asked 9 years ago
Imam jedan problem i mrzim sebe sto sam takva.Svaka sitnica me povredi,ako mi neko kaze neku ruznu rec odma se uvredim i to odma shvatam licno.I mrzim sebe zbog razloga sto kad god neko povredi moje roditelje i meni drage osobe dodje mi da placem zbog toga zauvek ,ako ih ja povredim nenamerno dodje mi sebe da ubijem zbog toga,tako mi dodje non stop da ih nesto u dubini sebe zalim,npr kad vidim kako se cale dosadjuje i samo spava ja kazem u sebi ‘mnogo mi ga zao samo spava ‘ i dodje mi da zaplacem i ruzno se osecam..Majka npr izadje jednom nedeljno sa kolegnicom ja odmah pomislim ‘tako mi je zao mame ,jednom nedeljno izadje kako se ona oseca kada tako samo jednom izadje’ opet mi dodje samo da placem.I tako kada legnem u krevet pre nego sto zaspem non stop su mi misli u glavu,kako je moguce da mi jednog dana necemo da postojimo,kako je moguce da moji roditelji jednog dana nece biti tu,kako cu ja izdrzati bez njih,odma razmisljam o tome ako se njima nesto desi da cu ja da se ubijem,da kada oni umru ja to necu moci da izdrzim i meni nema zivota bez njih i sada to mislim i ja ne bih mogla bez njih nikako.Strah me od buducnosti.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Jel tvoj profil ovaj sto na naslovnoj pise kao ‘ponosna sam sto sam grobark’ da li je to taj profil?
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Ej, cao tek sam dosla kuci evo kopirala sam ti adresu kako da kucas na search pa ces me naci. grobarka.ana@gmail.com i na slici ti pise A N A crnim slovima sa tom slikom mojom. Pozdrav 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Zdravo!
Izvini na čekanju, u ovim prazničnim danima se uvek nakupi mnogo poruka, i novih pitanja, zaista mi je žao što si malo duže čekala.
Pre svega, jako mi je drago da vidim ono zbog čega smo pre svega odlučili da napravimo ovaj forum, a to je podrška. Želeo bih da se zahvalim korisnici Leli na tome. 🙂
Jako mnogo problema polazi od roditelja. Kada bi nas neko dete slušalo, pomislilo bi da su roditelji baš čudna neka bića; ali oni su samo ljudi, a ljudi greše.
Vidim da voliš svoje roditelje i da si dosta povezana sa njima, možda zbog toga što toliko vremena provodiš sa njima, ti i osećaš toliko njih. Sa druge strane, nekada su bol i patnja koje osećamo za drugoga, samo naše projekcije – pridajemo drugima ono što zapravo mi osećamo. Čudni su načini naših povezivanja i zaista to je nešto na čemu možeš raditi kroz psihoterapiju ili neki drugi vid savetovanja. Da li si razmišljala da odeš kod školskog psihologa? Obratiš se nekom besplatnom savetovalištu za mlade, kao što je “Pričajmo o tome” koji nude besplatne psihoterapijske senase putem skypa? Postoje, zaista brojni načini kroz koje ti možeš raditi na sebi.
Razmisli šta je to što želiš da kažeš svojoj mami? Kako se osećaš kada zamisliš da joj govoriš te stvari? Možeš sebi opisati taj osećaj, biti sa njim i dozvoliti mu da postoji. Šta će se dogoditi ako ispričaš mami ono kako se osećaš? Šta će se dogoditi ako je zagrliš? Šta te sprečava da zatražiš ono što ti je potrebno?
Život je tako koncipiran da mi ipak moramo da se borimo za nas i ono što smatramo da nam pripada, jer jedino tako to možemo i dobiti. Ponekad moramo biti glasni i jasni sa svojim potrebama, a ne čekati da budu primećene.
Srdačno,
Ognjen Vukotić