Potreba
Rečnik Geštalt Pojmova – Akademija Geštalt Psihoterapije
Biologističko-telesna perspektiva, self
Opstanak organizma zavistan je od njegove razmene (kompenzacije) sa sredinom. Da bismo opstali moramo disati, jesti, piti vodu, spavati… Da bismo opstali u psiho-socijalnom smislu potreban nam je kontakt, ljubav, razumevanje, podrška, aktivnost, fizički pokret, poštovanje, sigurnost, izazov… O potrebama nas informišu senzacije, kojih postajemo svesni i koje zatim artikulišemo (prepoznajemo, imenujemo, kontekstualno tumačimo). U kontekstu teorije sefla u GT govorimo da se organizam pojavljuje na granici kontakta sa sredinom kroz id funkciju, odnosno kroz senzaciju koja nas obaveštava o našim potrebama. U tom smislu potreba je u vezi sa nedostatkom koji osećamo kroz neprijatnu senzaciju (npr. glad). Potreba je intencija (usmerenost) našeg bića ka sredini da bi balans (homeostaza) ponovo bio uspostavljen kroz zadovoljavanje potrebe.
Filozofske perspektive
Nema nijedne filozofije na ovom svetu (bez obzira da li dolazi iz domena filozofije, umetnosti ili religije) koja se ne bavi konceptom nagona i potreba i ne pokušava da ponudi svoje odgovore na večno pitanje: šta sa egzistencijalnim ograničenjima u smislu postojanja potreba, njihovih sukoba i posebno sukobom naših nagona sa društvenim normama. U tom smislu sve filozofije ovoga sveta sadrže dimenziju egzistencijalizma, ma koliko se razlikovale u interpretaciji prirode nagona i potreba i svojim preporukama za dobar život.
Filozofija bitno prepoznaje ljudsko biće kao biće uslovljeno telom i telesnim potrebama. Filozofske reakcije na ovu činjenicu su raznovrsne. Tako su se razvile filozofije koje preporučuju oslobođenje od uslovljenosti potrebama kroz ubijanje svih potreba strogom askezom, kao i ukidanje svih vezanosti za „materijalni svet“ ali i druga ljudska bića, kako bi se izbegla patnja. Elementi ovih stanovišta mogu se naći još u hinduizmu i budizmu. Neke filozofije pozivaju na predavanje bogu kao večnom uzroku koji je spas od uslovljenosti potrebama i nagona koje svoj izvor imaju u materijalnom telu.
Hedonističke i voluntarističke filozofije preporučuju umereno (npr. epikurizam) ili čak neumereno prepuštanje zadovoljstvima kao oblik poštovanja naše dionizijske prirode (Ničeov voluntarizam).
Druge pak filozofije egzistencijalno stradanje u ovom svetu oskudice opisuju kao čistilište za dušu ili način na koji duša zaslužuje satisfakciju u vidu rajskog naselja posle smrti. Na drugačiji način od istočnjačke askeze promoviše se put stradanja. Ovde nije reč o ubijanju nagona askezom da bi ih se oslobodili, već u isceljivanju sveta preuzimanjem grehova drugih na svoja pleća u praštanju i milosrđu. Ovih elemenata možemo pronaći u hrišćanstvu. Veruje se da ovakvo nadilaženje individualizma dovodi do najdubljih metafizičkih posledica u smislu nadnaravne blaženosti, mada to samo po sebi nije cilj.
Neki filozofi egzistencije prinudu potreba i nagona opisuju kao egzistencijalni fakt koji nas određuje čineći nas upravo bićima ovog sveta, ljudskim bićima. Borba za obuzdavanje i zadovoljavanje potreba i nagona suština je egzistencijalno-etičke drame koja predstavlja samo središte egzistencije svakog pojedinca. Emancipacija potreba i njihovo uklapanje u društveni život ponekad se smatra samom suštinom ljudskosti a ponekad puritanstvom koje je vrsta političke manipulacije i pokušaj kontrole drugih.
Neki filozofi u tom smislu opisuju čoveka kao neminovnog gubitnika pred faktom ograničenja egzistencije (koje svoj krajnji izraz imaju u konceptu smrti), a drugi opet kao heroja egzistencijalne drame, neki veruju u nadilaženje svoje telesne, potrebama bremenite prirode, a neki u herojstvo prepuštanja svojoj biološkoj sili.
Po mom mišljenju umereni oblici svih ovih učenja, kao i ravnoteža između njih, mogli bi biti bliski geštalt terapijskoj poziciji. Kao zasnovana na duhu egzistencijalizma (što je u osnovi antimetafizička pozicija) GT je usmerena na iskustveno istraživanje doživljaja (fenomenološki pristup), pre nego na fiksirane filozofske ideje na osnovu kojih bi se onda iskustvo interpretiralo. Geštalt psihoterapeut sa svojim klijentom istražuje na koji način njegova filozofska ili religijska uverenja podržavaju ili sabotiraju našu hranljivu razmenu sa sredinom. Klijentu nudimo mogućnost da osvesti svoja uverenja (introjekte) kao i njihov praktični uticaj i značaj za njegov konkretan život. Tako možemo govoriti o svojevrsnom pragmatizmu u GT.
Više o odnosu GT i spiritualnih uverenja možete pročitati u mom članku Psihoterapija i spiritualnost.
Psihoterapijski značaj
U geštalt psihoterapiji od suštinskog je značaja prepoznavanje potreba u sada i ovde psihoterapijske seanse, da bi se klijent osetio viđenim i prepoznatim i da bi potreba bila zadovoljena onoliko koliko je to moguće.
U tom smislu možemo reći da je naša primarna potreba da dođemo u kontakt sa sobom i sa drugim, da prepoznamo svoje senzacije i doživljaje, da ih artikulišemo na zadovoljavajući način, da budemo prepoznati od strane drugog, da prepoznamo njegove senzacije i doživljaje, da prepoznamo kakve senzacije i doživljaje u nama kreira prepoznavanje drugog, da se ponovo osvedočimo u iskustvu zajedništva u kome delimo potrebe i intencionalnosti po principu rezoniranja i koreakcije (relaciona perspektiva), podele odgovornosti…
S druge strane moguće je pojavljivanje potreba koje delimično ili potpuno ne mogu biti zadovoljene u psihoterapijskom procesu. Čak i tada one mogu biti artikulisane i komunicirane. Suština rada tada bi se svodila na razvoj kapaciteta klijenta da prihvati da ne mogu biti zadovoljene sve njegove potrebe ili da traga za supstitutima koji su u terapijskom odnosu mogući. Na primer klijent ima potrebu ili želju da mu terapeut ulije sigurnost i nadu tako što će mu reći da će mu psihoterapija sigurno pomoći. Ili klijent želi da zapravo terapeut preuzme odgovornost za njega tako što će mu reći šta treba da radi. Terapeut oseća pritisak na svoje granice. Tema je možda zapravo razvoj klijentovih kapaciteta da u odnosu ostane uprkos frustraciji, razvoj kapaciteta za prihvatanje različitosti i traženje novih kreativnih rešenja.
Proces prepoznavanja i artikulacije naših potreba snažno se oslanja na telesno znanje, odnosno povratak senzacijama. Geštalt psihoterapeut uči svoga klijenta i vežba sa njim prepoznavanje i artikulaciju potreba, praćenje tela i telesnih senzacija i pretvaranje istih u pokret (intencionalnost).
Terapija takođe nudi mogućnost ispitivanja naših senzacija i potreba koje su na njima utemeljene u drugim, vanterapijskim kontekstima i odnosima. Ova smesa rada na temama koje su prisutne u sada i ovde ali i u tada i tamo (Jontef) bila je okosnica dijaloške faze razvoja GT.
Najzad geštalt psihoterapija je od svojih početaka nudila mogućnost osvešćivanja načina na koji zaustavljamo našu intencionalnost, odnosno pogrešno tumačimo ili potiskujemo svoje potrebe.
Srodni koncepti su dominantna potreba i originalna potreba.
Piše Nikola Krstić
