Reči na slova N – O
Reči na slovo N
*u pripremi*
Navika –“Nekako” i “Kao da” – Nezavršeni posao – Nestrukturisanost, praznina
*u pripremi*
Navika
Koncept navike možda je u geštaltu nepravedno zapostavljen. Okrenuta ka neposrednom iskustvu u sada i ovde, novini i kreativnosti, GT ovaj koncept možda nije dovoljno istražila. Fiksirani geštalt i u tom smislu navika može biti u funkciji zaštite, na primer kada smo navikli da sagovornika ne gledamo u oči, čime se zapravo štitimo od kontakta jer imamo iskustvo da je potencijalno opasan. Prokrastiniramo da se ne bi suočili sa neprijatnim aspektom uzbuđenja, sa frustracijom suočavanja sa preprekama sa osećajem bezuspešnosti, ili izbegavamo da ponovo pritisnemo sebe za nešto što nam se ne radi. (…)
“Nekako” i “kao da”
“Nekako” je uzrečica kojoj su veoma skloni neki terapeuti i edukanti na našim govornim prostorima. Slična uzrečica, takođe često u potrebi kod nas je i “kao da”. Prema tradiconalnom geštaltu (Perls), ovo se može razumeti kao tipično ublažavanje i izbegavanje pojavljivanja i direktnosti. U tom smislu možemo o ovim uzrečicama govoriti i kao suptilnom obliku defleksije.
Kod ovakve dijagnostike, na raspolaganju nam stoji eksperiment koji nudi tradiocionalni geštalt. Ako, svaki put kada upotrebim ove uzrečice, posle izgovorim istu rečenicu bez njih, i zapitam se kakva je razlika, mogu osetiti da mi ta direktnost više prija.
“Sada kao da se osećam dobro.”, kaže Sanja na kraju rada samnom. “Sanja da li se kao osećaš dobro ili se osećaš dobro?”, pitam.
“Osećam se dobro!”
“Kakva je razlika kada tako kažeš?”
“Istinitije je i jasniije. Jače osećam sebe.”
U drugoj prilici klijentkinja mi kaže: “Kao da počinješ da me ljutiš.”
“Da li bi mi to rekla bez “kao”.”
“Počinješ da me ljutiš!”
“Tvoj glas je drugačiji, deluješ mi sigurnije. Kakav je osećaj?”
“Oslobađajući. Sviđa mi se što sa taobom mogu da budem direktna.”
Drugi tipičan model rada karakterističan za nasleđe tradicionalnog geštalta je da pozove klijenta da ovaj manir pojača. Ako počnemo ove rečce da trpamo svuda i preko svake mere, dovešćemo ih do apsurda i osvestiti njihovu ulogu (osvešćivanje uloge nečega što radimo, treća je titička geštelt strategija).
“Nekako, kao da, možda, sada hoću da ti kažem, da si nekao, možda, kao previše usmeren na mene i kao da to čini da nakao, kao da se osetćam nervnoznim.”, rečenica je koju sam ponudi klijentu koji je dosta koristio ovaj manir. Smejali smo se, ali on se onda ozbiljivo, shvativši kolko je u rukavicama, kolko je to naprno i koliko ga ostavlja samim.
“Nekako” ili “kao da”, međutim, s druge strane, kada nije samo rđava naivika ili fiksirani geštalt pipavosti i opreza, u nekim konstekisma ima svoj puni sm isao. Tim rečcama nastojo reći da nismo sasvim sigurni, da nam se iskustvo nije do kraja artikulisalo. Geštelt manir u kome nastojimo da bude otvoreni za novo i drugačije i u kome se klonimo toga da budemo čvrsti sigrni, u kome govorimo o našim doživaljima a ne o istini po sebi, prirodno je tle koje ovaj “nakao” manir dobro Dobro izražava i gde to “nekako” ili “kao da” zaista ima svoje značenje, upravo da kaže da nam se čini, da naziremo, da imeo takav utisak ali još nismo sigurni.
Pokušate da osetitre rezliku kada ove rečce koritite da bi ste se aeautentično pokrili, kada iza njih svoji vaša nesigurnost i strah od jasnog pojavljvanja na granici konkztakta, a kada te rečce zaista imaju značanje i dodaju onome što ste rekli jednu važnu infromaciju, da zaista niste sigunri.
Nezavršeni posao
Koncept nezavršenog posla najčešće je, u terapijski bitnom smislu u vezi sa dubokim, biološkim lojalnostima prema osobama (najčešće roditelji) koje međutim nisu bile dovoljno konkretne. Dete prirodno, biološki, oseća snažnu lojalnost prema roditeljima i kada je na razne načine napušteno, zlostavljano ili manipulisano, njegova psiha idalje, i posle mnogo godina, traga za onim za šta je uskraćena. Tako govorimo o iskustvima da ponavljamo slične situacije ili emotivne veze sa sličnim ljudima, ne bi li nekako završili stare poslove, zatvorili stara i nikada završena nastojanja da dođemo u kontakt, budemo voljeni, prepoznati, prihvaćeni, potvrđeni.
“U svakoj sam tražio nju.”, kažu reči ljubavne pesme. I zaista, naš život kao da predstvlja beskrajno lutanje i traženje za onim za čim smo uskraćeni, a u šta smo verovali i na šta smo, kako smo osećali, imali pravo.
Pojavljivanje osećanja koja prate zadovoljstvo ili nezadovoljstvo, prirodno vodi potrebi za njihovo ispoljavanje i uvažavanje od strane drugih. Kada do tog ispoljavanja ne dođe, kada svoja osećanja moramo prekinuti ili potisnuti, kada ona ne dovode do željenog kontakta u dovoljnoj meri, kreira se nezavršen posao.
Da li postoji totalo završavanje. Velike rane koje ostaju iza velikih trauma i gubitaka nikada do kraja ne zacele. U tom mislsu možemo govcoriti o poslovima koji se nkada do kraja ne mogu završiti. Zaceljujemo ih i oprašatamo se za neko vreme. U teškim trenucima, međutim, te rane nanovo krokravre i mi imao potrebu da im se ponovo posvestimo.
Teraputi se dele na one koji veruju da završavanje u relaciji klijent/teraput neće biti dovoljno ako nije identifikovan i osvešćen koren nezavršenog posla, odnosno originalna iskustva i odnosi u kojima je trauma nastala. Tek prepoznavanjem i prinavanjem originalnog nezavršenog posla polje se rasterećuje i geštelt završava.
S druge strane neki teraputi veruju da je završanje nezavršenog posla već uključeno ako se ako se dogodi u relciji terapu/klinet, kao i da završavanje korz preoznavanje nezvršenog posla u istroji neće biti dovoljno, ako se ne dogodi i u odosu u sada i ovde, sa samim teraputom.
Nestrukturisanost – praznina
Geštalt psihoterapija veruje da svaki naš ciklus kontaktiranja sredine, svaka naša životno značajna razmena sa sredinom, na telesnom ili psihičkom planu, započinje javljanjem originalne potrebe. Glad, potreba za intimnošću, uvažavanje, toplinom, potreba za pokretom, potreba za povlačenjem, neke su od njih.
Savremeni čovek međutim, brka potrebe sa željama. Želimo moć, bogastvo, uspeh, slavu, a iza toga su iste one, malopre pobrojane potrebe. Najzad, potrebe stanuju u telu i javljaju nam se kroz telesne senzacije. Mi smo, danas, međutim u vrlo slabom kontaktu sa našim telom, a naše autentične potrebe prekrivene su ili iskrivljene našim željama.
Geštalt terapija razvila je iskustvo da kada pokušamo da sve naše predstave i predrasude, očekivanja i želje, stavimo po strani, otvaramo se ka praznini, nestukturisanosti koja predstvlja čist prostor, tle iz koga tek tada ima šanse da proklija naša autentična potreba.
Dobro treniran geštalt psihoterapeut, u stanju je da ostane vrlo tih i vrlo prisutan. Iako ovo kod klijenta (a neretko i kod terapeuta) isprva često izaziva prirodni doživljaj frustriranosti u čekanju, iskustvo pokazuje da na slobodnom tlu tako zadobijene plodne praznine nastaju, sama od sebe, terapijski vrlo značajna iskustva.
Geštalt terapeut ne mora unapred pripremiti plan šta će raditi sa svojim klijentom. Umesto toga on radije bira da bude prisutan i otvoren, dok mu nešto samo od sebe ne privuče pažnju. Tako stvarano otvoren prostor ili nestrukturisanost koju će najednom, samu od sebe, na primer, ispuniti osećaj umora i težine, koji je u klijentovom životu toliko snažan i prisutan da je klijent prestao da ga prepoznaje.
Ili će se pojaviti, na primer prijatan kontakt očima iz koga će se roditi pitanje ko je još osim terapeuta tu da vidi klijenta, njegovu lepotu, njegovu dobrotu.
Ili će se, odjednom, sam od sebe, pojaviti osećaj tuge koji će nas zatim bujicom suza slatkog olakšanja i konačne povezanosti sa sobom i sa drugim, voditi u prostore tuge koja je dugo zabranjena čekala da se oslobodi i pojavi.
Pribavljanje nestrukturisanosti, tehnika bliska istočnjačkim meditacijama, predstavlja poverenje da se pustimo u otvorenost bez naših komandi u kojoj će sama duša (zapravo telo) progovoriti donoseći sobom baš ono što je sve vreme tu, a nikada nema prostora da se pojavi.
Narcizam – Neuroza – Neznanje
*u pripremi*
Narcizam
U pripremi…
Neuroza
Slojevi neuroze u tradiconalnom GT
Terapijski značaj
Perls je ukazao na pet slojeva ličnosti (?!). Prvi sloj je sloj klišea.Odnosi se na veštačke znakove pažnje, kao što su formalni pozdravi, rukovanje, pitanja koja se postavljaju radi reda bez stvarne zainteresovanosti za odgovor (cickensiht).
Filipson problematizuje nepostojanje tog sloja kod teraputa, kao prebrzi rad. Odma nas interesuje konktakt, autentičnost, bliskost. Problem je kada pred stvlja defleksiju ankiznosti povezanu sa nezavršenim polsom. Ovaj sloj potreban kao upoznavanje.
Drugi sloj, sloj igara ili „ako onda i kao da“ sloj, je sloj igranja uloga i igara, pokušaj ostavljanja utiska na drugog. Ja ti se žeim a ti ne možeš ništa kao igra moći. Odigravajući sloj.
Nakon otklanjanja sloja igara, doživljava se treći sloj, impas. To je tačka zaglavljenosti, srž problema. Većina ljudi izbjegava ovaj sloj zbog straha od praznine, konfuzije, od preuzimanja odgovornosti za sopstveni život i izbore koje pravimo.
Odrekneš se onog što imaš a još uvek nemaš novo.
U principu se razlikuje od mesta depresije: osustvo priszstva vs prisustvo osdustva (žalovanje). Ova vrsta inpasa je življa od onog depresivnog. U depresiji je zatvoreno.
Kako smatra Perls, to su trenuci kad klijent doživljava očaj, postaje uspaničen, osjeća da je zaglavljen a podršku sredine ne može očekivati, vjeruje da je nesposoban da živi. Osjećaj beznađa i besmisla, prestravljenosti, zaglavljenosti u jednoj tački u koju ni ne znamo kako smo došli a ne znamo napraviti ni jedan pokret da bi se pomerili napre a nazad ne možemo i ne želimo.
Četvrti sloj je implozivni sloj ili sloj smrti. Uzbuđenja ne mogu proći kroz otpore jer osoba blokira ekspresiju. Osjećanja se retrofleksijom vraćaju natrag, u sebe. Potrebe se prepoznaju ali se ignorišu. „Ovo se javlja kao smrt zbog paralizovanosti suprotnih sila. To je vrsta katatonične paralize: mi sami sebe pomažemo, sami sebe stežemo i pritiskamo, implodiramo. Kada jednom zaista stupimo u kontakt sa smrtnošću implodivnog nivoa, događa se nešto veoma zanimljivo“ (Perls).
Peti sloj je sloj eksplozije. Kroz ovaj sloj dolazi do oslobađanja energije, otpori su razrešeni. Eksplozije se odigravaju kroz plakanje, bes, radost ili orgazam.
U finalnoj fazi dolazi do razrješenja, rasvetljenja, osjećaja integrisanosti, prosvjetljenja, pronalaženja sebe. Na kraju faze finalnog kontakta i prelaska u sljedeću završnu fazu, može da dođe do vrhunskog iskustva kontakta, koje Buber opisuje kao Ja-Ti momenti. Takvi momenti su mometni jake povezanosti sa drugim, mistična iskustva koja ostavljaju dubok trag u nama, a koja je teško objasniti riječima. Čak i bez ikakve namere za promjenom, kroz potpuno prihvatanje, prepuštajući se ovom iskustvu, mijenjamo se i rastemo.
Nenanje
Neznanje…
Reči na slovo O
*u pripremi*
Oset ili senzacija – Originalna potreba – Organizam i organizmička samoregulacija – Otpor
Oset ili senzacija
Oset ili senzacija je jedan od veoma važnih koncepata u GT. Kroz senzaciju naše telo nam pruža važna, životna obaveštenja (glad, bol, hladnoća, strah, sitost, radost, vrelina…). Na primer kroz osećaj gladi naše telo nas informiše da je homeostaza narušena i da nam je potrebna hrana da bismo opstali. Kroz oset vreline naše telo nas upozorava da je vatra opasna. Kroz osećaj umora da nam je potreban odmor. Kroz senzacije nas naše telo informiše o našim potrebama. (…)
Originalna potreba
U suštini svaka je potreba originalna. Problem nastaje na nivou naše identifikacije naših potreba. Naime često se dešava da mi zapravo ne prepoznajemo svoju pravu potrebu ili pogrešno verujemo šta će je zadovoljiti. Verujemo da nam treba nešto što nam zapravo nije potreba. Na primer osećamo da nam je niska energija i mislimo da je problem u tome što nam je potrebno da se zabavimo, a zapravo nam je potreban san. (…)
Organizam i organizmička samoregulacija
Organizam ima moć da samog sebe reguliše i to se ne odnosi samo na funkciju autonomnog nervnog sistema, koji izvan područja svesnosti i slobodne volje reguliše osnovne vitalne funkcije kao što je rad unutrašnjih organa. Organizam naime ima moć da automatski reguliše i veliki deo našeg ponašanja, dajući kvalitet spontanosti i prirodnosti. (…)
Otpor (NOVO)
Suština rada na otporu u GT sastoji se u osvešćivanju otpora, da bi se otpor iz nesvesnog preveo u svesni ili voljno pokret. Po principu peradeksalne teorije promene, dakle mi ne poivano klijenta da iz otpora izađe već da ge prevede u svesni i volji oblik samozaštite. Na ovaj način priznajemo osnosnu svrhu otpora, zaštitu.
Radeći u dijaloškom modu možemo pozvati klijenta da svoj otpor opiše fgantazijom i da nam kaže kako je tamo. Da li je tolo ili hladno, da li se oseća sigurno. Možemo mu ponudti sebe: “Za mene je u redu da se sakriješ kad god osetiš da ti je mnogo ili kada god se pičneš osećati ugroženo.”
(Primer sa Dušanom, iz vodiča za toplokrve – u pripremi)
Otrovna pileća supica – Odgovornost – Optuživanje – Opsesija, opsesivno kompulsivni poremećaj
* u pripremi *
Otrovna pileća supica
Rečeno je da nas podrška, kada nam je zaista potrebna, jača, pomažući nam da izvedemo akcije koje bez te podrške ne bi bile moguće.
Važi i obratno. Prevelika količina podrške, kada mi podrška nije potrebna, zapravo me slabi. Baš kao što me slabi i previše nizak nivo frustracije.
Na primer, majka koja ne dozvoljava detetu da se samo obuče, da samo postavi sto, da samo pripremi obrok, da trči, penje se, padne itd. zapravo ga slabi, podržavajući njegovu nefunkcionalnu zavisnost, odnosno čini ga nesposobnim za život. Majka koja podržava dete da se samo pomuči, da se suoči sa frustracijom pokušavanja, svojom nespretnošću i izazovnošću vežbe, koja ga podržava samo kada zapne tako da ne može samo da se izbori, zapravo ga ojačava.
U tom smislu možemo govoriti i o frustraciji kao podršci, i o podršci kao frustraciji. Time što podržava dete da trpi frustraciju i da se bori, ta frustracija postaje podrška detetu da se razvija. Drugari koji ga frustriraju nemilosrdno u igri (takmičenju) kažnjavajući njegove greške, tom frustracijom ga podržavaju (potencijalno ga ojačavaju, ako frustracije nije previše).
Naravno važna je mera. Preko određene mere podrška ili frustracija počinju da nas slabe. Ako nekoga učimo da igra stoni tenis u kome smo mi vešti, nećemo mu mnogo pomoći ako ga ubijemo u pojam smečujući svaku loptu koju prebaci, kao što mu nećemo mnogo pomoći ako ga puštamo da nas stalno pobeđuje.
Metafora Roberta Resnika slikovito govori o podršci koja nas slabi. On je poredi sa supicom kojom hranimo osobe koje su bolesne. Ako hranimo drugog supicom, umesto da je jede sam, to hranjenje ga podržava da ostane u poziciji nemoći i uživa sve privilegije te pozicije (tzv. sekundarna dobit). Takvu supicu Resnik je simbolično nazvao otrovnom. Kada god su nam pomagali da bi podržali našu zavisnost i nemoć, hranili su nas otrovnom supicom.
Odgovornost
U prirpemi.-..
Optuživanje
U pripremi
Opsesija i opsesivni kompulsivni poremeać
U pripremi