Poštovana,

Suočili ste sa nečim što već dugo osećate i odlučili da za to potražite reči, da nam o tome govorite. Pokušali ste da artikulišete ono što osećate i ja bih vas u ovom trenutku podržao da nastavite da izražavate ono što se dešava u vama i vašem životu, a za to možete koristiti i naš blog i ubuduće.

Bilo kakav savet u ovom trenutku, meni se čini preranim i možda bi bio nasilje nad bezizlaznošću koju osećate. Zato bih vas pozvao da razmišljate dalje i da sebi postavljate razna pitanja. Na primer razmislite šta mislite da bi se dogodilo ako biste odbili da sve idalje bude na vama, šta je ono čega se plašite. Na koji način pravite prostor za sebe i na koji način sebe izražave ili ne izražavate? Koji je smisao vašeg tihog postojanja i šta bi se dogodilo ako biste drugima saopštili nešto od svojih potreba, ako biste posegli za drugačijim životom? Na koji način vam to izgleda nemoguće, šta je sa vašim osećanjem prava na sebe, kako je došlo do toga da nemate prijatelje, da nemate nikog svog? Da li ovakav, nevidljiv način vašeg bivanja, gde ste prisutni samo kroz druge i kroz službu drugima ima veze sa načinom na koji ste vaspitani, možda sa načinom na koji je živela vaša majka ili neka druga važna osoba? Da li je možda ovakav način života vaš način da volite a ostanete lojalni svojima i možda nekome ko vam je, svesno ili nesvesno bio uzor, možda svojoj majci? Kako se osećate kada vaš muž ćuti i tera inat, kako razumete to njegovo ponašanje, šta je to što vam on time poručuje, u kakvoj je to vezi sa načinom na koji se Vi postavljate i tako dalje.

S poštovanjem,
Nikola

Trudila sam se da ne navodim konkretne situacije koje me čine nezadovoljnom 🙁
Ali ne mogu drugačije, moram Vam dočarati situacije iz našeg doma.
Ponekad imam želju da postavim kameru u svoju kuću, i kada dođe do prepirke da pustim snimak i dokažem mužu da je sve onako kako jeste 🙁
Koliko god puta sam pokušala mužu da ukažem šta mi smeta, uvijek sam naišla na reakciju ljutnje ili ubjeđivanja da su to sve sitnice i gluposti.
Ponosna sam na titulu zvana “mama”, ali desi se dan kada po sto puta svako od njih troje, pored tate u kući izgovori to “mama”. Do tate to ne dopire, čak počne i da se sprda pa se i sam pridruži djeci.
Jednom prilikom sam ga zamolila da preuzeme bar jednu obavezu, Tad sam konkrento molila da preuzme spremanje u pidžame i pranje zubića. Ja bi za to vrijeme mogla nešto drugo odraditi, suđe složiti, zategnuti prekrivače, pripremiti odjeću za ujutru za sve nas…
Naravno ništa od realizacije mog prijedloga, jer muž obaveze ne prihvata. Možda bi i pripomogao kad bi ja svaki put rekla hajde molim te hoćeš li, molim te možeš li.
Ali dizanje sa trosjeda ( ćerka je znala reći, tatin krevet :)), i popuštanje daljinskog upravljača vjerujem da je vrlo zamoran posao za oca troje djece (sad sam bezobrazna).
Situacija od prije sedam dana, kada dva i po sata nakon povratka sa posla, mlađi sin od dvije i po godine, kaže “vidi, došao tata sa posla”, a tata svo to vrijeme leži na trosjedu i ni tad kada je čuo djetetov komentar ne prizove svoje dijete sebi 🙁
A ja se lomim po hiljaditi put, jer smo već desetak dana u ćutnji, da li ipak ja pretjerujem 🙁
Jedan od problema je nastao prije par godina, kada sam mužu rekla da imam veću podršku od svekrve nego od njega. Tada je bukvalno isključio svoju mamu na određeno vrijeme iz našeg života, dok stvari nisu opet legle na svoje, žena se povukla 🙁
Po posljednjoj svađi mi je rekao da nađem djevojku koja će čuvati dijete, ja sam se ućutala. Jer ako stvarno tako hoće, neka pozove svekrvu i neka joj sam kaže razlog zbog čega to radimo (ja sama niti ga znam niti to želim).
To je jedan od momenata kada imam osjećaj da on želi da mi pokaže da sam “sama”, jer moji roditelji ne žive u istom gradu.
Što se tiče prijatelja, kao i sve ostalo i to je komplikovano 🙂
Ja sam inače pozitivna osoba, i volim da se družim. Većina mojih i naših prijatelja je daleko, jer smo studirali u istom gradu. Održavam i dalje kontakt sa većinom, i ti ljudi mi puno znače a još više nedostaju.
Za sve što mi se dešava, ugavnom se ne žalim nikome. Bar nisam do sad 🙂
Nedavno sam porukice razmjenivala sa kumom (koja ne živi u našem gradu) o našoj svađi, muž je pročitao ( nisam znala da mu basta da mi šunja po telefonu, ali ni to nije problem ako mu šta znači), i nakon čitanja poslao mi je poruku u kojoj mi je dao na znanje da pazim šta pričam i s kim pričam. Po detaljima koje je naveo, odmah sam znala da nije mogao od nekog čuti nego je samo pročitao porukice. Na njegovu poruku niti sam odgovorila, niti je bilo komentara kod kuće, jer naravno mi ćutimo. Ćutimo, a ja više nemam ni snage ni volje da pokušam prekinuti tu ćutnju 🙁
Ta ćutnja podrazumijeva da se ponašamo kao da se ne primjećujemo u našoj kući. Prema djeci sam ista, gledam da ne osjete ništa. Moje obaveze su i dalje samo moje. Pod obavzama se podrazumjeva i sve ono što žena inače radi u svojoj kući, a isto tako i obaveze oko pomaganja školarcima a i samo provođenja vremena u igri sa svojom djecom. Vrijeme koje provedem sa njima, provedem ga sa osmjehom na licu, jer oni ne zaslužuju drugačije.
A ja, ja se isplačem kad me niko ne vidi, po prvi put sam u životu posegnula za Persenom 🙁
Glupost možda jeste, ali je za mene glupost koja do srca boli. Muž poslije podne sam sebi skuva kafu i popije je kao svi sretni. Opere džezvu i svoju šolju, valjda da mi da do znanja da može sam. I ja imam naviku da popijem tu poslijepodnevnu kafu, ali je sama sebi ne bi skuvala i na takav način popila kad bi mi život od te šoljice zavisio.
Plate su uvijek bile zajedničke, ali on svoju poslednju drži kod sebe, a ja i dalje kupujem sve što treba za kuću, i ostavljam džeparac djeci 🙁
Iskreno, po prvi put sam razmišljala o odlasku. Mislim da bi nastavak života sa ili bez muža bio isti. Odlazak bi podrazumjevao iznajmljivanje stana. Sa finasijama bi se nekako izborila, jer radim, zadovoljna sam svojim poslom i imam redovna primanja. Što se tiče ovaveza ne plašim ih se. Ali … djeca!!! Kako bi ona to shvatila, doživjela, preživjela, kakve bi posljedice sve to ostavilo na njih
🙁

Draga moja,

Vi ste vec odavno sami, samo to ne zelite priznati.

Ne zelim sada da vam popujem kako je to sto je on jedna lenstina koja ne radi nista, na neki nacin i vasa greska (to ste se vi od starta gurali da radite i sto treba i sto ne treba, da dokazete kako ste dobra i vredna, i jer ste ga mnogo voleli), to nista d+sada ne pomaze.

Neki ozbiljan razgovor sa njim, i ako ga ubedite da treba da se menja, ne verujem da bi to ispostovao.

Jedino sto mi pada na pamet, a sto bi verovatno posavetovao i neko kvalifikovan, to je da sa nekim poradite na sebi. Znaci da pocnete da idete kod nekog psihologa, psihoterapeuta, koji ce vam na konkretan nacin pomoci: kako VI da se ponasate, kako VI da promenite svoje rutine, kako VI da pocnete da ne obavljate neke svakodnevne stvari, da muz shvati da se stvari ne peru same od sebe, da se rucak ne sprema sam… da deca pocnu da prihvataju odredjene obaveze: namestanje kreveta, pakovanje svog odela, bacanje smeca, bilo sta.

A muz… od njega nema vajde. Sto pre shvatite da ste sami i da najverovatnije morate da se razidjete, pre cete sastaviti svoj zivot i vratiti se u normalu. I ne verujem da biste bili sami: imate svekrvu, sudeci po vasoj prici, ona bi mogla da vam se nadje.

Sve najbolje vam zelim.

Velika

Hvala “Velika” 🙂

Vjerujte mi da mi je već na neki način lakše nakon ove silne “pisanije” 🙂
Ja sam toliko svjesna i zrela da znam da nigdje nije idealno. Ja idealnom i ne stremim.
Pokušavam život učiniti podnošljivim i lijepim i sebi i svojim najdražim.

Što se tiče dječice, ovi malo veći su poprilično samostalni, ali ne i toliko da mogu bez mame. U godinama su kada im još uvijek treba pomoć oko kupanja, oko domaćih zadataka, imaju želju da se poigraju sa mamom bez obzira što ih je troje 🙂
Nadjemo mi vremena i za čovječe ne ljuti se, za karte, za žmurku, za slikovnicu, za lego kockice i autiće … Sve je nekako lakše kad je lijepo vrijeme, tad su vani sa drugarima.
A što se tiče kućnih poslova, uvijek me nešto čeka. Ali eto, stižem, kuća nije cakum-pakum ali je uglavnom primjerno sređena i čista. I ja ne bi mogla da dozvolim da je drugačije, jer ipak je to mjesto na kojem provodimo najveći dio vremena. A da je zapustim, pa opet bi mene dočekalo 🙂
Mene nije sramota reći da ne pratim ništa na televiziji. Muž je jednom prilikom prokomentarisao kako mu je čudno kad uđe u kuću a TV isključen. Pa šta će meni televizor pored njih troje??? I kad je uključen, a daljinski nije kod njega, nama ili je crtani ili neka muzika 🙂

Sve je ovo sad ovako kako jeste 🙁
Bojim se samo da bi moglo biti gore, kad godine prođu a ja svojoj djeci ne budem trebala kao što im trebam sad. Kad sam sad ovako potonula, šta će od mene biti za par godina 🙁

Ja imam takodje troje, i moji rastu i sve vise su samostalni.

Ono sto mene tesi, i kako se ja trudim da razmisljam: deci ce uvek mama biti potrebna. Meni je moja mama potrebna i danas, a ja imam 40 i nesto. Potrebna mi je za savet, za zagrljaj, da je pitam da mi objasni kako pravi kiflice, kako krofne, kako se pere nesto od odela, kako se neguje neko cvece, kako da pricam sa decom na skakljive teme, nasmejemo se necem smesnom, odemo na kafu ili u bioskop, odvedem je u kupovinu, komentarisem sa njom neke nebitne osobe, kako da… vidite? Ja sam bliska sa mamom, a imam dosta godina. Trudim se da sa svojom decom napravim tu bliskost, da im budem podrska i oslonac, i kad budu samostalni. Da im pomognem, da posavetujem.

Radite na sebi, pokusavajte da stalnim radom na sebi sirite svoje vidike i svoja interesovanja, da imate neki hobi. Sve nas ceka da ostanemo sami, kad ptici odu iz gnezda. Ali nemojte dozvoliti da se osecate usamljeno, iako ste sami.

Partner mozda bude tu, mozda ne. Mozda bude neko drugi. Nikad se ne zna sta zivot nosi. Glavu gore!

Velika