Koliko god to zvučalo nemoguće, vaši roditelji verovatno nisu znali šta vam čine. Put do pakla popločan je dobrim namerama. A to kroz šta ste prošli i što ste ukratko opisali zasta je veoma strašno. Verujem da nema reči da se opiše ono što ste osećali tokom svih tih godina.

Ipak, koliko vidim, uprkos svemu Vi niste odustali od sebe i svog života. Malo, veoma malo ljudi na Vašem mestu imalo bi toliku snagu volje, toliku trezvenost, toliku harizmu da uprkos svemu uzmu svoj život u svoje ruke, da uprkos svima načini preokrete, da se bori za svoju budućnost, svoje dete, sveoje pravo na sreću… Želim da izrazim svoje najdublje divljenje za Vašu borbu, snagu, upornost, veru, nadu, ljubav. Kada ste imali snage za sve to, svakako ćete imati snage i da postavite svojoj majci jasnu i odlučnu granicu. Vi niste odgovorni za njene patnje i za to šta je ona. Nije mnogo verovatno da će se ona ikad promeniti. Morate je prihvatiti takvu kava je, onoliko koliko možete, imate pravo na svoju ljutnju prema njoj, na svoju tugu zbog nje, na sve šti prema njoj osećate. Imate pravo i da zaštitite svoju porodicu od nje, vaša ćeraka ima pravo da je viđa ako želi ali i da je ne viđa ako ne želi. Vi imate pravo da je viđate ako želite i da je ne vidjate ako ne želite. Ipak zapitajte se da li je ona i sada, posle toliko godina i dalje tako opasna kao što se Vama čini? Da li baš toliko može da naudi Vašoj porodici koliko se plašite? Da li možda zbog svog negativnog iskustva sa njom preuvaličavate njenu moć i njen stvarni uticaj na Vašu ćerku?

Možda je negde u vama još uvak duboka čežnja za roditeljskom ljubavlju koju nikada nista dobili, ili bar ne na adekvatan način. Možda iz te čežnje osećate krivicu ili nemoć kada želite da postavite jasne granice svojoj majci. Najzad ona je vaša majka, jedna i jedina, pa kakva god da je. Ako ste je preživali kada ste bili mali i nemoćni, svakako ćete je preživati i sada, kada ste svoja žena koja se uprkos svemu izborlia i stvorila svoj život ni iz ničega.

Što se autoriteta tiče, sasvim je prirodno i normalno da imate jak strah, jer je Vaše iskustvo sa autoritetom roditelja bilo vrlo loše. Ipak, setite se da ti sadašnji autoriteti nisu Vaši roditelji i da Vam oni zapravo ne mogu niša, kad ste već uspeli da izađate na kraj sa svojim roditeljima.

Najzad, naša negativna iskustva zauvak su deo nas. Ono što se ipak može promeniti to je naš odnos prema njima. To dolazi s vremenom i radom na sopstvenom životu, a Vi ste u tom pogledu na odličnom putu. Kada uzmete u obzir odakle ste krenuli, videćete da je Vaš uspeh time veći.

Želim vam mnogo sreće!

Nikola

Ja bih Vam preporucila knjigu “Toksicno vaspitanje”, izdanje Psihopolisa, verujem da ce Vam biti od koristi. Ja bih na ovaj kolegin odgovor dodala da to sto su Vam roditelji rekli, da su radili kako su znali, je istina. Da su znali i mogli bolje tj drugacije sigurno bi uradili tako. Medjutim to je njihov limit, i oni preko toga dalje jednostavno ne mogu. To naravno uopste ne porice bol koji osecate celozivotno.Sta cete Vi uraditi sa svim tim porukama kojima ste hranjeni ceo zivot je sada na Vama. Iz pisma zvuci kao da Vasa majka zivi sa Vama?Ako to nije slucaj, onda razmislite o vremenu koje provodite zajedno i o nacinu na koji to radite i kako to mozete da promenite tako da bude Vama po meri. Okrenite se sebi, svom detetu i svom partneru i trazite u njima i sebi podrsku za dalje.

Pozdrav

Hvala Vam puno na iskrenom odgovoru i lepim rečima. Potražiću literaturu koju ste mi preporučili.

Ne plašim se da će moja majka ugroziti moju porodicu, već njenog uticaja na moje mišljenje. Zaista se svojski trudim da sebi ne dozvolim da njene sugestije, savete, primedbe utiču na mene, već pravim selekciju i prihvatam ono što mislim i smatram da je korisno i “upotrebljivo” Inače ona ne živi sa mnom ali je tokom mog prvog braka jako često dolazila u posetu, a ja nisam umela i znala da postavim granicu. Sada je situacija sasvim drugačija. Ranije sam prosto imala potrebu da joj do tančina pričam o svojim strahovima, nadanjima, htenjima… ta ista potreba javlja se i sada ali starija sam pa sam naučila da “povučem kočnicu”… Pokušava ona na sebi svojstven način da nazovi “probije” i dođe do informacija, tako što zvrcka telefonom i postavlja pitanja, tipa da li te suprug sluša,( misli da li se dogovaramo… a po njenom je dogovor “moja poslednja biti mora”), da li se svađate… ovo nije dobronamerno raspitivanje, jer upravo sam trinaest godina govorila kako ne mogu da ostanem u braku (mislim na prvi brak) baš iz razloga koje pominjem u navedenom i očajnički molila za pomoć… nikada je nisam dobila.
Interesuje me da li je u redu što sam prema svom ocu ravnodušna? Da li je to normalna reakcija? Možda će ovo zvučati kao potreba da sebe opravdam zbog svoje ravnodušnosti ali ja se ne sećam da je mene otac ikada zagrlio, poljubio, provodio vreme sa mnom… jedino što me na njega asocira je galama, vika uvrede i batine.
Suprug je od mene stariji četrnaest godina,imam veliku potrebu za njegovom pažnjom… da li ja to pokušavam da ispravim nešto što u detinjstvu nisam mogla?

Prema ocu je nemoguce biti ravnodusan (kao i prema majci) sve da ih nikad u zivotu niste videli i da su Vas ostavili na necijem pragu u nosiljci kao na filmu. Nekada kada su osecanja prejaka (recimo da ste ljuti na oca zbog toga sto najvise pamtite galamu, viku, uvrede i batine i recimo da ste tuzni jer niste dobili ono to Vam je trebalo-zagrljaj, poljubac, zajednicko vreme i podrsku) desava se da dok ste bili dete ili kad ste malo poodrasli da ste nesvesno izabrali “laksu”varijantu, da “ne osecate nista” jer bas i nije “primereno” biti ljut na roditelje. Ravnodusnost Vas ustvari brani. Sto se izbora partnera tice, uvek ih biramo po nekoliko modela, kao vrlo slicne nasim roditeljima, kao totalno suprotne od njih, i kao veoma slicne/suprotne nama samima. To sto ste izabrali 14 god starijeg partnera samo za sebe mozda ne govori da je to zbog oca ali ako razmislite koji su to kvaliteti i osobine zbog kojih Vam se on dopao onda mozete doci do nekih uvida. Mi ceo zivot pokusavamo da nadomestimo ono sto nam je manjkalo kad smo bili mali, i ono sto su nam roditelji dali je ono sto su moglu i umeli a ono sto nisu je ustvari nas pravac razvoja kao licnosti. Uporno trazeci da Vam suprug reparira ono sto Vam nedostaje je zapravo unapred izgubljena bitka, jer Vas suprug NIJE Vas otac i sve i da se naopacke izvrne i da dubi na trepavicama ne postoji sansa da Vam da ono sto Vam je trebalo od oca..koliko god Vas voleo..

– Congrats on your charity drive!! That’s a great oraitizangon to donate to I just donated another $50 to them too and they have employer match on their site too. Very smart.