Roditelji ne žive u istom gradu, ali se svakodnevno čujemo.
Za cjelokupno naše okruženje mi važimo kao srećan par i srećna porodica (tu mislim na sve ukućane, šestoro velikih i troje malih je pod jednim krovom). Ali, kad se čovjek zamisli i pogleda malo dublje, jedna velika pozornica.
Mama je u poslednje vrijeme osjetila sve češće svađe, tako da me i ona brine. Misli da je strašnije nego što jeste. Čak me pitala i da li me je nekada udario 🙁
Imala je ideju da ona razgovara sa mojim mužem, ali se bojim da bi se samo zakomplikovalo, jer do njega ne dopire sve ono oko čega se mi svađamo.
I sama se bližim četrdesetim, ali ih ne osjećam 🙂
Ako kad i nađem malo slobodnog vremena, volim nešto da pročitam. Sramota je reći, knjigu znam da čitam po par mjeseci, ali samo iz razloga što ne mogu da ugrabim vrijeme da je se dočepam 🙂

Da li se pod psihičkim maltretiranjem može podvesti i reakcija mog muža, koji svoju ženu, majku njegove troje djece, kažnjava na taj način što svojoj majci zabranjuje bilo kakvu pomoć?
Inače je funkcionisalo sve kako treba. Nas dvije smo se dogovarale oko ručka, jer baka inače čuva najmlađe unuče u našem dijelu kuće, i dok maleni spava ona ili spremi već upolovljen ručak ili ga sama napravi i svi zajedno kod nas ručamo 🙁
Stavlja mi na znanje da je jači, da mu se može 🙁

Ovo se desilo i prije par godina. Kada je baki bilo zabranjeno, pored ručka, i druženje sa unučićima poslije mog dolaska sa posla … Situacija kad se poboljšala, svekrva se opet polako uključila u staru priču. Krivo mi je još više, jer ne bi željela da pomisle da išta potiče od mene. Tad je bio izazvan mojoj rečenicom “da imam veću podršku od svekrve nego od njega”.

Koliko toga čovjek može da istrpi , nije ni svjestan …
VRIJEDI LI 🙁

Poštovana,

Izvnjavam se što ste dugo čekali na odgovor.

Ja ne poznajem ni vas ni vašeg supruga ni vašu porodičnu situaciju. Vi o svemu tome znate mnogo više od mene. Stoga je na vama da odlučite da li ima smisla trpeti ili ima smisla birti se za svoja prava. Ono što se sada čini jasnim to je da Vi pasivno pristajete na sve to što se u vašoj kući događa, čak i kada se vaš suprug meša u neka pitanja koja nisu neposredno njegova stvar, kao na primer podela rada između vaše vas i njegove majke.

Ja takođe ne mogu da vam kažem trpite ili se borite jer ne znam za šta ste Vi u stanju. Ta odluka mora biti samo vaša, jer ste Vi jedini pozvani da preumete odgovornost za svoje odluke, da delanje ili nedelanje, na kraju krajeva za svoj život i život svoje dece.

Pozvao bih vas da se vratite pitanjima koja sam postavio jer ne vidim da ste na njih odgovorili. Rekao bih da je to čovek koga se svi vi smrtno plašite i bezuslovno pokoravate, ali nisam razumeo zbog čega. Razmislite šta je ono što se Vi plašite da će on da uradi? Kako on može da zabrani da baka viđa unuče, ako se Vi sa tim ne slažete? Šta se to u vama događa pa Vi niste u stanju da branite sebe i svoja prava svojim stavom i na kraju krajeva svojim telom ako je to potrebno? Zašto vam je tako taško da ga ostavite na miru da ćuti i duri se, kao što ste rekli da radi, i da svoj život organizujete nezavisno od njega, ako već nemate njegovu saradnju? Šta Vi to čekate? Da se on promeni? Gde ste i kako naučili da morate da budete odani i lojalni na taj način i da Vi nemate moć da se borite za sebe i svoju decu sa ili bez podrške vašeg supruga?

Na ovaj ili onaj način život zaista jeste patnja i trpljenje dostojno herojstva. Na nama je da, kolko možemo odaberemo koji način će to biti. I najzad to trpljenje i bol nam možda pomažu da jasnije vidimo i ono što je lepo i što imamao, kao što ste nam i Vi opisali da imate mnogo toga.

S poštovanjem,
Nikola

Pasivno ili ne, trudim se da djeca što manje osjete cjelokupnu situaciju.
Sin je bio prisutan kada je tata zabranio svekrvi da se bavi oko ručka, sinoć me pitao što smo se tata i ja posvađali. Kad sam ga pitala kako to zna, rekao je da je čuo tatu i baku. Nisam mu dala konkretan odgovor, jer ne mogu sebi dozvoliti da djecu uplićem u naše nesuglasice. Inače, sve su to uglavnom nesuglasice u koje su i oni sami neposredno uključeni, nemam namjeru da oni na takav način spoznaju da se mi lomimo oko toga ko i koliko i na koji način posvećuje pažnju djeci, porodici, kući.

Borim se na taj način, što sam nastavila sa djecom da živim život kao i kad nas dvoje nismo u svađi. Što se tiče mog odnosa prema mužu, prihvatila sam njegovu izjavu da nemam nikakvih obaveza prema njemu (nisam ponosna zbog toga, odnosno nisam ponosna na svoje ponašanje, ali jednostavno ne mogu drugačije). Ne želi da ruča sa nama, ni ne mora. Ja skuvam ručak za sve, postavim ga dječici. Ne ručam ni sama, jer bi me bilo sramota sjesti za sto da ručam. Isti slučaj kao što ni kafu ne mogu skuvati i popiti sama (što moj muž radi) a da je on tu. Ja je popijem ako on slučajno negdje izađe.

Mislim da mu sve ovo još više smeta jer je svjestan da mogu sama. Mogu da se nosim sa svim obavezama bez ičijeg uključivanja i pomoći. Od svih kućnih poslova, pomaganja oko škole, kupanja djece, zabavljanja sa djecom, pripreme za školu, pripreme za spavanje, uspavljivanje i sve što se inače radi u jednoj normalnoj kući. Uglavnom kad nema ništa drugo, u sobicu se povučem, dječica mi se pridruže i tamo provedemo vrijeme. Atmosfera je napeta, tako da sam u sobičku opuštenija sa njima nego u prisustvu našeg petog člana posade.
Da li ga se plašim? Mislim da ne! Jednom prilikom mi je rekao, ako ti se ne sviđa, kupi se i idi … e toga se plašim! Plašim jer osjećam da ovaj put poslije takvih riječi ne bih ostala. A šta sa djecom? Umrla bi kada bi mi njih uskratio na bilo koji način. A još više strahujem kako bi oni sami sve to podnijeli.

U nedelju je ćerka bila bolesna, pa smo zvali našeg kućnog ljekara. Pričala sam sa doktorom. Uglavnom, svelo se na “zanemarivanje”. Kako živjeti sa tim? Kako u punoj kući, gdje se svi prave ludi? Ja ne očekujem bilo kakvu zaštitu i podršku od strane njegovih roditelja, jer su oni navikli da žive onako kako moj muž živi, ali ujedno ja nisam svekrva da se prepustim takvom načinu preživljavanja. Želim da vratim svoju staru “ja”, nasmijanu, zadovoljnu, zahvalnu za sve što me čini srećnom, osobu koja se ne plaši sutrašnjeg dana, osobu koja se raduje budućnosti …

Na Vaše pitanje, šta čekam? Da se on promeni? Čekam ili sam čekala… pokušavam ili pokušavala…ali čini mi se uzalud…
Prije dva mjeseca nam je bila godišnjica braka, napisala sam mu pismo, koje ću vam proslijediti na e-mail. I tad je bila slična “ćutnja”. Tužno je što je njegova reakcija na to pismo bila, “šta je ovo, pa ja sve ovo znam”. Nije ga dotaklo. Pokušala sam i na takav način da doprem do njega i da spasim nešto što samo imali a izgubili. Poslije svega mislim da ni meni više nije stalo.

Poštovana,

Mislim da smo sicpli mogućnost ove vrste savetovanja jer ponovo ostajem sa utiskom da oko mnogo čega nismo uspeli da se razumemo. Izgleda da način na koji sam pokušao da vam pomognem nije za vas adekvatan, pa ne bih dalje insistirao.

Vi svakako možete nastvaiti da koristite naš blog da govorite o sebi i svom životu i da se dopisujete sa drugim našim posetiocima, ako želite. Koliko se sećam u jednom trenutku ste rekli da se zbog toga osećate lakše i to jeste osnovni smisao komunikacije na ovom mestu, tako da verujem da smo svrhu postigli onoliko kolko smo znali i umeli.

Razmislite o tome da rad na sebi nastvite kroz psihoterapiju. Verujem da bi vam jedan takav postojan sistem podrške dobro došao.

S poštovanjem,
Nikola