Svesnost je dakle u funkciji doživljaja koji se odvija na granici kontakta između ogranizma i sredine. Svesnost je naša sposobnost da u sada i ovde identifikujemo i prepoznamo svoje potrebe, potrebe našeg klijenta, potrebe polja klijent/terapeut, i pronađemo akcije koje će dovesti do njihovog zadovoljenja.

Kada govorimo o svesnosti u GT, govorimo o svesnosti i prisutnosti u sada i ovde, o otvorenosti za prisutan, aktuelni, trenutni doživljaj, o prisutnosti u osećajima (senzacijama) i čulima, o prisutnosti u opažanju i zapažanju, u osećanjima, u akcijama koje teku, u potrebi za kontaktiranjem drugog, u potrebi za komunikacijom doživljaja (što je opat vrsta akcije).

U geštalt psihoterapiji govorimo o načinu na koji upotrebljavamo svoju svesnost, o načinu na koji usmeravamo našu pažnju, o tome šta primećujemo a šta ne primećujemo, šta jesu a šta nisu naše figure, šta je ono čega smo navikli da budemo svesni, a šta je ono na šta nismo navikli da usmeravamo našu svesnost, šta izbegavamo da budemo svesni. (Perls, 1952)

Na perimer, postao sam svestan da kada zapitam klijentinju čega je svesna, ona “lovi” neprijatne i negativne senzacije u svom telu. Čak i kada mi se čini izvesnim da sam osetio da se u našim telima pojavila prijatnost usled kontakta, kada želim da joj pomognem da osvesti tu novinu, ona prosto traži u svom telu nešto što će je ponovo vratiti u kontekt sa zabrinutošću, traži problem.

Slično tome, druga klijentkinja, majka, pokazuje mi svesku svoga sina (8), naglašavajući kako je na pet mesta pogrešni napisao slovo. Ona svoju svesnost usmerava na pet pogrešnih slova, a ne vidi pedeset i pet dobrno napisanih slova, pomislim.

Takođe govorimo o osvešćivanju brzine kojom naša svesnost prlazi sa figure i na figuru. (Džon Stiven, Moć svesnosti) Ili prosto o osvašćivanju brzne naših akcija (na primer brzi govor često je nekontaktan i pre je izbegavanje doživalja nego povazivanje sa njim).

Najzad, svesnost nekada koristimo da bi stalo preispitivali sebe i tako sabotirali kontekst (egotizam). Psihoterapija je po sebi slona egotizmu. Svesnost u GT možemo korititi na takav način da se klijent oseti kao da je pod lupom ili pod reflektorom. Zato je važan kvalitete korišenja svesnosti spontanost.

Svesnost kao pažnja veoma je uska, a naš fokus često je toliko jak, da za momenat sve drugo nestaje za nas. Na primer, ako se zamislimo nad porukama na mobilnom telefonu, možemo postati potpuno nesveni pruta i prvaca kojim se krećemo, možemo početi da ševrdamo, sudariti se sa banderom ili upasti u rupu. Siguran sam da ste takve snimke videli na interentu. Stoga je veoma važno kuda u terapiji usmeravamo našu svesnosti. (Vidi Nikola Krstić,  Svesnost, navika, paznja)

Nedugo zatim jelen počinje osećati miris lava čiji se obrisi polako izdvajaju iz jutarnje magle. Jelen je sada oštro usredsređen (potpuno svestan), napet, a njegovim telom struji strah. Figura od najvećeg značaja sada je pronađena i jelen je vrlo svestan da mu se približava lav, polako, gledajući ga, šunjajući se pravo prema njemu.

Već u sledećem času jelen će se dati u beg. Jelen sada gleda ispred sebe, svestan je terena po kome trči. Kada naiđe na obaljeno drvo, raširiće oči i to će biti novi, oštri objekat njegove pažnje (svesnosti), nova figura, važna da bi jelen na vreme skočio.

S vremenom jelen će se umoriti i ponestaće mu daha, pa će usporiti ili zastati. Okrenuće se i ponovo pažljivo osmatrati, osluškivati i mirisati sredinu. Ponovo će biti potpuno svestan zvukova, mirisa i opažaja.

Kroz nekoliko trenutaka, njegova opažanja (svesnost) sredine će popustiti. Pošto lava nema i pošto posmatrajući, mirišući i slušajući nije pronašao ništa što bi privuklo njegovu pažnju, njegova telesna tenzija se smanjuje.

Jelen sada postaje svestan senzacije žeđi koja se upravo probila preko praga svesnosti i žeđ sada postaje njegova nova figura. Jelen sada njuši sredinu u potrazi za mirisom vode. Osluškuje sredinu u potrazi za žuborom vode i posmatra u potrazi za slikom potoka. Ali ako, njušeći sredinu, ponovo oseti miris lava, to će ponovo postati njegova figura, i novi objekt njegove svesnosti. Zašto? Žeđ sada nije tako urgentna potreba da ne bi mogla da čeka. Bezbednost je važnija.

Primetimo i to da su se figure jelenove svesnosti menjale spontano. Ukus sveže trave, zvuk, miris lava, opažanje lava (slika lava koji se približava), panj kog valja preskočiti u trku, nedostatak vazduha i umor, osećaj žeđi.

Primetimo takođe da je jelen menjao fokus (svesnost) unutrašnjih i spoljašnjih nadražaja, i to po principu prioriteta. Ukus trave, umor, žeđ, bili su unutrašnji nadražaji i pripadaju onome što zovemo unutrašnjom zonom svesnosti. Zvuk, miris i slika lava, slika panja na putu bili su spoljašnji nadražaji i pripadaju onome što zovemo spoljašnjom zonom svesnosti.

Promena figure (objekta) svesnosti tu je dakle da jelenu obezbedi opstanak, da mu pomogne da podmiri potrebe i da ga spase od grabljivca.

Frojd, tvorac psihoanalize, poredi ličnost sa ledenim bregom: mali deo brega je svest koja je na vrhu njegovom vrhu; najveći deo je ispod vode i on simbolizuje predsvesni i nesvesni um

Gospođa O, mlada devojka koja se skoro udala i preselila kod svoga muža, svekra i svekrve, oseća zarobljenost i dosadu u svojoj novoj porodici iz koje ne može da izađe (jer nije primereno da udata žena izlazi u grad bez supruga), a njen suprug, inače trgovački putnik, stalno je na putu. Neuroza i potom histerija koju razvija sa sve gubljenjem svesti i oduzimanjem dela tela, zapravo je u vezi sa snažnom unutrašnjom borbom između ida i super ega, koja se u njoj odvija, a koju njen krhki ego nije u stanju da nosi. Zarobljena u četiri zida jedne bogate kuće, u kojoj posluga radi tako da za nju nema posla, napuštena od svoga muža koji je stalno na putu, gospođa O. razvila je seksualnu privlačnost prema svom svekru, snažnom i zgodnom čoveku u zrelim godinama. Kako je ova požuda za nju potpuno neprihvatljiva, ona je cenzuriše i inhibira (potiskuje), a snažna borba koja se u njoj na taj način razvija povremeno postaje tako nepodnošljiva da dovodi do histeričnih napada, gubitka svesti i delimične i privremene oduzetosti delova tela.

Unošenjem svesnosti u ove procese, psihoanalitičar će se uputiti ravno u detinjstvo gospođe O, u vreme kada su se formirala njena prva psihoseksualna iskustva i otkriće da je rani gubitak oca učinio da O. ostane zauvek željna njegove ljubavi, ali i da duboko u sebi još uvek sebe smatra krivom što je on poginuo.

Ne samo da razvojem seksualne privlačnosti prema svekru O. nastoji da kompenzuje očevu ljubav, već istovremeno duboko u sebi, nesvesno, veruje da je upravo njena ljubav kriva za očevu smrt, te da će njena ljubav i sada ubiti njenog svekra. Stoga njena psiha, ne samo da mora uložiti ogroman napor da od sebe same sakrije seksualnu privlačnost prema svekru, već svoju seksualnu ali i emocionalnu privlačnost mora snažno inhibirati i zato što će, prema nesvesnoj dečijoj logici, njena seksualnost i ljubav ubiti svekra, kao što se desilo sa njenim ocem.

Kada psihoanalitičar otkrije i u pravom trenutku i na pravi način svesnošću obasja ove dinamike, interpretirajući (objašnjavajući) ono što se u gospođi O. događa, ona bi mogla doživeti olakšanje a njeni simptomi mogli bi oslabiti.

Tako je nesvesno postalo koncept pomoću koga se objašnjavaju naši simptomi i naša nerazumljiva ponašanja, a svesnost ono oružje kojim se unutrašnji konflikt razrešava.

Iz perspektive geštalt terapije interesantno je spomenuti da je sam Frojd u svojim radovima, a naročito u knjizi Psihopatologija svakodnevnog života, primetio da se trag nesvesnog ponekad krije u raznim vrstama omaški, dakle u nečemu što je na površini i očevidno. Omaške u govoru tumačio je kao zametke onoga što osoba zaista doživljava, a taji od sebe i drugih.

Predsedavajući nekog parlamenta, star i umoran čovek kome je život prošao po sastancima i koji najmanje želi da otvori još jednu dosadnu i dugu sednicu, greškom je umesto „otvaram“ rekao „zatvaram prvu sednicu ovog visokog doma“.

U svojoj knjizi Uvod u psihoanalizu Frojd nesvesno poredi sa lopovom u tami, a ovakvu omašku sa tragom koji lopov iza sebe, nehotice ostavlja. Analitičar je detektiv koji će ovakve tragove slediti dok ga ne dovedu do skrivene suštine simptoma koje analizant oseća.

Fric Perls, rodonačelnik geštalt terapije

Beskrajno dug i spor proces tradicionalne psihoanalize u kome analitičar sa papirom i olovkom u ruci, sedeći iza pacijenta, sabira podatke dok ne načini svoje interpretacije, kao što detektiv pribiravši dokaze sklapa slagalicu zločina ne bi li došao do dokazive pretpostavke ko je ubica, za Perlsa je bio frustrirajuće dug, beskontaktan i beživotan. Fasciniran otkrićima geštalt psihologa u oblasti percepcije, Perls je začeo ono što danas u geštalt psihoterapiji zovemo estetskom dijagnostikom, pomerajući fokus sa pacijentove istorije na pacijentovo ponašanje u sada i ovde, ponašanje koje je tu pred nama, dostupno našim čulima (aesthesis – čulnost, otud estetsko).

Za razliku od psihoanalize koja je polazila od pretpostavke da je nesvesno dobro skriveno i bremenito našim iskustvima iz prošlosti, najpre onim iz najranijeg detinjstva, Perls je verovao da je nesvesno tu, pred nama (kao frojdovske omaške u govoru), očito u načinu na koji se pacijent ponaša, a pre svega u govoru njegovog tela, nesvesnim pokretima i gestovima, facijalnoj ekspresiji, mimici, igrama koje pacijent u relanom odnosu sa teraputom nastoji da igra, manipulacijama i aktuelnim otporima.

Perls je otkrio da prostim osvešćivanjem i svesnim izvođenjem, katkad pojačavanjem tih ponašanja ili pokreta (čak i igara), dolazi do neverovatnog iskustva ispoljavanja (ekspresije) i olakšanja. Ovo olakšanje objašnjavao je našom identifikacijom i integracijom sa otuđenim delovima sebe (kroz svesno dozvoljavanje akcije), čime, kako je verovao, ne samo da se postiže posvajanje otuđenih aspekata selfa, već se ovo odvija kroz ponašanje, kroz akciju, čime se zatvara geštalt, i potvrđuje jedinstvo, kako ogranizma sa sobom samim, tako i organizma sa sredinom.

Na primer, u radu sa klijentkinjom koja oseća ogromnu anksioznost, Perls neće krenuti za čeprkanjem po sadržaju njenih sećanja i ranih iskustava, već će ostati budan u zapažanju (posmatranju) i primetiti kako klijentkinja uvrće maramicu u svojoj ruci.

Pošto je pozove da ovo osvesti i pretvori u namerni, voljni pokret (posvoji), klijentkinja dolazi u dodir sa svojom agresijom. Perls sada eksperimentiše sa tim da isti taj pokret stezanja klijentkinja načini na njegovoj ruci, verujući da je njena anksioznost zapravo potisnuta agresija koju oseća prema njemu, frustrirana i uplašena njime. Kada klijentkinja ovaj pokret napravi na Perlsovoj ruci, ona ne samo da je osvestila svoju frustriranost i ljutnju na Perlsa, već ju je priznala i posvojila, identifikovala se sa njom umesto da je potiskuje i da se protiv nje bori. Izrazila je agresiju svesno, voljno i neverbalno, pokretom, prevela je u akciju, usmerila je napolje gde je i prirodno, i tako zatvorila geštalt, dozvolivši sebi da u isto vreme kontaktira i posvoji i sebe i sredinu.

Nesvesno je tu, pred našim očima. Ono je u onom upadljivom, u sada i ovde (figuri) ili onom što upadljivo fali, nedostaje (pozadini).

Na primer, uvrtanje maramice kod ove klijentkinje je upadljivo (figura), ali terapeut će jednako biti otvoren da primeti i ono što je upadljivo deo pozadine, ono što upadljivo nedostaje. Terapija počinje pitanjem „čega si svestan/svesna sada?“. Kada klijentkinja odgovori da je svesna ogromne anksioznosti koja je u vezi sa tim kako će je drugi članovi grupe videti, Perlsu postaje očito (on vidi) da ona ne koristi svoje vlastite oči (ne pravi kontakt očima, gleda „u sebe“, ne gleda druge članove grupe). Njeno gledanje, njene oči, upadljivo nedostaju. One su izmeštene u pozadinu, u druge. Drugi je gledaju i to je ono čega se ona boji (kako će je videti – proceniti, odbaciti). Ona ne gleda.

Zapazivši ovo Perls je poziva da gleda grupu i da mu govori šta vidi. Kada klijentkinja na taj način povrati svoje oči, kada počne da gleda, ona zapaža (postaje svesna) prijatne i zainteresovane izraze lica osoba u grupi i njena anksioznost nestaje.

Ili, u drugom primeru, devojka sa smeškom gleda u pod, dok sažaljivim tonom priča o bezizlaznosti svoje situacije. Perls je podržava da ovo osvesti i pojača, dodajući intervenciju: “Igraj bespomoćnu, malu devojčicu.” Cilj ovoga je da klijentkinja postane svesna igre bespomoćnosti. Ideja je bila da kada postanemo svesni šta radimo i kada, čega nismo bili svesni, počnemo da radimo namerno, voljno, mi vraćamo sebi moć i odgovornost da to promenimo, da shvatimo da nam to ne pomaže i odlučimo da probamo drugačije.

U geštalt terapiji, dakle, od samih početaka, svesnost je shvaćena kao pažnja, kao otvorenost, pažljivost, opažanje i zapažanje onoga što jeste tu, pred nama, u sada i ovde, onoga što je figura, očito u svojoj prisutnosti ili odsutnosti. Geštalt terapeut ide za figurom koja se nameće percepciji ili figurom pravi nešto iz pozadine, ono što upadljivo nedostaje.

Da bi podstakao svesnost Perls je koristio nekoliko jednostavnih pitanja: „Tri pitanja koja su u suštini nove formulacije iskaza „Ja sam sada svestan“ jesu: „Šta sada radiš?“, „Šta osećaš?“, „Šta želiš?“ Ovim pitanjima mogli bismo dodati još dva: „Šta izbegavaš?“ i „Šta očekuješ?““ (Perls, Geštaltistički pristup psihoterapiji, 1969.)

Perls je verovao da osvešćivanje, odnosno identifikacija svojih radnji, osećanja, želja, težnji, očekivanja, izbegavanja, i identifikacija sa svojim radnjama, osećanjima, željama, težnjama, očekivanjima i izbegavanjima, sama po sebi donosi jačanje oslonca u sebi (unutrašnje podrške). (Isto)

Na primer, na pitanje šta oseća, klijentkinja može reći da oseća anksioznost i stid. Na pitanje šta radi, ona može reći da skreće pogled, smeši se, uvrće maramicu. Na pitanje, šta želi, mogla bi reći da želi da terapeut preuzme odgovornost za nju, da je želi, da je zaštiti, da je ne smatra krivom, da je ne osudi, da želi da se dopadne itd. Na pitanje šta izbegava, mogla bi reći da izbegava susret pogledima, kontakt, odgovornost. I tako dalje. Ovo osvešćivanje moglo bi doneti novu hrabrost. Klijentkinja bi se mogla uozbiljiti, ispraviti, pogledati terapeuta. Ona se povezala sa sobom, osvestila sebe u sada i ovde, izgovorila sebe i to je novina koja može učiniti da sada oseća svoju snagu. Kada osestimo šta radimo i prihvatimo to što radimo, u nama se može pojaviti nova snaga.

Osoba koja je svesna sebe i identifikovana sa sobom, koja sebe izražava kroz govor i radnje, po Perlsu je zdrava, samopodržana osoba.

U prethodnim primerima klijentkinja je postala svesna šta radi, tj. da uvrće maramicu, da oseća strah od Perlsa, da oseća agresiju prema njemu. U drugom primeru klijentkinja je postala svesna da izbegava da pogleda grupu. Da očekuje da će je grupa osuditi.

U GT koncept svesnosti još je blizak konceptima prisutnosti, otvorenosti, vigilnosti, (sposobnost spontanog menjanja figure tako što nešto drugo privuče našu pažnju), stabilnosti (sposobnost da dovoljno dugo ostanemo na jednom putu ili se vraćamo onome što je od interesa).

Perls je geštalt terapiju opisivao kao fokusiranje na ono očevidno, raspoloživo našim čulima (estetsko), u sada i ovde.

Ono očevidno, upadljivo, privlači moju pažnju i postaje moja figura.

Na primer, očevidno je da se moj klijent, pošto je ušao u terapijsku sobu, smeši i da me gleda upadljivo (šta radi). Svestan sam da to opažam i da to privlači moju pažnju. To je sada i ovde moja figura. Figura je neposredni objekt moje svesnosti, ono što je trenutno prikovalo moju pažnju.

I sam se smešim i osećam kako u meni raste zainteresovanost (šta osećam). Ovo se događa spontano i ja na to ne usmeravam svoju punu svesnost. Ipak, ako bi me neko pitao čega sam sada svestan, rekao bih da sam svestan šta vidim, da to što vidim čini da osećam zainteresovanost i da se smešim.

U tom smislu u geštaltu se govori i o skaliranju svesnosti. Mi smo na neki način uvek svesni, ali intenzitet moje svesnosti, pažnje nije uvek isti. Kada spavam moja svesnost je minimalna. Kada sam budan, centriran i snažno usredsređen kao u terapiji, kada sam otvoren da vidim, čujem, osećam, moja svesnost je puna i oštra.

U sledećem trenutku postajem svestan da je moj klijent kasnio i da je njegov osmeh možda u vezi sa prikrivanjem nelagode zbog kašnjenja. Osmeh je dakle način da izrazi nelagodu. Eto pravca kojim možemo krenuti. „Čega si svestan sada i ovde?“, pitam.

Ako se, međutim, usput pitam, da li gledam previše upadljivo, da li je u redu da baš sada jedem, da li bih možda mogao da jedem nešto zdravo, da li sam podlegao svome nestrpljenju, da li sam zaista gladan ili sam samo pod stresom koji želim da razrešim hranom, da li zapravo osećam krivicu što se nisam organizovao da od kuće ponesem nešto zdravo za jelo, da li se sada krećem previše brzo itd, ja zapravo svojom svesnošću ometam ili prekidam ciklus kontaktiranja sredine. Previše usmerenosti na sebe samog i sredinu, previše svesnosti koja nije u funkciji kontakta nazivamo egotizmom, stanjem koje stoji nasuprot spontanosti.

Kao žrtve egotistične upotrebe svesnosti naročito padaju terapeuti u edukaciji. Da li sada treba da kažem to i to? Šta sada treba da pitam ili uradim, da li ja to osećam mučninu, da li je to nešto moje ili pripada mom klijentu, da li je u pitanju kontratransfer, da li možda treba još da istražim pozadinu i kontekst, šta sada znači što me klijent značajno pogledao, da li će se, ako ga to pitam, osetiti kao pod reflektorom itd?

Piše Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije