zašto nam sve to toliko smeta i koji deo polja ne vidmo. Na primer, starijoj gospođi verovatno nije lako što se rastaje sa kućom u kojoj je dugo živela i koja ne neki način predstvlja nju samu. Naše reakcije na tuđe narušavanje naših granice ponekad su preterane a naš strah veći od realnih opasnosti. Tim putem dolazimo do toga da nas sve okolnosti koje nam se u životu događaju pozivaju da radimo na sebi. Vaša svekrva zauvek će biti deo vašeg psihičkog polja, samim tim što je majka vašeg supruga i time zauvek važan deo njegovog polja. Ovako ili onako poželjno je tražiti način da se ta okolnost integriše, ukolko je to ikako moguće.

Najzad granice ove ili one vrste su svakako neophode, kao i nastojanje da druge vidimo i uvažimo na neki nama mogući način. Možda je život tražanje teškog balansa izmedju ove dve nužnosti.

S poštovanjem,
Nikola

Nikola, zahvaljujem Vam na odgovoru.
Da bih Vam malo bolje pojasnila situaciju, reći ću sledeće: Odluku o preseljenju je zapravo donijela moja svekrva,jer je željela nešto bliže gradu, željela je stan radi lakšeg života i tako dalje. Kupila je sebi stan po mjeri, nov, jedva je čekala kuću da napusti. Ja i suprug smo se latili posla, nismo htjeli sebi da kupujemo stan pa smo investicije usmjerili u renoviranje. Sve je bilo krajnje zapušteno i mi smo zapali u prilične dugove zbog toga. Moj suprug je mislio da ćemo imati potpuno slobodu življela jer je pristao da se odrekne dijela imovine u korist sestre zarad kuće. (Njegova sestra je dobila 2 stana, a kuća u kojoj živimo se vodi pola na majku, četvrtina na sestru i četvrtina na mog uspruga). Nemojte me pogrešno shvatiti i pomisliti da sam materijalista, ja sam samo žena kojoj je stalo do kuće i kućišta i koja voli da maksimalno održava prostor u kome živi jer je to za mene oaza spokoja i mira, srce i duša, tako sam i ranije živjela, ne mogu inače da podnesem nered. Sve stvari gledam kroz prizmu moje familije gdje smo našu snahu dočekali kao člana, radovali se svakom trenutku njenog dolaska, dali joj potpunu slobodu, ne ukazujući joj nikada da je došla u tuđu, već u svoju kuću, tako da se osjeća prijatno i srećno. Ovdje je situacija potpuno dugačija, ne znam iz kog razloga moja svekrva ima potrebu da ukazuje prečesto da je to njena kuća, da bi mi vezala ruke da ne diram ništa što je autentično? Više puta na lijep način sam pokušavala da joj objasnim da ne želim u kući da držim prastare stvari koje ni ona sama nije željela da odnese jer joj se nisu dopadale. Rasprava je nastala zbog toga što sam posadila drvo u dvorištu na mjesto za kojeona smatra da nije prikladno. Jako uvrijeđena sa knedlom u grlu 8jer mi je prevšilo) odgovorila sam joj da nije nikakav problem i da će drvo biti uklonjeno)…krenula je sa bockanjem, šta to kažeš…mirnimtonom opet sam pokušala da se saberem i da odgovorim da će problem biti iješen,nastavila je i onda sam se otvorila. Ustala je nakon 5-6 minuta razgovora i saopštla da sam je izbacila iz rođenje kuće. Nisam znala šta se dešava zaista, pogotovo ne jšto nsam konfliktna osoba, ali s druge strane ne mogu dalje da dozvolim miješanje u život, odluke… Nije htjela ni da nas prim, jer je uvrijeđena jako. Suprug od mene očekuje da joj se izvinem, ali meni moj karakter ne dozvoljva da se izvinim zbog nečega zašta smatram da izvinjenje nije potrebno. Da li mislite da postupam ispravno? Duprug je takođe osjetio preosjetljivost njegove majke i sestre otkad sam tu došla. sV ONO ŠTO H NIKADA NIJEZNIMALO SADA JE POSTALO TAKO VAŽNO I ZAMJERJU MU ZA SVE što nije u njihovom interesu. Ne razumijem tu vrstu ljubomore, ako ne mile n mene, a ona makar na sina bi trebalo i njegovu sreću.

Poštovana,

I dalje mislim da je važno ono što sam vam napisao u prošlom odgovoru, iako sada imam potrebu da dodam još par redova. Odabrali ste takvu porodicu i ona vas nečemu uči. Razmislte čemu i budite svesni da najveće lekcije u životu dobijamo na mukotrpan način.

Da li tome da drugima nekad nije moguće ugoditi i da njihovi problemi zapravo nemaju veze sa nama, da treba da gledmo sebe a njih ostvavimo njima? Da li tome da je važno da radite na jačanju svojih granica i razloga zbog kojih nas neslaganje toliko uzbuđuje? Da li tome da odnosi u porodici mogu biti i vrlo neharmonični da nekad moramo i možemo da nosimo i izdržimo takvo teško polje? Da li razvnodušnosti? Da li pokretu kojim druge ostavljamo njima i činimo ono za šta verujemo da je dobro i da je u skladu na našim bićem? Da li lojalnosti svojoj istini i onda kada je to teško i kada je to proces?

Kakvog dakle za vas, vaš karakter i vašu istoriju, te prirodu vašeg odnosa sa suprugom smisla ima činjenica da ste odabrali porodicu sa vrlo nejasnim granicama, međusobnim optuživanjem, prebacivanjem odgovornosti (što zapravo znači mnogo potisnutog osećanja krivice, te kako Vi stojite sa iracionalnim osećanjem krivice)?

Shvatite da su ovo teme koje vas pozivaju na veliki rad na sebi, mnogo veći od onog koji je bio potreban da se zapuštena kuća vaše svekrve dovede u red.

S poštovanjem,
Nikola

Hvala još jednom na odgovoru. Znate, ne znam na koji način treba da radim na sebi. Razmišljam o tome danima koje je najbolje rješenje. Imam osjećaj da se nalazim trenutno u jednoj bezizlaznoj situaciji. S jedne strane imam supruga koji nije sposoban da postavi jasne granice i izbori se za potpunu slobodu življenja, bez uplitanja sa raznih strana. Njegovog mišljenja da ja treba da popuštam uvijek jer sam mlađa i podnosim mudro hirove, jer treba gledati u budućnost. Njegove isključivosti i insistiranja da ni kriva ni dužna treba da se ponizim pred njom i odglumim da mi je žao što sam joj ukazala na neke stvari koje su nju povrijedile, a pri tom ne misleći uopšte na moje emocije, pri čemu je naš odnos narušen slabom komunikacijom koja traje mjesecima. Njegove majke koja me ne prihvata kao člana familije, koja čini sve da se ja ne osjećam prijatno u tom domu, kao ni bilo koji član moje familije koji mi dođe u posjetu. Njegovoh neslaganja da odemo otuda i nađemo mir negdje drugo. Inače, prije nego smo se uzeli on je živjeo tada sa mnom u iznajmljenom stanu i nismo imali ovih problema, osim što je njegovoj majci smetalo što previše vremena provodi sa mnom. Mislim da je i on svjestan prirode svoje majke, pa se pitam da li je možda on taj kome treba pomoć u nalaženju rješenja, ili treba mene da gura da ovaj nesporazum riješim. Da li mislite da zaista treba da obavim razgovor sa njegovom majkom, upustim se u objašnjavanje nesporazuma (ako ga tako uopšte mogu nazvati), priuštim sebi još jedan stres (jer me izjeda ova situacija pošto moj suprug svojim ponašanjem ravnodušnosti i nekomunikacije kažnjava)? Da li treba da se izvinim za to što sam emotivno i burno reagovala na ponašanje njeno?
Hoću li odlaskom tamo potvrditi svoju navodnu krivicu zbog svoje reakcije na njena izričita naređenja? Plašim se da time ne postignem kontraefekat, takođe se plašim i da će neodlazak samo odložiti ovo stanje nemira. Nisam pametna.

Moram Vam takođe i napomenuti da mi je konstatovana anksioznost (imala sam 5 užasnih paničnih napada) i naprosto gledam da izbjegnem raspravu bilo kakve vrste jer me to dodatno iscrpljuje i uznemirava.
Srećom, izborila se sama, bez medikamenata sa napadima, iako s vremena navrijeme osjetim natezost, naučila sam da je kontrolišem i to lagano iščezava. Sve su to situacije zbog kojih otežano mogu da sagledavam i prihvatam stvarnosti oko sebe, fokusirana sam na svoj život i rad na sebi u smislu da manje počinjem da brinem o tome šta će drugi ljudi misliti o meni i mojim postupcima, nakon svh ovih dešavanja.
To je ono što sam naučila iz novonastalih dešavanja.

Inače po prirodi jesam izuzetno osjetljiva i empatična osoba i ne znam kako da se izborim sa tim. Sebične i bezosjećajne osobe me izbacaju iz takta.