Razmisli i/ili razgovaraj sa PIR grupom ili parom o sledećim pitanjima:

1. Koji su to glavni događaji u nauci, kako prirodnoj tako i društvenoj, koji su obeležili prošli vek?
2. Kako su ti događaji mogli uticati na geštalt psihoterapiju?
3. Ponekad se govori o tri sile ili struje u psihoterapiji. Koje bi bile te tri velike sile, kojoj od njih bi pripadao geštalt i zašto?
4. Pojava darvinizma i teorije evolucije smatra se jednim od najvećih događaja u nauci prošloga veka. Kakve bi se paralele između ovih velikih otkrića na polju biologije i geštalt psihoterapije mogle povući?
5. Jedan od najvećih događaja u fizici prošloga veka smatra se pojava relativističke teorije o kretanju Alberta Ajnštajna. Razmisli kakve uticaje na celokupni ljudski duh toga vremena je pojava relativizma mogla načiniti? Pokušaj da napraviš paralele između ovog velikog događaja u fizici i nekih terapijsko-iskustvenih principa u GT.

6. Jedan od najvećih duhovnih događaja prošloga veka smatra se pojava psihoanalize Sigmunda Frojda. Razmisli kakav je odnos psihoanalize i GT. U čemu su ovih psihoterapijski pravci slični a u čemu se razlikuju?

Sve uticaje na GT možemo grubo podeliti na uticaje koji dolaze iz prirodnih nauka, filozofije Istoka i Zapada, psihologije, društvenih nauka. Takođe možemo govoriti, ako ne o uticajima, a onda o mnogim filozofskim i drugim učenjima sa kojima možemo povući paralelu.

Kada govorimo o psihologiji, na GT snažan uticaj izvršila je geštalt psihologija, uže geštalt teorija percepcije. Na drugo mesto, iako je posredi istorijska prethodnica svake psihoterapije, stavio bih psihoanalizu i psihoanalitičku psihoterapiju^[1]. Tu možemo dodati i teoriju objektnih odnosa od Melani Klajn sve do Mastersona.

Telesna psihoterapija, koja se razvila kao odjek i svojevrsni opozit i kritika psihoanalize, izvršila je sa svoje strane snažan uticaj.

I najzad tu je i sa geštaltom se paralelno i u međusobnim uticajima razvija tzv. humanistička sila ili pokret u psihoterapiji, kojoj geštalt najzad i pripada.

Između ostalog vredi spomenuti i antipsihijatrijski pokret, zatim sistemsku paradigmu (Bateson), kao i uticaj sistemskih konstelacija (Bert Helinger) koji je naročito jak u našoj zemlji.

[1] Fric Perls pre nego što je razvio GT bio je psihoanalitičar.

Geštalt se razvio kao kritička reakacija na psihoanalizu. Otac GT, Fric Perls, isprva je bio psihoanalitičar, tj. prošao je psihoanalitičku edukaciju. Njegova želja bila je da terapijski proces učini spontanijim, lakšim i efikasnijim.

Za razliku od psihoanalize, prema kojoj je nesvesno duboko skriveno, prema Perlsu nesvesno je tu, pred nama, pred očima teraputa. Ono se jasno manifestuje čulima terapeuta (začetak estetske dijagnostike), kroz telesno, neverbalnu komunikaciju, gestove, mimiku.

Za razliku od analize koja se Perlsu činila suviše kognitivnom, suviše zasnovanom na intelektualnom uvidu o sebi i suviše sporom i posrednom, geštalt je iskustven i neposredan, baziran na ekspresiji više nego na intelektualnom uvidu, na pokretu i akciji.

Umesto slobodnih asocijacija, analiziranja i davanja interpretacije, Perls u geštalt uvodi eksperiment. Eksperiment je sada tu da zameni tehniklu slobodnih asocijacija, odnosno da omogućni nesvesnim sadražjima da isplivaju i postanu svesni.

Pojačavanje, odigravanje, unošenje svesnosti u neverbalno, menjanje fokusa po zonama svesnosti, jednom rečju rad prisutnošću i budnošću za ono što se neverbalno dešava u sada i ovde, način je na koji geštalt nastoji da unese svesnost o onome što jeste.

Umesto da, kao psihoanaliza, podržava klijenta da se distancira od svojih doživljaja i sagleda ih i razume sa strane, tradicionalni geštalt je, suprotno, sklon da doživljaj pojača, kako bi ga doveo do paradoksa. Umesto da se klijent odvaja od doživljaja kako bi ga razumeo, geštalt terapeut poziva klijenta da se snažnije identifikuje sa doživljajem kako bi ga do kraja izrazio na svim nivoima, uključujući telesni.

Ekspresija, identifikacija i integracija (umesto analize) na bazi paradoksalne teorije promene Arnolda Bajsera tako postaju nova, revolucionarna terapijska okosnica GT.

Veći deo našeg doživljaja je nesvestan. To je revolucionarna ideja koju će GT preuzeti od psihoanalize. Čovek nije racionalno biće, već ga vode nagoni i instinkti. Geštalt, međutim, na nagone i instinkte ne gleda kao na opasnost, već kao na kapacitet koji valja iskoristiti u procesu rasta i razvoja.

Perls kritikuje koncept nagona, jer on suspenduje slobodnu volju, odlučivanje i odgovornost na kojima GT insistira.

Ipak, unošenje svesnosti u nesvesno centralna je strategija koju je GT preuzela od psihoanale, razvijaći nove načine i tehnike. Valja spomenuti i da se intepretacija, koja je bila zabranjena u tzv. tredicionalnom geštaltu, kasnije ponovo pojavila u nekim strujama GT, kao legitimna tehnika koja pomaže klijentu da razme sebe i svoje procese, dakle kao vrsta integrativno edukacione tehnike (Jontef).

Kako bi izveo svoj program, u kome nesvesno nije sakriveno već očevidno dato kroz neverbalnu komunikaciju, Perls glavno oružje nalazi u teoriji percepcije koju je razvila geštalt psihologija (Max Wertheimer, Wolfgang Köhler i Kurt Koffka). Maks Verthajmer, Volfgang Keler i Kurt.

Istražujući svesnost, geštalt psiholozi su je gotovo poistovetili sa pažnjom. A pažnja je veoma uska i snažno usmerena na figuru koja se najasnije ocrtava na pozadini.

Ako pažnju usmerimo na mobilni telefon dok hodamo, veoma lako ćemo prevideti da se pred nama nalazi stepenik. Tako od suštinske važnosti za GT postaje pravac i način na koji usmeravamo našu pažnju. A Perls nas poziva da pažnju usmerimo na čulno, na telesno, na pokret, akciju, ekspresiju. Natrag čulima glasi njegova deviza.

Ono o čemu je psihoanaliza govorila kao o nesvesnom sada postaje pozadina. A pozadina je, uči nas geštalt teorija parcepcije, ono što figuri daje oblik, značaj i smisao.

Mi opažamo smislene celine, uči nas geštalt psihologija. Naše opažanje je aktivan, integrišući, a ne pasivan proces (kao što je uostalom tvrdio i Kant). U opažanju mi konstruišemo ono što ćemo opažati tako da za nas ima smisao. Naš interes, želja ili potreba (intencija) ono je što naše opažanje organizuje u smislenu celinu, celinu koja za nas ima značenje i važnost.

Na primer, ako pogledamo priložene slike, mi nećemo videti crne mrlje na beloj pozadini, već smislene celine koje nastaju zahvaljujući specifičnom međusobnom položaju mrlja (delova celine) na pozadini (vidi slike).

Došao sam toga dana  na terapiju nervozan i umoran. Nisam se osećao dobro i bio sam fiksiran na loše raspoloženje. Nisam želeo da se tako osećam, ali što sam više pokušavao da promenim raspoloženje, to sam se osećao još lošije. Nije bilo, činilo mi se, nikakvog razloga da se osećam loše.
Terapeut se raspitao za moju pozadinu. Kako je na poslu, kako je kod kuće itd. U firmi smo završavali veliki projekat i već mesecima svi smo bili pod pritiskom. Majka mi je već tri nedelje bila bolesna, a lekari nikako nisu uspevali da otkriju u čemu je stvar. Bio je februar, sam kraj zime, i mome telu nedostajalo je sunca, svetlosti i vazduha. Na sve to, pre tri dana pokvario mi se automobil i dva dana sam izgubio šetajući se od majstora do majstora. Najzad sam shvatio koliko me je sve to iscrplo. Osvestio sam da u meni radi stari drajver krivice i bespomoćnosti.
Kada smo napravili ovaj zoom out, konačno sam shvatio koliko ne vidim sebe i koliko sam zapravo prenapregnut. Kada sam pogledao širu sliku, umirio sam se, a u mojim grudima pojavila su se osećanja tople tuge.
Terapeut je to odmah primetio i pošao za tom figurom. Zumirao je moja osećanja, primakao se i ja sam počeo da plačem. Doživeo sam veliko olakšanje. Tek tada sam shvatio koliko sam osećanje frustriranosti potiskivao tih dana.

Svaki psihoterapeut, svaki klijent i svaka situacija su drugačiji i posebni u oblasti koja zahteva više veštine nego nauke i tehnike.

Serž & An Žinžer, Biti humanistički psihoterapeut

Tek s vremenom postao sam svestan da je magija psihoterapije bila u tome što se psihoterapeut prema meni ophodio kao prema živom biću. Bio je prisutan i radoznao, kao da je svaki put prvi put. Nije me tretirao kao pacijenta. Nekako je činio da se osetim da smo ravnopravni. Nisam za njega bio slučaj. Nije pokušavao da mi pomogne, da me izvuče kao neko ko odozgo pruža ruku nekome ko je upao u rupu i sada treba da izađe. Bilo je to iskustvo pre kao da smo zajedno u rupi i da zajedno tražimo izlaz.

Kada govorim o humanističkoj sili u psihoterapiji, izdvojiću Rodžersovu, na klijentu zasnovanu, psihoterapiju i idiografsku metodu, koja insistira na značaju empatije i ljudskog razumevanja čoveka od strane čoveka te na neponovljivosti i izuzetnosti svakog pojedinca.

Zainteresovanost za pojedinca kao za osobu, ljudski pristup, zadivljenost jedinstvenošću naših adaptacija i stava empatije i razumevanja suština su i geštalt pristupa. Horizontalnost odnosa i podela odgovornosti te aktivan stav klijenta u terapiji važan je element koji dele svi humanistički pravci. Terapeut nije iznad klijenta, ni izvan odnosa, kako je to stara psihoanaliza u početku zamišljala. Naprotiv. Klijent i terapeut su dva ravnopravna bića koja teže ljudskom susretu. Terapeut, ne samo da je deo odnosa, već je odnos ono najlekovitije u terapiji.

Zatim, izdvojićemo Morenovu psihodramu, ili autentičnu dramu egzistencije, koja otkriva i plodonosno eksploatiše ekspresiju (izražavanje sebe i drugih, svesnim i namernim odigravanjem), „glumu“, igru uloga, promenu perspektive, stavljanje sebe u tuđe cipele, posmatranje sa strane.

„Umesto da mi pričaš o odnosu sa majkom, više volim da mi to odigraš“, rekao mi je terapeut pošto je jedva prošlo tri seanse od kako smo počeli da radimo. Oduvek sam voleo igru i glumu. Sa zadovoljstvom sam mu odigravao histerične napade moje majke i sebe kako se durim, samosažaljevam i prenemažem. Smejali smo se. Bilo je to veoma oslobađajuće iskustvo.

S psihodramom počinje i do tada neviđeno korišćenje grupe u psihoterapiji. Grupa će odigrati naše životne drame, u našoj režiji, tako da ih sa strane možemo posmatrati, ali i isprobati nove načine da u njima učestvujemo.

Ekspresija je od suštinske važnosti u geštalt terapiji i tradicionalni geštalt u velikoj meri bio je fenomenološki. Terapeut ne daje klijentu gotova rešenja, zaključke ili sudove (što bi narušilo horizontalnost odnosa), već ga podržava da sam istražuje i izražava razne aspekte sebe, kroz eksperiment, igru, odigravanje uloga i dijaloga koje klijent vodi sa ljudima iz svog života. U tom smislu geštalt preuzima i paralelno sa psihodramom koristi tehnike ekspresije kroz igru i odigravanje, menjanje perspektiva, dijalog između aktera, ili čak dijalog između aspekata selfa.

Geštalt takođe, doduše nešto kasnije, razvija korišćenje grupe na sličan način kako se to odvija u psihodrami. Članovi grupe učestvuju u autentičnoj egzistencijalnoj drami življenja, pomažući klijentu da na nove načine iskusi i varira svoje važne odnose.

Zatim, tu je transakciona analiza Erika Berna koja otkriva drugu vrstu igara kojoj je čovek sklon, silu nemilosrdnih i stalnih manipulacija koje, uglavnom nesvesno, izvodimo sa sobom i sa drugima.

U Ja-Ti odnosu terapeut i klijent unose svesnost u igre i manipulacije koje klijent izvodi sa drugim osobama u svom životu, a koje će spontano doneti u psihoterapijski  odnos. Osvešćivanje igara i manipulacija podržava klijenta da ih otpusti i eksperimentiše sa direktnim i autentičnim pojavljivanjem u odnosima.

Elementi svih ovih pravaca, koji su se razvijali paralelno sa geštaltom kao humanistička psihoterapijska filozofija, mogu se i danas lako prepoznati u geštalt psihoterapiji.

Pored psihoanalize, na geštalt je uticala i telesna psihoterapija (Žane, Rajh, Loven). Kao i geštalt, telesna terapija nastaje kao kritika i nadogradnja psihoanalize. Uvid i intelektualno shvatanje sebe nije dovoljno za promenu, veruju telesni terapeuti. Neophodno je da se osećanja, potisnuta i zarobljena u telu, ne samo osveste već i oslobode i izraze. Jednom rečju, telesna terapija se od uvida okreće osećanjima koja za nju imaju centralno mesto.

Telo pamti traumu i čuva je u sebi. Potisnuta osećanja zadržavaju se mišićnom tenzijom koja čini da meko i protočno telo postane kamen. Ideja da je telo zapravo id ili nesvesno, rođena u psihoanalizi, dolazi tako do nove afirmacije. Valja nam osloboditi potisnuta osećanja koja su pohranjena u našem telesnom. Valja ih izraziti u svoj njihovoj snazi, kako bi se telesno promenilo i kako bi životna energija kroz telo ponovo potekla.

Telo je vidljivi, senzorni reprezent našeg psihičkog bića. Telo i psiha su jedno. Mi nemamo telo, kaže Perls, mi jesmo naše talo. Naše telo je vidljivi zapis našeg života koji nas je, recimo, pogrbio, otvrdnuo, izbrazdao noževima, od koga na našoj koži (našoj granici prema sredini) izlaze ekcemi i alergije. Život je, deformišući naše telo, deformisao nas. Na njemu smo izlomili svoje zube, od njega smo se ogradili i odaljili nagomilavajući salo ili nas je ispio i iscrpeo. Naše telo, kao i naš duh, izgubili su svoju gipkost, elastičnost, nežnost, prirodnost, spontanost.

Geštalt nudi beskrajne mogućnosti da u rad uključimo telo. Unošenje svesnosti, identifikacija sa telom, njegovim delovima ili organima, simboličko i metaforično „čitanje tela“, izražavanje iskustava i osećanja koja su u telu zarobljena, telesni kontakt (fizički dodir) sa samim sobom kao i telesni kontakt između terapeuta i klijenta, kao najbazičniji sistem podrške, telesni položaj, promena položaja i pokret, metode su i tehnike bliske telesnoj psihoterapiji koje geštalt razvija i koristi.

Kada bi primetio da gotovo ne dišem, terapeut bi počeo duboko i sporo da udiše i ispušta vazduh. „Diši.“, pozvao bi me i počeli bismo da dišemo duboko, lagano i u istom ritmu. Jednom prilikom osetio sam veliku ljutnju i nalet besa, napravio sam grimasu, a terapeut mi je punudio da jako bacim jastuk. Uradio sam to nekoliko puta i uz poslednji sam se konačno i prodrao iz utrobe. Tek tada sam osetio olakšanje, potekle su mi suze i grč u mome telu počeo je da se otapa. Gledao sam ga kako se zadovoljno smeši.

Nije teško, dakle, primetiti da sve humanističke terapije, plus telesna terapija, profitiraju na ideji da osvešćivanje nesvesnog nije dovoljno za promenu i da ga valja izraziti, odigrati, poigrati se sa njegovim akterima, prosuti izvan sebe kako bi ga videli izvan nas kao igru grupe, kao umetnost, kao dramu, kao emotivnu ekspresiju, kao dodir, kao kontakt, kao razmenu. Humanistički pravci tako sterilnosti tradicionalne psihoanalize dodaju pokret, dodir, gest, igru, mimiku, sliku, crtanje, pevanje, plesanje, vikanje, plakanje, kao novo sredstvo za osvešćivanje, ali i kao novo sredstvo za oslobađanje, izražavanje, i samim tim preobražavanje osvešćenog u sada i ovde, u jednom živom i kreativnom pokretu čitavog našeg bića, telesnog, emotivnog, intelektualnog, duhovnog.

Na ovaj način nove psihoterapije pozivaju čoveka da ustane sa psihoanalitičkog kauča i da sa svojim nesvesnim zapleše koristeći pun kapacitet svoga bića i pun kapacitet odnosa sa drugim bićem bez koga ni nema nas.

Piše Nikola Krstić

Akademija geštalt psihoterapije