Granice kontakta
Rečnik geštalt pojmova – Akademija Geštalt psihoterapije
Uopšteno
Granica kontakta je jedan od osnovnih koncepata GT.
Kažemo da su osnovne funkcije granice kontakta identifikacija i alijenacija. Granica kontakta je onaj psiho-fiziološki organ pomoću koga se identifikujemo sa nečim (ili nekim) i kažemo šta želimo, ili alijeniramo nešto (nekog) odnosno kažemo šta ne želimo.
Na granici kontakta pojavljujemo se u odnosu sa sredinom. Pojavljujemo se kao senzacija (npr. gladi), kao akcija (npr. priprema hrane), kao uživanje (npr. u jelu), kao povlačanje (npr. dremka posle ručka).
U psihološkom smislu na granici kontakta pojavljujemo se kao uzbudljiva neizdrž, želja da te zagrlim, kao akcija prilaska i širenja ruku, kao uživanje u punom kontaktu zagrljaja, kao povlačenje u osećaj ispunjenosti.
U tom smislu granica kontakta je instrument intencionalnosti. Smisao psihoterapije je u prepoznavanju i dozvoljavanju intencija i/ili njihovoj kokreaciji. U tom smislu kažemo da je psihoterapija u podršci klijentu da se pojavi na granici kontakta i/ili da se sa nje povuče kada mu je to potrebno.
Granica kontakta je i „mesto“ gde se suočavamo sa preprekama i načini kojima težimo prevazilaženju prepreka.
Perls, Gudman i Heferlajn opisuju granicu kontakta kao glavni predmet proučavanja psihologije.
Fenomenološki pristup
Moje oči propuštaju svetlost, šireći se da je zahvate kada je nema dovoljno i skupljajući se kada je ima previše. Naši kapci štite oči od štetnih uticaja iz sredine. Naša pluća propuštaju kiseonik a zadržavaju štetne čestice smoga i prašine. Naše ruke šire se da u zagrljaj prihvate voljeno biće i skupljaju se da bi nas štitili i da bi odgurnuli nepoželjno.
Otvaram svoje srce kako bih primio ljubav ili ga zatvaram kako bih se zaštitio od odnosa koji za mene postaje toksičan.
Imam sposobnost da nekim ljudima, iskustvima, željama, namerama, kažem da ili ne, u zavisnosti od toga da li ih procenjujem kao poželjna i hranljiva ili štetna i nepoželjna. Identifikujem se sa ljudima i stvarima koje volim i počinjem da ih osećam kao deo sebe.
Radujem se predavanju iz geštalta, osećam radoznalost i uzbuđenje. Posebno se radujem što će sa mnom biti moj prijatelj čije radosti i boli osećam kao svoje sopstvene.
Gasim televizor ili menjam kanal kako bih sebe zaštitio od nepotrebnih ili neprijatnih sadržaja koji mi se tim putem nude.
Otvaram prozor u mom stanu da bi ušla svežina jutra i zatvaram ga da bih se zaštitio od prašine, buke, kiše.
Na terapiji otvaram moje srce kako bih saosećao sa mojim klijentom ili ga prekidam u dugom i praznom izlaganju iza koga se zaklonio i u koje se zapetljao, kako bih pošao za onim što me je zainteresovalo. Postavljam otvorena pitanja kako bih mu ostavio slobodu u kreiranju odgovora, ili mu postavljam zatvorena pitanja kada kroz njih želim da mu pomognem da artikuliše svoje iskustvo, da uobliči svoj doživljaj.
Organizmičko-biologistička perspektiva
Biologija kaže da je ćelijska membrana selektivno propustljiva opna koja spaja i razdvaja ćeliju i njenu sredinu, štiti je od štetnih elemenata sredine dok hranljive elemente propušta. U organizmičkom smislu ćelijska membrana je granica kontakta jedne ćelije.
Slično, granica kontakta u psihološkom smislu je selektivno propustljiv psihofizički organ koji organizam odvaja i spaja sa sredinom, štiteći ga od štetnih a propuštajući hranljive elemente. Pri tome granica kontakta ima sposobnost menjanja i prilagođavanja potencijalno hranljivih elemenata u sredini, kako bi ih pripremila za asimilaciju (varenje).
Čula kao granica kontakta: organizmičko-biologistička perspektiva
Naša čula prvi su organi na granici kontakta sa sredinom. Ona nas obaveštavaju o onome šta se u sredini događa, odnosno pružaju materijal koji naš um interpretira, prepoznaje, kateksira, ocenjuje kao željen i privlačan ili nepoželjan i odbojan.
Svojom kožom osećam hladnoću pa preduzimam akciju i oblačim džemper.
Čujem šuštanje u travi koje privlači moju pažnju, pogledam i vidim zmiju. Uklanjam se da bih bio bezbedan.
Vidim sunčevu svetlost i osećam prijatnu toplotu na mojoj koži. U sledećem trenutku osećam kako moja koža počinje da gori. Odlazim u hladovinu.
Vidim gestikulacije i facijalnu ekspresiju moga klijenta i prepoznajem tugu. Čujem plačni glas. Raduje me kada mi klijent uputi pogled. Osećam potrebu da mu pružim ruku. Osećam toplinu i mekoću njegove/njene kože.
Funkcije granice kontakta: identifikacija i alijenacija
Identifikacija (poistovećivanje)
Identifikacija je suprotna alijenaciji, ali se sa njom uvek pojavljuje zajedno (kad nečem kažem „da“, nečemu sam rekao „ne“). Alijenacija i identifikacija su u GT imena osnovnih funkcija granice kontakta.
U GT identifikacija je sposobnost da želim i da težim ka onome što želim. Želim da jabuka na grani postane deo mene. Želim da uživam u njenom ukusu.
„Ti si deo mene!“, kažem osobi koju volim. „Želim te!“, kažem osobi koja mi je privlačna. „Želim da budem kao ti!“, kaže dečak svome idolu.
Identifikacija je proces pojavljivanja selfa (sebe) u kome neki deo sredine prepoznajem kao poželjni (pozitivna kateksa) i potencijalni deo nas samih.
Ali identifikacija je mehanizam kojim deo sredine prepoznajem i potvrđujem kao deo sebe samoga. Tako, na primer, skorojević voli svoj skupi auto kao sebe samog, iako je auto deo sredine. Pa ćemo reći da je on sa svojim autom identifikovan. I još, njegov skupi auto, svojom vrednošću, pomaže skorojeviću da se oseti vrednim. Verovanje o sebi kao vrednom je nešto sa čim se skorojević, na taj način, lakše identifikuje. On želi da veruje o sebi kao o vrednijem od drugih. Njegov novi auto pomaže mu da se snažnije identifikuje sa takvom predstavom o sebi jer veruje da će ga zbog novog automobila drugi videti kao vrednog ili da će mu zavideti.
Polje identifikacije nalazimo kada na sve moguće načine dovršimo rečenicu: „Ja jesam…“ ili „Ja želim…“ Sposobnost dovoljnog, kontekstualno osetljivog pojavljivanja kroz „jesam, želim i hoću“ smatra se odlikom zdravog funkcionisanja. Imam pravo da „jesam“, da „želim i hoću“, da se identifikujem, odnosno da „nisam, ne želim i neću“, da alijeniram.
Identifikacija i alijenacija su dve strane istog, jer time što sam nečemu rekao „hoću“, ja sam, bar za taj trenutak, svemu drugome rekao „neću“ (problem izbora). U tom smislu filozofi egzistencije znali su da kažu da je izbor smrt. Kada napravimo jedan izbor, umiru sve druge mogućnosti, bar za taj trenutak.
Identifikacija odnosno alijenacija sa sobom nose egzistencijalije, odnosno ograničenja kao što su izbor, odgovornost, krivica.
Alijenacija
Alijenacija je suprotna identifikaciji, ali se sa njom javlja zajedno, s tom razlikom što je kod identifikacije figura ono što hoću, a kod alijenacije ono što neću. Na primer, kod identifikacije figura je jabuka koju želim, a ta jabuka u pozadinu potiskuje višnje, koje bar u tom trenutku ne želim. Kada me pojuri razljućeni pas, figura je pas, koga neću (alijenacija), pa se penjem na drvo jer hoću bezbednost.
Uz identifikaciju alijenacija je osnovna funkcija granice kontakta.
Alijenacija je način pojavljivanja selfa (sebe) kojim neki deo sredine prepoznajemo kao nepoželjan, negativan, opasan, ugrožavajući, neprijatan (negativna kateksa). Na primer, ne želim da budem kažnjen. Ne želim da komšija buši zid pošto sam došao s posla i imam nameru i potrebu da se odmaram. Želim da jedem jabuku, ali ne želim da žvaćem njenu žilavu koru. Pojavljujem se na granici kontakta sa sredinom kroz akciju ljuštenja jabuke.
Isto tako neki deo sebe (selfa) možemo smatrati nepoželjnim. Na primer, ne želim da budem sebičan ili ne želim da budem ocenjen kao sebičan od strane drugih, ne želim da osećam tremu pred ispit, ne želim da osećam ljutnju.
Polje alijenacije dobijamo kada na sve moguće načine završimo rečenicu: „Ja nisam…“ ili „Ja ne želim…“ ili „Ne sviđa mi se…“ ili „Neću…“
Kontekstualno osetljivu sposobnost da nekome ili nečemu kažemo „ne, ne želim, nisam“, tzv. postavljanje granice, smatra se u GT važnim uslovom zdravog funkcionisanja.
Granice kontakta kao instrument intencionalnosti
U tom smislu granica kontakta je instrument intencionalnosti. Naša senzacija ili emocija uvek je u funkciji kontakta sa sredinom, uvek je važno obaveštenje (npr. hladno mi je, treba mi toalet, ili vruće mi je (želim da se rashladim), sit sam (želim da se povučem od trpeze), ili tužan sam (želim te), ili uplašen sam (želim da se sklonim na bezbedno)).
Svesnost je takođe intencionalna, uvek je svesnost nečega (npr. da mi je vruće). Akcija je uvek akcija sa nekim ciljem. Kontakt je uvek kontakt sa nečim ili nekim, povlačenje je uvek povlačanje od nečega ili nekoga.
Teorija selfa
Granica kontakta je u geštaltu način na koji se mi manifestujemo u sredini, a to je takođe upravo način na koji se u GT određuje koncept selfa. Koncepti selfa i granice neodvojivi su u GT, pa tako Filipson, na tragu tradicionalnog geštalta, o funkcijama selfa govori kao o tri granice: id granici, ego granici i granici ličnosti ili persone.
Kroz id granicu ja se manifestujem kao senzacija, reakcija na sredinu (spoljašnju (svet) ili unutrašnju (telo)). Ja kao senzacija sam reakcija na neki podražaj iz sredine ili iz mene samog (hladnoća ili glad).
Kao ego ja se manifestujem u sredini kroz izbor i akciju, upravo kroz identifikaciju i alijenaciju. Biram da dođem do drveta jabuke i da ga tresem da bi otpali zreli plodovi.
Moja prethodna iskustva, verovanja, sistemi vrednosti, očekivanja takođe utiču na to kako ću se pojaviti na granici kontakta sa sredinom. Ovde govorimo o pojavljivanju kroz ličnost ili personu. Na primer, iskusan skijaš i početnik na različite će se načine pojaviti u istim uslovima u aktivnosti skijanja. Iskusan skijaš koristi asimilovane, mnogo puta ponovljene veštine. Profesor i student na različite će se načine pojaviti kada objašnjavaju neku materiju.
Psihoterapijski značaj: granica kontakta
Prema Perls/Heferlajn/Gudmanu (Geštalt psihoterapija, 19..) granica kontakta organizam/sredina je „mesto“ na kome se odvija celokupan naš psihofizički život i treba da bude osnovni predmet izučavanja psihologije.
U tom smislu o svim poremećajima možemo govoriti kao o poremećajima granice kontakta, odnosno poremećajima kontaktiranja sredine.
Sav psihoterapijski rad, kao uostalom i život, odvija se na granici kontaktiranja organizam/sredina. Smisao geštalt psihoterapije može se smatrati osvešćivanje načina na koji se klijenti pojavljuju na granici kontakta, kako u svome vanterapijskom životu, tako i sa nama samima, u terapijskoj situaciji.
GT je osvešćivanje načina na koji se pojavljujemo na granici kontakta (identifikujemo i alijeniramo), odnosno kako prekidamo svoje pojavljivanje, kako se ne pojavljujemo na granici kontakta, ili kako prekidamo povlačenje.
Na GT se može gledati kao na podršku za obnavljanje prirodnog pokreta pojavljivanja na granici kontakta, odnosno ciklusa kontaktiranja/povlačenja. Klijent uči da prepozna svoje potrebe i da se sa njima identifikuje, uči da se u životu kao i u terapijskoj situaciji pojavi što je moguće više spontano, kroz pokret posezanja ili alijenacije, uči da uvaži i izdrži granicu kontakta stvarnosti i terapeuta, te da pronađe način da se sretnu (onoliko koliko je potreba za susretom njihova autentična potreba), uči da se spontano povuče kada mu je dovoljno ili kada se pojavi nova, dominantnija figura.
U tom procesu terapeut koristi svoje kontakt funkcije (čula). On gleda i vidi, sluša i čuje, dodiruje, oseća. Primećuje kako klijent koristi svoje kontakt funkcije (da li gleda, da li vidi, da li sluša, da li čuje, da li oseća, da li koristi ono što vidi, čuje, oseća, da li i kako dozvoljava da ono što čuje, vidi, oseća deluje na njega, da li i kako se identifikuje i alijenira).
Na primer, primećujem da je moj klijent primetio moj topli smešak i da ga je to dotaklo.
Ili primećujem da je spustio glavu i predlažem mu da pojača taj pokret kako bi osvestio da se na taj način štiti i kako bi osetio da se zaista i može zaštititi. Pozivam ga da taj pokret samozaštite prevede u reči, da iskomunicira svoje strahove.
Terapeut podržava klijenta da pronađe svoje „hoću“ i svoje „neću“ i da se sa njima pojavi.
Piše Nikola Krstić
