[color=red]Poštovani korisnici,

Ako trpite porodično nasilje iz koga ne znate kako da izađete, molim vas da okrenete neki od SOS telefona. Kada su u pitanju maloletne osobe preporučujemo [b]NADEL, Nacionalnu dečiju liniju Srbije:

0800 123456 SOS LINIJA ZA POMOĆ DECI[/b]

Svi pozivi na ovaj telefon su potpuno besplatni, anonimni i povreljivi. Na ovoj liniji rade stručnjaci upravo za vaš problem koji mogu da vam pruže najbolje savete i da vam objasne šta tačno treba da radite da bi sebi pomogli.

Ako ne dobjete odma vezu budite uporni. Mnogo je dece sa prblemima i operateri ne mogu da postignu da svima odma odgovore.[/color]

Zdravo,

Postoji još jedna tema na ovom blogu koja se bavi istim pitanjem. Evo linka: http://www.psiho.slavisa.us/blog/postavite-pitanja-psihologu/postavite-pitanja/batine-3.html

Molim te pažljivo pročitaj ovu prepisku ili bar njen početak kao i ovu na linku koji sam ubacio.

Na tim mestima naći ćeš odgovore na svoja pitanja. Tu je sve što ja mogu da posavetujem. Izgleda da je za rešavanje ove vrste problema potrebno veoma mnogo hrabrosti i lične snage. Razmisli o svemu. Odluka mora biti samo tvoja.

Želim ti puno sreće, Nikola

Posle duzeg vremena vratio sam se na ovaj blog, a razlog je kao i uvek dosad taj sto sam dobio batine. Sve po starom, ali ne bas, jer sam u medjuvremenu naucio da je pametnije da izbegavam opasne situacije a ono sto su drugi napisali iz solidarnosti samnom mi je mnogo pomoglo da sve skupa prihvatim sa manje besa i ocajanja, i zaista sam zahvalan svima zbog toga. Nekako, znati da nisam jedini kome se to desava mi znaci mnogo, a iskustva onih koji su kroz to posli su mi pomogla da sve podnosim na mirniji nacin.
Mislim cak da mogu dati i neki savet vrsnjaku koji se nedavno javio sa istim problemom. Dok sam se bunio itd, nista nije pomagalo, i kada sam to shvatio, a i zahvaljujuci porukama koje sam na ovom blogu procitao, promenio sam taktiku i postao ovcica kad god sam shvatio da je kazna neizbezna. Jednostavno uradim ono sto se od mene ocekuje i pravim se da shvatam svoju krivicu, ne odugovlacim niti se raspravljam i kazna je kraca i brze prodje. Na primer, cim shvatim sta me ceka, uputim se u sobu bez reci, i kad otac udje ne cekam njegove naredbe nego skinem gace, savijem se i to je to. On je onda blazi, dobijem manje udaraca i jos mi kaze da mu je drago da sam shavtio svoju gresku i ostale gluposti.
Mislim da sam u pravu i da je to najvise sto mogu uciniti jer je moj stariji brat dobio jake batine samo zato sto se posvadjao sa ocem, odnosno zato sto je podigao glas i poceo malo da vice, i kad nije hteo da ucuti otac ga je za uvo odvukao u sobu i mogli smo cuti dok ga je lemao a posle sam i video tagove kakvi meni nisu ostali odavno.
Hvala svima na podrci i savetima, a ako moj vrsnjak zeli da se cujemo i van bloga moze da mi pise na adresu koju sam vec na pocetku stavio darkostrelac@hushmail.com Narocito hvala Nikoli na savetima i na ovom blogu

Nemojte odbijati batine i sve ce biti u redu…ja ih dobijem ponekad i 2 puta na dan po goloj guzi (ustvari moram biti potpuno do za vrijeme kaznjavanja) i mirno ih podnosim, placem i cvilim, ali sam miran i ne stvaram probleme niti se branim. Šipkom tankom najčešće ali i kaišem i muholovkom ponekad. Kad me posalje u sobu skinem se gol potpuno i klečeći docekam tetku (da bih izgledao sto poniznije i da izrazim da se ne protivim batinama)
I uvijek kad mi kaze da cu dobiti batine, pravo odem u sobu, nema protivljenja, zna se ko je glavni. Šipkom najčešće, vrbovom, 20 minuta šibanja. Poslije svake kazne izvinem se i poljubim tetku. Ne protivim se batinama, niti tome sto ih dobijam, naprotiv, mislim da su jedino rjesenje za neposluh.

[color=red]Poštovani korisnici,

Ako trpite porodično nasilje iz koga ne znate kako da izađete, molim vas da okrenete neki od SOS telefona. Kada su u pitanju maloletne osobe preporučujemo [b]NADEL, Nacionalnu dečiju liniju Srbije:

0800 123456 SOS LINIJA ZA POMOĆ DECI[/b]

Svi pozivi na ovaj telefon su potpuno besplatni, anonimni i povreljivi. Na ovoj liniji rade stručnjaci upravo za vaš problem koji mogu da vam pruže najbolje savete i da vam objasne šta tačno treba da radite da bi sebi pomogli.

Ako ne dobjete odma vezu budite uporni. Mnogo je dece sa prblemima i operateri ne mogu da postignu da svima odma odgovore.[/color]

Repost:

Zdravo svima!

Evo još jednom. Batine kao i prisiljavanje na obnaživanje spadaju u težak oblik psihofizičke torture, strogo su zabranjeni zakonom a za njih je moguće dobiti i zatvorsku kaznu, oduzimanje starateljstva i zabranu pristupa detetu! Reč je dakle o nasilju u porodici koje može imati teške posledice na psihosocijalni razvoj deteta. Štaviše dužnost punoletnih osoba je da prijave nasilje u porodici ukoliko ono postoji, a dužnost celog društva je da se protiv ovakve pojave odlučno bori. Oko toga u stručnoj javnosti postoji potpuna saglasnost.

Drugo, utvrđeno je da su deca koja dobijaju batine značajno nasilnija prema vršnjacima, kao i da su kada odrastu i sami skloni porodičnom nasilju (istraživanja pokazuju da je preko 90% teških kriminalaca trpelo psihofizičko zlostvaljanje u detinjstvu od strane roditelja ili staralaca). Ako zlostavljamo dete možemo biti potpuno sigurni da će i ono zlostavljati drugu decu i/ili životinje. Nauka je oko toga decidirano jasna.

Treće, kada tučemo decu šaljemo im jasnu poruku da je nasilje način da se rešavaju problemi, da je strah sredstvo za rešavanje problema i da je u redu kršiti zakon i zarad “viših ciljeva” počiniti teško krivično delo (nasilje u pordici kao što je batinjanje i ponižavanje članova porodica sa ciljem da se izazove dušveni i fizički bol spada u teška krivična dela). Zlostavljana deca uče se jeziku nasilja i dominacije i imaju teškoće da uspostave odnose prihvatanja, saradnje, ljubavi, međusobnog poštovanja i poverenja. Može se smatrai da svi koji zlostavljaju decu imaju ozbiljnih psihičkih teškoća koje spadaju u kategoriju poremećaja u ponašanju i kontrole ponašanja.

Četvrto, zlostavljanje dece sasvim sigurno ugrožava njihovo samopoštovanje i samopouzdanje, što su osobine veoma bitne za uspešan i srećan život. Nasilje takođe stvara problem sa autoritetima, zaplašenost, strah da se borimo za svoju slobodu i svoja prava, strah od raznih vrsta profesora, nastavnika, šefova, strah da postavimo svoje granice i tako štitimo sebe i teškoću da prihvatimo razumne granice drugih a da to ne izazove osećaj preterane ugroženosti (što onda opet vodi u agresiju ili autoagresiju).

Peto, teškoće u seksualnom razvoju, patološki oblici stida, teškoće u identifikaciji sa ulogom muškarca i teškoće u seksualnom funkcionisanju mogu biti među posledicama psihofizičke torture, naročito u pubertetu. Psihofizičko zlostavljanje dece jedan je od glavnih faktora razvoja mentalnih teškoća i poremećaja svih vrsta.

Šesto, fizičko zlostavljanje kao oblik nasilja u porodici često sa sobom nosi osećaj nemoći, nebezbednosti, prepuštenosti sebi, otuđenosti. Mlado biće ne oseća se dovoljno podržano da zaštiti svoja prava. Osećanja stida od odraslih i straha od osvete sprečavaju ih da prijave zločince, pa su često prinuđeni da se adaptiraju, da trpe i pate, da žive u stanju hroničnog straha i bespomoćnosti.

Sedmo, zlostavljanje dece često kod njih stvara ljutnju, bes i mržnju prema zlostavljaču pa postoji ne mali broj slučajeva u kojima mladi u znak osvete čine teška krivična dela prema zlostavljaču kako bi izašli iz začaranog kruga torture.

Treba naglasiti još i to da granice i kazne jesu jedan od neizbežnih aspekata vaspitanja, ali postoji mnogo načina da se to učini bez vršenja dela koja podležu KRIVIČNOJ ODGOVORNOSTI, uz poštovanje psihičkog i fizičkog integriteta deteta. O tome postoje mnogi udžbenici.

Najzad moram reći da nas život frustrira i za mnoge od nas je težak bilo da smo deca ili odrasli, na ovaj ili onaj način. I sam sam kao dete bio izložen raznim oblicima torture (više psihičke nego fizičke) što je po mene imalo razorne posledice a od nekih se ni do danas nisam potpuno oporavio. Ljudsko biće, u stanju je da preživi razne oblike torture i teškoća i da kroz borbu sa njima raste i razvija se. Traumatizacija se u životu na ovaj ili onaj način desi i mi smo u stanju da kroz proces bavljenja sobom iz tih iskustava izađemo jači i bolji, čak i kada nosimo ožiljke i posledice koje nije lako prevazići. Mislim da primer te vrste herojstva možemo videti i kod osoba koje su na ovom blogu delile sa nama svoje ispovesti.

Kao psihoterapeut i neko ko odgovara na pitanja korisnika, našao sam se kod ovih pitanja u velikoj neprilici i često sam se osećao ljutim i bespomoćnim, verovatno slično kao što se osećaju dečaci koji su se obraćali za pomoć. Ovo stoga što je savetovati mlade osobe da traže rešenje kroz dijalog, kroz ukljičivanje posredina u vidu odraslih izvan porodice, kroz pružanje otpora torturi, nešto čime preuzimam ogromnu odgovornost na sebe, jer borba za zaštitu svojih prava može da bude veoma psihološki zahtevna, ali i neizvesna i opasna po ove mlade ljude.

Ipak moram da kažem da je moja maćeha koja je nadamnom vršila razne oblike torture smanjivala ili prestajala sa tim kada bi joj se zaista čak i fizički suprotstavio. To je moje iskustvo a ne savet.

S druge strane savetovati da se ćuti i trpi, da se izbegava ponašanje koje bi moglo biti kažnjeno, protivno je prirodnoj potrebi da se protiv zla borimo svim legalim načinima. Najzad greške su sastavni i potreban deo i odrastanja i života i što se više plašimo da ih ne počinimo moguće je da ćemo ih više činiti. Očajan sam što ne mogu biti od veće koristi i nadam se da sama činjenica da smo prisutni za ove mlade ljude, makar samo razumevanjem i saosećanjem, ima bar minimalni blagotvorni efekat.

Ovde je reč o teškim životnim lekcijama koje nas uče da bespomoćnost prođe, da naša moć i zdrava potreba za osamostaljivanjem raste, da se pozicije menjaju, da je ljudski osećati i ljutnju i mržnju ali da smo i tada dužni da kontrolišemo svoje ponašanje, da je ljudski opraštati i biti velikodušan, da je moguće da nas čak i roditelji koji nas tuku na neki svoj način vole, da razne vrste mentalnih teškoća imaju i oni koji nisu zlostavljani, da oni koji jesu zlostavljani mogu izrasti u zdrave, plemenite i predivne osobe, da su mentalne teškoće i poremećaji nažalost veliki deo našega sveta i da se moramo boriti da ovaj svet učinimo lepšim i boljim, koliko god je to u našoj moći.

Još jednom se zahvaljujem hrabrimm mladim ljudima koji su ovde govorili o svom iskustvu i veoma poštujem svaki njihov način da se nose sa svojim situacijama bilo kroz borbu bilo kroz trpljenje. Uveren sam da teškoće kroz koje prolaze neće slomiti njihov duh i divim se njihovoj zrelosti, želji da pomognu jedni drugima, hrabrosti da govore o svojim nedaćama i onome što osećaju, snazi da potisnu svoja negativna osećanja da bi preživeli, hrabrosti da se bore za svoju budućnost i nezavisnost.

Srdačno, Nikola

Neverovatno je koliko neko drustvo moze izgledati “normalno” a dovoljno je samo malo zagrebati povrsinu da se otkrije da nasilje, izivljavanje i zlostavljanje u porodici nisu nimalo neuobicajena pojava. Dovoljno je videti sta je sve na ovom blogu izaslo na svetlost. Ne govorim o udarcu po guzi predskolskom detetu ili o samaru malo odraslijem, za koje ne smatram da su ispravni ali shvatam da se mogu omaknuti, i to kao izuzetak a niposto kao pravilo, nego o sistematskom ponizavanju i premlacivanju, u kojem golotinja ima perverznu ulogu da simbolicno lisi mladu osobu njene licnosti i bilo kakvog prava na nju i na vlastitu volju. Sa druge strane, u nekim pricama (gospodina sa bratom bliazncom na primer) kao i u svojoj vlastitoj, koju cu posel izloziti, prepoznajem cak i elemente onoga sto bi i zakon smatrao nekom vrstom seksualne zloupotrebe. Kako drugacije objasniti cinjenicu da otac tera punoletne decake da se obnaze i saviju preko njegovog kolena cak i kad su u kampingu i on sam verovatno ima na sebi samo kupace ili nekakv sorts? Mozda ja malo projektukem u ovu situaciju onu koju sam ja imao sa svojim ocuhom. Ostao sam bez oca kad sam imao 10 godina. Moja majka je zena sa sela, bez nekog obrazovanja, vredna domacica ali nikada nije radila, a oceva penzija je bila mala, te se, tada jos uvek veoma mlada (nepunih 29 godina) i zaista lepa, vrlo brzo udala, pretpostavljam najvise iz materijalnih razloga, za jednog oficira jna, udovca od 32 godine koji je vec imao dva sina od 6 i 4 godine, i cerku od 2 godine,. Mogao bih napisati pripovetku o onome sto je odmah usledilo i sto je trajalo do moje 21 godine, i nije lako odluciti odakle poceti. Prvo je ucinio sve da me izoluje od oceve i majcine porodice. Potpuno je potcinio sebi moju majku, sto nije bilo tesko, uspeo je okrenuti delimicno i protiv mene, i sta god mi on ucinio ona nije znala reci drugo nego da ga moram slusati jer nas izdrzava i da je obecao njoj da ce to ciniti dok zavrsim fakultet. Moj ocuh je bio strog i sa svojim sinovima, ponekad su i oni dobili batine, ali retko, i nikada predamnom, no njih je voleo (na svoj nacin). Cerka je bila povlascena, ali ne znajuci “sta treba zenskom detetu” njeno vaspitanje je prepustio mojoj majci, koja je ubrzo i njoj isprala mozak ubedivsi je da je otac uvek u pravu i da sve radi samo za nase dobro. Mene je mrzeo i nije propustao priliku da me ponizi i da me maltetira mentalno i fizicki, pribegavajuci svim sredstvima izopacene licnosti. Samari i cuske po glavi su bile svakodnevna pojava, naravno vise puta na dan, a ozbiljne batine (kao da postoje neozbiljne) sam dobijao ne manje od tri puta nedeljno. Sve ovo dovoljno govori o nehumanom i poremecenom coveku – imao je problema i u karijeri dok nije dosao do tako visokog polozaja, cini se (naravno sve se uspelo zataskati) da je maltertirao i neke vojnike, kaznjavao ih za svaku sitnicu i nudio im mogucnost da umesto uskracivanja dozvole za izlazak ili cak zatvora prihvate fizicku kaznu – ali cinio mi je mnoge druge stavri koje jos sanjam u nocnim morama i koje prelaze u kriminalni domen. Na primer, kad sam vec uveliko bio u gimnaziji, morao sam da poducavam njegove sinove (obrazovanje nije bilo bitno za “zensko celjade”) koji su se rano pretvorili u monstrume – ne krivim njih, on ih je zeleo takvima i uspeo je, kao i u svemu, bez teskoca – i ako ne bi dobro prosli u skoli, bila je moja odgovornost i ja bih bio kaznjen, kao i kada bi pali, povredili se, potukli se i tome slicno, jer ja sam “odrastao i treba da znam da pazim na njih”. Kaznjen na koji nacin? (I sad mi zadrhti ruka kad se setim i poremeti mi se disanje). Prvo bih se morao izviniti njima dvojici sto ih nisam dobro poducio i reci da sam zasluzio kaznu. Onda sam morao da sacekam dok je ocuh glasno razmisljao cime je najprigodnije da me kazni (ruka, samo za manje “prestupe”, na primer cipele koje nisu perfektno ciste, a to su bile i najduze kazne jer ruka cini manje stete a verovatno i iz drugih razloga koje sam samo posle naslutio, zatim lenjir, cetka, varjaca, kajs, gajtan za struju, vojnicki opasac… bukvalno sve je imao spremno na raspolaganju u svom ormaru), da odem po doticni predmeti i donesem mu ga. Tada je sledilo nesto jos nezamislivije. Morao sam njega da zamolim za kaznu i kazem koliko sam udaraca zasluzio. Ako bih “pogodio”, mogao sam da zadrzim odecu ali da spustim pantalone i donji ves, a ako ne, sledio bi njegov osmeh koji je znacio “malo je to za takvu gresku” i da moram da se skinem potpuno. Jos je gore bilo kad bi rekao smeseci se “preterao si, nisi toliko kriv ovaj put”, jer naravno i tad sam kaznu morao primiti go, pred dvojicom decaka dosta maldjih od mene, koji su se kezili sve vreme i mrzeli me bez ikakvog razloga. Nije propustao da prokomentarise da treba da se stidim sto sam vec gotovo covek a jos tako nesposoban, unosio bi mi se u lice sa onim svojim cinicnim osmehom pitajuci me da li shvatam koliko sam nezreo i bezvredan, dodirivao me predemtom kojim ce me kazniti ili prstima na izazivacki nacin, kao da je ocekivao moju agresivnu reakciju da bi nasao motiv da me unisti od batina, komentarisao cak intimne delove mog tela govoreci da mi nista ne vredi sto sam tako razvijen kad nisam pravo musko. Onda bi bila odlucena i poza koju sam morao da zauzmem i batine bi pocele. Tada bih vec bio osamucen od svega skupa i same batine bi znacile zavrsetak ponizenja da, u situacijama kad sam po njegovom misljenju ostetio dva mala monstruma, nije dodavao da ne bi bilo pravedno da kaznu ne dobijem od svih ostecenih strana te bi i oni dodali par udaraca. Ovo jeste jedan od najekstremnijih primera, ali se desavao prilicno redovno. Odrazo je obecanje i izdrzavao me kad sam poceo sa fakultetom, no ja sam bio unistena osoba. Profesori su se pitali kako tako doro prolazim na pismenim a imam probleme da se izrazim na usmenim ispitima, nisam imao prijatelje a kamoli devojku, bez obzira sto su mi mnogi prilazili sa namerama da me upoznaju, devojke mi se osmehivale, a posle i mladici gay jer su zbog moje prividne nezainteresovanosti za zenski pol mislili da sam kao oni. Sa jednim od njih sam uspeo sklopiti prijateljstvo presudno za ono sto se kasnije desilo, bio je stidljiv tek malo manje od mene i njemu sam prvom objasnio svoju situaciju. A ona se nije promenila ni tada. Ponizenja, batine, obnazivanje i pred polubracom koja su sada, vec i oni odrasliji, dodavali svoju dozu ponizenja, razloga da dobijem batine cak i od njih, itd. Kad sam kasnije razmisljao o tom periodu, uvek meje cudilo da majka i polusestra kao da nisu ni postojale. I u tim godinama jedan od mojih panicnih strahova je bio da ce neko videti tragove od batina, i uvek sam nosio velike bokserice preko slipa. Ono sto sledi nije savet nikome da postupi kao ja! Savet bi bio da se ucini sve da se izbegne reakcija kao sto je bila moja! Radi se samo o mom iskustvu koje je meni pomoglo da izadjem iz svega, ali uz ogromnu cenu. Moj ocuh je oduvek imao obicaj da udje u kupatilo dok sam se tusirao i da nadje neki razlog da se muva tamo ili da me pozurije jer i on treba da se istusira (naravno, nije bilo reci o tome da se on skine predamnom). Rekao bi i “ajde, ajde, nemoj da vadim kajs” i nije se ustrucavao pljesnuti me par puta po goloj zadnjici kao sto se radi sa neposluznom zivotinjom ili osobom koja ne zasluzuje nikakvo postovanje, niti je prezao od toga da mi udari cvrgu u polni organ a jednom me je uhvatio za testise komentarisuci da ih imam ali kao da sam bez njih. Ako iko kaze da sam bio lud sto sam to sve podnosio, razumecu potpuno, jer sistematski unistavana mlada osoba se nadje u nekom “nenormalnom” stanju, obhrvana strahom, nesigurnoscu, totalnim nepoverenjem u sebe, pocne se pitati sta nije u redu sa njom, pocne verovati da je bezvredna i oseca se krivom sto je takva, cak smatrati da kazne nisu dovoljne jer ni sa njima ne uspeva da se promeni, i znam da sve to ne moze shvatiti neko ko nema slicno iskustvo. Tek, jednom kad sam vec bio napunio 21 godinu, situacija pod tusem se ponovila, on u kupatilu u boksericama i majci, jedno kratko “Izlazi, treba mi tus”, moja poslusnost, usputni pljesak po mojoj zadnjici i njegova ruka koja je ostala par sekundi duze na njoj. Sve se odjednom uskovitlalo oko mene, razgovori sa mojim gay prijateljem, bljesak nekoliko situacija iz proslosti, rezim koji je zaveo ocuh svojim ulaskom u nasu porodicu, cinilo mi se da cu se onesvestiti. Dinamike narednih dogadjaja mi nisu nikada bile potpuno jasne, ali znam da sam odgurnuo zver svom snagom (koja nije bila mala, tek tada sam to shvatio) okrenuo se, udario ga pesnicom u lice, par puta, ne znam koliko, sigurno jako jer on se srusio i poceo da cmizdri. Cudno je da se svega toga jos uvek stidim, voleo bih da sam umeo biti pribran, postaviti se mirno iznad nivoa ocuha, ali dok je on lezao tamo udario sam ga jos nekoliko puta nogom, otisao do njegovog ormara i izvukao neke od “strasnih” predmeta, vratio se u kupatilo gde se pokusavao pridici i poceo da ga udaram po zadnjici i nogama gajtanom za struju sve jace urlajuci da skine gace, on je nesto mrmljao kroz suze a ja sam se drao jos vise i tukao ga svukavsi mu gace svojom rukom, razmisljajuci kako cu to isto uraditi sa polubracom koja su, na svu srecu, bila vani sa mojom majkom i polusestrom (da su i bili kod kuce isto bih reagovao, nisam ni razmisljaoo njima), sve dok mi se oci nisu otvorile i dok nisam video da su njegova zadnjica i noge postale tamno modre, prosarane oziljcima iz kojih je izlazilo nesto krvi. On je plakao kao malo dete, covek od 43 godine koji me je maltertirao i zloupotrebljavao od malih nogu, ali ja nisam osecao nikakvo zadovoljenje, nego grozu nad onim sto sam ucinio i istovremeno strah od posledica. Odbrambeni nagon je bio jaci, instiktivno sam izasao zakljucavsi vrata i rekao mu da se ne mrda. Pokusao sam se smiriti, popio sam celu flasu vode. Prva misao je bila u vezi sa povratkom majke sa ono troje, ali znao sam da nece doci pre vecere. Onda sam pomislio da se prijavim i sve konacno obelodanim, ali on je bio oficir, vec se jednom izvukao iz prilcino kompleksne vojno-pravne situacije i nisam imao nikakve garancije da se to ne bi ponovilo, uz sasvim mogucu kaznu za mene sbog agresije na “coveka koji me je izdrzavao kao pravi otac”. Onda sam se setio necega sto sam video u nekom filmu i jos pun adrenalina, prvi put siguran u sebe, pomislio sam “probajmo ovo, pa ako nisam u stanju da izvedem mogu stvarno i da se ubijem” (ovo samo ilustruje u kakvu me je ocajnu situaciju doveolo to bice). Uzeo sam foto aparat, secam se jos, polaroid, digitalnih nije bilo, bar kod nas, i posao prema kupatilu. Rekao sam kroz zatvorena vrata da mogu da ga drzim tako dok se ne vrate njegova deca koja bi ga videla bespomocnog i prebijenog (imao je tragove i na licu, naravno) i on je vec poceo da preklinje da ne radim to, da ce se promeniti, da ce mi dati para koliko hocu, da ce mi kupiti stan itd. Moram priznati da je to delimicno bilo ono sto sam hteo: mogucnost da se osamostalim i zavrsim fakultet, nadjem posao i pokusam ga zaboraviti (u to vreme nisam bio privrzen ni svojoj majci, kasnije sam samo uspeo bar delimicno naci ili izmisliti opravdanja za nju, sa polusestrom imam koliko je moguce dobar odnos, no nikada nije saznala svu istinu). Pristao sam samo pod uslovom da uradi sve kako mu naredim (cudno, znam da sam upotrebio bas tu rec). Usao sam i on je bio ispruzen na boku, uspeo je navuci bokserice, ali posto je bio zakljucan, verovatno je to bila najbolja pozicija za njega. Imao je vlazan peskir na licu, a drugim je bio pokusao ocistiti krv sa zadnjice i nogu, a i bio je stavio neku kremu koja je lezala na podu. Pitao sam ga da li moze da ustane, rako je uplaseno da da, ali da je bolje da mu pomognem. Odgovrio sam da ce zavrsiti ponovo na podu ako ista pokusa i pomogao mu. Rekao sam mu da ga necu zakljucati ponovo, da cemo svima ispricati da je lift bio u kvaru (cesto se kvario) i da je pao na stepenicama kad se svetlo ugasilo, ali da bih se osigurao da ce odrzati obecanje i da nece pokusati kakve gluposti, slikacu ga takvog kakav je u tom momentu i pokazati sliku SVIMA (njegovoj deci, svojojmjaci, njegovim kolegama i prijateljima itd) ako ne ucini kako smo se dogovorili. Pokusao se pobuniti ali sam se povukao prema vratima sa kljucem u ruci, i pristao je. Prvo slika lica a onda tragovi od gajtana. Nisam izdrzao da ne kazem “skidaj gace” sto je on nevoljko uradio i da ne pridjem, pljusnem ga jako po zadnjici rekavsi, secam se skorodoslovno: “E moja muskarcino, ne vredis ti nista, bas nista. Toliko si mizeran da si spreman na sve samo da to i tvoja deca ne shvate. Sad te ja drzim za jaja (mislio sam samo metaforicno, naravno, ali on se trznuo kao da je ocekivao da to ucinim) i kazem ti da su kao da ih nemas, i da znas da sam napravio mnogo slika koje ce cuvati moji prijtelji od poverenja” (imao sam tad samo jednog, ali sam se zeleo osigurati od bilo kakve poremecene eventualnosti za koju je njegova glava sposobna). Shvatio sam i da bi nagla promena u ponasanju bila cudna ostalima, pa sam ga cak posavetovao da im kaze da ne moze vise da podnosi prisutnost jedne takve nistarije kao sto sam ja, da zeli da se druzi samo sa njima i da me zato tera u drugi stan. A tamo sam ja zavrsio fakultet i postao novinar, o njegovom trosku, sto nije isplatilo ni najmanji deo onoga sto mi je ucinio. Sam u svom minijaturnom stancicu osecao sam se kao u palati, ali sam ubrzo shvatio da je mentaljne posledice teze odstraniti nego fizicke. Ostao sam povucen, zeleo sam mnogo poznanika i prijatelja, narocito bliskost neke devojke, i jos sam ponekad mahinalno oblacio i slip i bokserice. Svi su mislili i dalje da sam gay i da je moj priatelj u stavri moj decko, ali to mi nije smetalo, zapravo smo se nas dvojica smejali tome. No, zbog svega navedenog i zbog nocnih mora, obratio sam se jednom psihologu koga mi je posavetovao moj prijatelj. Taj psiholog jos vodi vrlo uspesnu karijeru, meni je mnogo pomogao, naravno nekih se secanja nikada nisam oslobodio, ali od unistenog coveka postao sam neko sposoban da ima svoju porodicu, dvoje dece, karijeru. Ono sto me jos uvek tisti je cinjenica da, bez obzira na postojanje zakonskih mera, zakon se u ovim slucajevima cesto ne sprovodi, ni dan danas, a to sam shvatio i na grupnoj terapiji gde sam otkrio koliko osoba prolazi kroz slicne price. Osim Nikolinih mudrih i pazljivo formulisanih saveta i njegove dirljive hrabrosti da ukratko izlozi i svoje traume iz detinjstva, mislim da mladim ljudima sa ovog bloga pomaze to sto ovde mogu shvatiti da ne mogu skriviti nista toliko strasno da bi bili kaznjeni na nacine koji opisuju, ali i da nisu svakako jedini koji trpe nepravdu, dok nama odraslim pomaze da se oslobodimo, bar delimicno, nasih problematicnih secanja. Zato sam, zahvalan svima koji su meni pomogli, zeleo dati doprinos ovom blogu, NE PREDLAZUCI NASILJE KAO RESENJE, NEGO DA SE RESENJE POKUSA NACI PRE NEGO STO EKSPLODIRA NASILJE. Znam da pre punoletsva stvar nije laka iz raznoraznih razloga, a da zbog ogromne krize u drzavi nije lako izvodljiva ni posle, ali svi vi kojima se to desava znajte da ste PUNOPRAVNE OSOBE VREDNE POSTOVANJA I DA, STA GOD VAM REKLI ONI KOJI VAS TUKU I PONIZAVAJU, ONI IMAJU VELIKE PROBLEME A NE VI. Kao i mnogi do sada, obracam se i starijem bratu decka koji je hrabro pokrenuo blog, sa sigurnoscu da u svojim godinama moze naci razumno resenje, a samom tom decku sa uverenjem da ce on sve prebroditi i ustrajati do skorog sticanja nezvisnosti o kojoj on sam govori. Uz to bi mi bilo drago cuti od svih koji su se javili sa problemom, da li su se njihovi porodicni odnosi poboljsali. Pozdrav svima