Kada govorimo o uticajima nauke, snažan uticaj na geštalt je izvršila organizmičko-biološko-evoluciona paradigma. Zatim, relativistička revolucija u fizici, koja je i inače izvršila veliki uticaj na celokupnu filozofiju i nauku.

Zatim, terapija polja u fizici, koju je Kurt Levin preneo na polje sociologije i drugih društvenih nauka. Najzad, otkriće talasno čestičnog dualizma oživelo je za geštalt psihoterapiju veoma interesantnu hipotezu da posmatrač utiče na posmatrano.

Takođe možemo govoriti o izvesnom uticaju, ili bar svakako paraleli, sa teorijom biomorfoloških polja Ruperta Sheldrakea (Šeldrejka).

Najzad, danas se dosta paralela pravi između relacionog geštalta, tj. estetske dijagnostike i koncepta atmosfere, s jedne strane, i neuronaučnih istraživanja i otkrića, odnosno bihejvioralne neuronauke Antonija Damasija i slično.

Fascinantna otkrića iz biologije, ekologije i fiziologije jednom za svagda su pokazala očiglednu činjenicu koliko je živi organizam na planeti Zemlji tesno i neodvojivo povezan sa svojim okruženjem, koliko je okruženjem uslovljen i koliko je živi organizam zapravo reakcija na svet oko sebe.

Naša pluća razvila su se zahvaljujući tome što nas okružuje vazduh. Krvne ćelije zahvaljujući gvožđu i hemoglobinu raznose kiseonik po organizmu, a ovaj potpomaže sagorevanje koje našem biću obezbeđuje energiju za pokret i rast.

Naši mišići odgovor su na gravitaciju. Naše oči tu su kao reakcija na svetlost. Naše krzno tu je da nas zaštiti od hladnoće. Koža nas štiti od spoljašnjih uticaja. Zubi su nam izrasli da bismo grizli, kidali i žvakali hranu, ali i da bismo se branili. Glad nas upozorava na pomanjkanje energije. I tako dalje, sve u cilju opstanka i produženja vrste, živo biće na planeti Zemlji prava je fizičko-hemijska laboratorija, čudo prirode koje je već rođenjem potpuno opremljeno da raste, razvije se i preživi u, ne baš bezbednom i ne uvek gostoljubivom, okruženju planete Zemlje. Naprotiv. Čak i na najsurovijim mestima, kao što su pustinje, predeli okovani večitim snegom i ledom, velike nadmorske visine sa razređenim vazduhom ili velike dubine okeana, takođe se razvio život, sposoban da opstane u tim surovim okolnostima.

Da bi opstao, organizam koji je u sredini nastao i koji je od sredine potpuno zavisan, mora iz sredine aktivno uzimati sve ono što mu je neophodno za život. Hranu, vodu, kiseonik, svetlost i tako dalje. Koristeći svoje granice kontakta, živi organizam uzima iz sredine ono što mu je potrebno, i to metaboličkim procesima prerađuje i asimiluje u sebe. Štetne i nepotrebne materije organizam izlučuje (eliminiše) iz sebe napolje, u spoljašnju sredinu.

Ovu fascinantnu hipotezu, da je svekoliko naše telo adaptacija na sredinu u cilju opstanka u istoj, Perls prenosi na ravan mentalnog ili psihološkog, nastojeći da prevlada staru, još sa Platonom nastalu, dihotomiju između duha (duše) i tela. Psihološke funkcije su samo produžetak i nastavak telesnih, i sa njima su u tesnoj, nerazlučivoj sprezi. I one su samo naš evolutivni odgovor na sredinu i zahvaljujući pritisku sredine su se razvile u cilju našeg opstanka u sredini. Agresija je tu da se zaštitimo, a ljutnja i bes mobilišu nas na borbu i destrukciju potencijalno opasne sredine, na borbu za hranu, teritoriju, partnera.

Ljubav je tu da nas poveže čvrsto jer je polažući ispit opstanka, evoluirajući i prilagođavajući se, čovek „otkrio“ da mnogo lakše opstaje u zajednici. Zapravo, čovek kao ne naročito brzo ili snažno biće opstao je samo i jedino zahvaljujući udruživanju. Mi smo bića izrazito uslovljena zajednicom i životom u zajednici. Stoga su tu i stid, osećaj krivice, odgovornosti, odanosti, pripadanja. Stoga sve dajemo za ljubav i živimo od ljubavi. Longitudinalna istraživanja pokazuju da je najsrećniji čovek koji živi u bliskom, toplom, emotivnom okruženju svojih suplemenika.

Tuga je tu kao neprijatno osećanje koje je reakcija na gibitak voljenog. Kao izraz zahvalnosti i vezanosti koja ostaje. Kao doživljaj da ne živimo samo za sebe, već i za druge i kroz druge. Kao fenomenološki dokaz našoj dubokoj povezanosti i lojalnosti.

Strah je tu da nas sačuva i opomene. Da nas upozori. Da nam pomogne da preživimo tako što ćemo izbegavati rizike i čuvati se.

I tako svako naše osećanje, svaka psihička funkcija i sposobnost ima svoje veoma važno i nezamenljivo mesto u borbi za opstanak, u stalnoj potrebi da se sa sredinom razmenimo, da u sredini pronađemo, izborimo i uzmemo ono što nam je neophodno za život.

Rupert Sheldrake našao je fascinantnu primenu teorije polja u biologiji. Najbolji način da razumemo ovaj fenomen je da posmatramo veliko jato ptica ili riba iste vrste. Ptice ili ribe u jatima, naime, imaju neverovatnu sposobnost da jednovremeno promene pravac kretanja, što je praktično nemoguće samo zahvaljujući čulu vida.

Izgleda, dakle, da na neki drugi način ptice i ribe u jatu prenose informaciju između sebe. Izgleda da one formiraju neku vrstu biomorfičkog polja pomoću koga prenose ili šire informaciju.

Morfičko polje, dakle, na neki način organizuje ponašanje grupe.

Sheldrake smatra da mnoge životinje, uključujući i čoveka, koriste ovu vrstu komunikacije. Ako posmatramo ponašanje životinja, od jednostavnih kao što su insekti, poput mrava ili pčela, pa sve do složenih kao što su životinje koje žive u čoporu ili krdu, kao što su vukovi ili jeleni, zapažamo da grupa organizuje i prilagođava ponašanje celine zajedno.

Sheldrake smatra da pojedinac može preneti informaciju na druge i da se ta informacija dalje širi grupom i da se ova komunikacija odvija putem polja grupe, kao neka vrsta telepatije.

Svaki deo grupe menja grupu unoseći u nju novu informaciju.

Ljudska porodica je takođe neka vrsta polja, kao što je verovao Bert Helinger, osnivač psihoterapijskog pravca poznatog pod nazivom poredak ljubavi ili sistemske konstelacije.

Koncepti geštalt psihoterapije, kao što je rezoniranje, vode poreklo i pod uticajem su Sheldrakeovih spekulacija.

Relativizam u fizici učvrstio je i potkrepio staru filozofsku ideju da nema apsolutne istine, već da sve zavisi odakle se posmatra. Kao što nema apsolutnog kretanja, odnosno kao što je kretanje relativno i predstavlja promenu položaja u odnosu na referentni sistem, tako i u geštalt terapiji figura dobija svoj značaj samo u odnosu na pozadinu.

Nema apsolutne istine, jedino što nam je na raspolaganju je naš doživljaj ili predstava, a kako ćemo nešto doživeti obojeno je kontekstom, od fizičkog preko psihološkog do socijalnog.

Oslanjajući se delom na otkrića geštalt psihologa iz oblasti percepcije, geštalt psihoterapija nudi nam mogućnost da promenimo perspektivu ili paradigmu, da neko kretanje ili zbivanje pogledamo iz drugog referentnog sistema. Ovaj preokret omogućava nam drugačiji doživljaj.

Nešto što gledano iz jednog referentnog sistema miruje, kreće se kad pogledamo iz drugog referentnog sistema. Neko ponašanje koje gledano iz jednog referentnog sistema nema smisla, gledano iz drugog ne samo da dobija smisao i značenje, već se pojavljuje kao prirodna posledica dejstva sila.

Ponašanje deteta koje deluje buntovno i nema smisla kada se gleda sa aspekta potrebe nas kao roditelja da ga zaštitimo i učinimo bezbednim, iz drugog referentnog sistema dobija smisao i sada ga možemo razumeti kao proizvod dejstva sila u okviru porodičnog sistema, ili recimo kao potrebu deteta da neposlušnošću jača svoj ego, svoju granicu, doživljaj sebe.

Hipotezu da posmatrač utiče na posmatrano, tj. da nema nepristrasnog posmatranja, jer perspektiva iz koje posmatramo utiče na način na koji ćemo nešto videti, na poseban način potkrepilo je otkriće talasno čestičnog dualizma.

Elektromagnetna zračenja, naime, ponašala su se kao čestice ili kao talasi u zavisnosti od toga da li ih posmatramo ili ne. Ako posmatranje utiče na posmatrani fenomen i menja ga u fizici, šta ostaje za socijalne ili psihološke fenomene?

Terapijska situacija je izuzetna, neuobičajena situacija i samo prisustvo terapeuta uticaće na klijenta, na njegove doživljaje, osećanja, misli. Ali i više od toga, paradigma, sistem vrednosti, lična i kolektivna iskustva iz kojih psihoterapeut posmatra klijenta utiču na ono što vidi. Promenom perspektiva, promenom načina posmatranja, ne samo da se menja ono što terapeut vidi, već posmatrajući na novi način, terapeut na novi način utiče na klijenta i menja ga.

Na ovoj ideji umnogome se zasniva tzv. relaciona struja u GT. Način na koji smo prisutni u polju terapeut/klijent, utiče na polje i menja ga. Polje je više od mene i klijenta uzetih zajedno. Uzeti zajedno mi smo novi organizam, nešto novo, nešto treće, a u tome leži beskrajni potencijal psihoterapijske transformacije.

Ova ideja punu afirmaciju doživela je kroz teoriju polja, nastalu u fizici, a koju je Levin preneo na polje društvenih nauka.

Pre svega, u fizičkom smislu, reći ćemo da nešto postoji samo i jedino ukoliko smo otkrili da ima dejstvo na nešto drugo (stara ideja čiju klicu prepoznajemo već u Barijevom solipsizmu). Tako smo, na primer, otkrili da fizičko polje postoji tako što deluje na predmete koji se u njemu nalaze. Da bismo znali da li je nešto magnet, prinećemo mu predmet od metala da vidimo da li ga privlači.

Čak i u smislu fizičkog postojanja, na sceni je relacioni princip. Nešto postoji tek u odnosu na nešto drugo. Jer da li postoji nešto što nema nikakvog uticaja ni na šta?

Veliki doprinos GT dala je tako teorija polja. Opiljci metala, rasuti po parčetu hartije, menjaju svoj položaj kada se ispod hartije stavi magnet. Kada se u ovo polje unese novi element, u vidu novog magneta, dolazi do interakcije između ova dva polja i metalni opiljci na papiru ponovo menjaju mesto u skladu sa linijama sila koje vladaju poljem.

Svaki element menja polje, a polje je najpre u odnosu, i tek kroz odnos mi definišemo i otkrivamo sebe, pojavljujemo se i prilagođavamo. Kada novi član grupe uđe u prostoriju, celo polje se promeni. Odnosi postanu drugačiji. Frojd je, čuo sam, verovao da se ponašanje svih muškaraca u jednoj prostoriji promeni kada u nju uđe samo jedna žena. Eto lepog primera sinteze terapije polja i biologističke paradigme.

Magneti imaju svoje polove i u zavisnosti od toga se privlače ili odbijaju. Međutim, možda i na području društva ili psihe možemo govoriti o polovima i polarizaciji. Čitav svet organizuje se kroz suprotnosti i kroz njihovo sjedinjavanje i razdvajanje. Evo nas na uticajima filozofije.

Jedna od mojih glavnih tema je osećaj krivice. Nesvesno bih počeo da se povlačim iz kontakta svaki put kad bih osetio ili pomislio da nešto sa mnom nije u redu. Terapeut je to vešto prepoznavao i vraćao me na pitanje kako je on deo toga. Uspevao sam da osvestim doživljaj i da mu kažem da me gleda strogo, da je ozbiljan, da deluje rasejano, da deluje umorno i da se ja osećam krivim za to, ili da očekujem da će me zbog toga kritikovati, grditi, napustiti. Kada bih uspeo to da mu kažem, osetio bih olakšanje. Zatim bismo, recimo, našli da smo obojica umorni ili kritični ili strogi prema sebi. Ovaj doživljaj da nisam sam, da čak nije ni važno ko je kriv, činio je da se ponovo osećamo zajedno. Ova podela odgovornosti, osvešćivanje da je sve kokreacija i da u našem odnosu nije bitno ko je kriv, već kako da budemo više zajedno, bila je za mene prosvetljujuća. Najzad, u mojoj porodici se stalno tražio krivac i stalno se lopta prebacivala na drugog. Kada mi je terapeut otkrio da je tako bilo i kod njega u porodici, pričali smo anegdote i smejali se. Kada me je sutradan majka sačekala sa serijom optužbi sa vrata, znao sam da je to njen način da pokaže ljubav. Nasmejao sam se, zagrlio je i rekao joj: „Hvala ti što brineš o meni.“

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije