Doživljaj
Rečnik geštalt pojmova – Akademija Geštalt psihoterapije
Kako je GT fokusirana na sada i ovde i holistički orijentisana na celinu našeg bića, od telesnog preko emocionalnog do misaonog pa i duhovnog aspekta našeg pojavljivanja, koncept doživljaja je od ogromne, suštinske važnosti za nas. Naime, iskustvo ili doživljaj nešto je što se odvija upravo u sada i ovde, način na koji se naše biće manifestuje u svim aspektima svoga postojanja.
Doživljaj je sve ono što se događa na granici kontakta organizam/sredina, čega smo svesni ili bi potencijalno mogli biti svesni.
Biologističko-telesna perspektiva – senzacije
Doživljaj ili iskustvo najpre se odvija na nivou telesnih senzacija, propriocepcija (Zinker, 1980). Osećam neprijatnu senzaciju u stomaku koju interpretiram kao glad. Neprijatnu, karakterističnu senzaciju u ustima (suvoća) interpretiram kao žeđ. Neprijatnu senzaciju na površini moje kože od koje se ježim i počinjem da drhtim interpretiram kao hladnoću. Doživljavam glad, žeđ ili hladnoću. Razume se da u ovom smislu doživljaji imaju funkciju kompenzacije organizma u sredini kako bi organizam opstao.
Doživljaji kao hladnoća ili toplota, mekoća ili udarac reakcija su organizma na dejstvo sredine na spoljnu granicu kontakta. Osećaji kao što su glad ili žeđ, reakcija su organizma na unutrašnju granicu kontakta, da tako kažem.
Da li su doživljaji samo senzacije ili šta sve čini doživljaj?
Glad, žeđ i hladnoću, međutim, oseća i mala beba ili sasvim jednostavna životinja, što znači da možemo doživljavati senzacije i prevoditi ih u akciju (npr. beba plače ili sisa) čak i kada ih ne interpretiramo, čak i kada nisu simbolički reprezentovane u našim mislima, instiktivno, spontano.
Doživljaji se odvijaju i na nivou osećanja. Osećam tugu ili radost, zadovoljstvo ili strah. Zatim, u domen doživljaja spada i moja percepcija, a percepcija utiče na moje senzacije i osećanja. Vidim hranu i to me, ako sam gladan, raduje. Vidim drago biće i osećam ljubav, prijatnu milinu u grudima, smešim se a ruke same, spontano kreću u zagrljaj. Moja osećanja izazvala su određeno ponašanje (zagrljaj).
Dakle, možemo govoriti o voljnoj radnji (akciji) kao o nečemu što doživljavamo. Voljan sam da te zagrlim i to ponašanje (grljenje) i samo je deo mog doživljaja. Doživljavam voljni napor da trčim. Akcija kreira određenu senzaciju. Dok trčim doživljavam prijatnost ili umor. Posle umerenog trčanja osećam zadovoljstvo. Ovaj osećaj zadovoljstva u vezi je sa mojim uverenjem da je trčanje zdravo i da sam za sebe uradio nešto dobro. Ali verovatno je i u vezi sa hemijskim procesima koji su se pokrenuli u mom telu (luči se dopamin, endorfin, seratonin itd).
Doživljaj je dakle svo moje iskustvo na nivou senzacija, osećanja, misli (uverenja, očekivanja, nada, anticipacija i svekolike simboličke reprezentacije spoljnjeg i unutrašnjeg sveta), ponašanja, uz međusobni uticaj između senzacija, osećanja, misli, ponašanja.
Doživljaj, uverenja (simboličke reprezentacije), stvarnost
Moja uverenja, interpretacije stvarnosti i simboličke (misaone) reprezentacije utiču kako na moje senzacije, tako i na moja osećanja. Radost, toplina i milina u grudima koju osećam kada vidim drago biće koje je bilo odsutno, nisu u vezi samo sa mojom percepcijom (vidim nešto), već su i u vezi sa mojom interpretacijom situacije. Vidim voljeno biće. Vidim oblik koji interpretiram kao voljeno biće koje se vratilo s puta. Tek simbolička reprezentacija organizuje moje opažaje u smisaonu celinu. Bez toga moji bi opažaji bili šarena zbrka bez značenja (Kant).
Moj doživljaj tuge u vezi je sa mojim razumevanjem situacije, da će neko koga volim dugo biti odsutan. Tužan sam i iako osećam glad, meni se ne jede. Nemam apetita, nemam želju niti žudnju za hranom iako imam senzaciju gladi. To je moj doživljaj.
Moja razumevanja situacije takođe utiču na moje radnje. Grlim dragu osobu, jer je prepoznajem kao dragu, a verujem da će nam zagrljaj prijati. Čekam suprugu da bismo ručali zajedno, iako sam gladan.
Ali, da li su moja uverenja, moje misli, interpretacije i shvatanje, razumevanje stvarnosti i mene samog takođe doživljaji? Videli smo da utiču na osećanja, senzacije i radnje (akcije). U čemu je onda problem? Problem je u tome što naše misli, uverenja, razumevanja i interpretacije ne moraju da odgovaraju stvarnosti koju interpretiraju (bilo unutrašnju, bilo spoljašnju).
Na primer, ja mogu osećati tugu i negirati da osećam tugu jer verujem da nije u redu da osećam tugu i ne želim to sebi da priznam. Tada moja simbolička reprezentacija (misao) nije u skladu sa mojom unutrašnjom stvarnošću. Šta je tada moj doživljaj? Da li doživljavam tugu ili ne?
Rekli bismo da doživljavam neprijatne senzacije u grudima i da su te senzacije u vezi sa mojim uverenjem da neko meni drag odlazi na put. Takve senzacije u takvim okolnostima imenujemo tugom. Ipak ja ne moram biti svestan ovih senzacija (oseta), osećanja (tuga), kao što i čitavo moje razumevanje situacije ne mora biti moja figura, ja ih mogu namerno, iako opet spontano i nesvesno, gurati od sebe.
Rekli bismo da ja doživljavam tugu koju ne želim da doživljavam i koju stoga potiskujem (prekidam), grčeći svoje mišiće, i nastojeći da pronađem drugu interpretaciju koja bi odgovarala onome u šta želim da verujem. Rekli bismo da doživljavam konflikt koga nisam svestan, konflikt između mojih osećanja i želja (ne želim da osećam tugu, ne želim sebi da priznam da osećam tugu). Rekli bismo da doživljavam otpor ili potiskivanje.
Ali moje uverenje da nisam tužan, da li je i to moje uverenje deo moga doživljaja? Uverenje jeste, ali sadržaj tog uverenja nije. Moje uverenje da nije u redu, niti potrebno biti tužan i moje uverenje da prema tome ja sada ne doživljavam tugu, takođe je deo (ali samo deo) moga doživljaja. To uverenje je deo moga doživljaja kao i ono što radim sa njim (stežem mišiće, prekidam senzacije i osećanja, tražim objašnjenja koja su u skladu sa mojim uverenjem, potiskujem tugu), ali sadržaj toga uverenja nije moj doživljaj, jer uverenje nije istinito. Moje uverenje da sam ja sada radostan, jer uvek treba biti radostan, deo je moga doživljaja, ali radost nije (tj. ne mora biti osim ako je autosugestija toliko jaka da sam zaista kreirao ono što želim da osećam, što je u stvarnosti zapravo veoma redak slučaj). Moje uverenje da ne osećam tugu deo je moga doživljaja, ali ja i dalje, nesvesno mogu osećati tugu ili bar tenziju prekidanja i zadržavanja tuge. Sadržaj toga uverenja, dakle, nije deo moga doživljaja. Ja verujem da doživljavam nešto što zapravo ne doživljavam.
I upravo je u tome čitava drama. Moja uverenja o tome šta doživljavam često se i u velikom delu ne poklapaju sa stvarnošću, sa onim što stvarno doživljavam. Ja sam nesvestan velikog dela svoga doživljaja. Što je raskol između mojih uverenja o tome šta doživljavam i onoga što stvarno doživljavam veći, to je neuroza dublja. Stoga ćemo reći da je glavni cilj i modus operandi geštalt terapije unošenje svesnosti tj. ekspresija onog dela našeg doživljaja kojeg nismo svesni.
Partner sa posla veruje da bi trebalo da se raduje mom uspehu. To uverenje je u skladu sa njegovom slikom o sebi. On veruje da se raduje, a u stvari oseća zavist a da toga nije svestan. On dakle ne oseća radost. Sadržaj njegovog uverenja da oseća radost (upravo osećanje radosti), nije nešto što on doživljava. Ipak, uverenje kojim blokira (prekida) ono što stvarno oseća (zavist), deo je njegovog doživljaja. On zapravo doživljava da veruje da oseća radost i doživljava zaustavljanje zavisti koju, uprkos svemu, i dalje oseća.
Sa uverenjima, razumevanjem i interpretacijom stvarnosti, dakle, kada govorimo o doživljaju, stvari stoje složeno. Ta uverenja, razumevanja, tumačenja situacije, dakle jesu deo naših doživljaja, jer jesu način na koji se mi pojavljujemo na granici kontakta i utiču na naše stanje. Mi pomoću tih uverenja nešto sebi radimo (npr. prekidamo sebe kao što smo videli).
Kada kažem da sam doživeo nepravdu, ja hoću da kažem da situaciju koja mi se desila tumačim kao nepravdu. U vezi sa tim mogu osećati tugu ili ljutnju. Ta osećanja sa pratećim senzacijama deo su moga doživljaja. Možda sam ja u zabludi da je posredi nepravda (možda je moje tumačenje stvarnosti pogrešno, subjektivno, zasnovano na krivim informacijama…), ali moj doživljaj nepravde, tuge i ljutnje je stvaran deo moga doživljaja. U tom smislu doživljaj je subjektivno iskustvo organizma, svesno i nesvesno. Moje uverenje da sam doživeo nepravdu je deo mog doživljaja nepravde, čak i kada moje uverenje nije istinito, čak i kada ja zapravo nisam izložen nepravdi.
Štaviše, kada mislim da doživljavam nepravdu, moguće je da je to samo vrh moga doživljaja. Moguće je, na primer, da ispod nepravde doživljavam ljutnju, strah da sam nebitan, da ću biti odbačen, bol obnavljanja iskustva odbacivanja, zavist i mržnju prema drugima za koje mi se čini da su voljeni i prihvaćeni. Sve bi ovo mogao biti nesvesni deo mog doživljaja, moja subjektivna istina koja ne mora imati mnogo veze sa stvarnošću. Nisam svestan svoje ljutnje, mržnje, zavisti, jer je za mene neprihvatljiva ideja da u sebi imam ta osećanja. To ne bi odgovaralo slici koju želim da sačuvam o sebi (slika o sebi – ličnost ili persona). Ja sam neko kome je naneta nepravda, a ne neko ko je zavidan, ko se boji, ko mrzi, ko je neiskren prema sebi pa samim tim i prema drugima.
Zašto je ovo važno? Pa upravo zato što svojim uverenjima, interpretacijama stvarnosti, razumevanjem situacija koje su u skladu sa slikom koju želimo da zadržimo o sebi i svetu, mi često veliki deo svoga doživljaja guramo u nesvesno (u pozadinu). Svoja uverenja ili razumevanja koristimo da se ne bismo sreli sa svojim doživljajima, odnosno da ne bismo doživljavali ono što doživljavamo, naročito ako su ti doživljaji neprijatni.
Psihoterapijsko iskustvo pokazuje da mi, iz raznih razloga, ne želimo da doživljavamo to što doživljavamo ili ne želimo sebi da priznamo to što doživljavamo. Uverenja i interpretacije tada mi kreiramo i koristimo tendenciozno, tako da bismo potisnuli ono što doživljavamo. Stoga kažemo da uverenja, misli, interpretacije, jesu deo našeg doživljaja, ali njihov sadržaj ne mora biti, ne mora reprezentovati ono što stvarno doživljavamo. Naša misaona (idejna) reprezentacija može, ali i ne mora, reprezentovati naš autentični doživljaj. Sama reprezentacija kao jedna aktivnost jeste nešto što radimo (akcija), jeste nešto što nam se događa, jeste nešto što iskušavamo, najzad, jeste nešto što doživljavamo, ali sadržaj (objekat) te reprezentacije ne mora odgovarati onome što stvarno doživljavamo.
Štaviše, od naših misli, uverenja, interpretacija stvarnosti i slike o sebi koju želimo imati, mi gradimo kavez koji treba da nas drži podalje od naših stvarnih doživljaja. Drugim rečima, naša uverenja o svesnosti i sebi često su tu da nas odvoje od stvarnosti a ne da nas sa njom povežu. Mi često kreiramo svoja uverenja o stvarnosti ne da bismo se sreli sa stvarnošću i svojim pravim doživljajima, već da bismo se od njih odbranili. Lično mislim da svi to radimo, bez obzira koliko se dugo bavili sobom i upravo zbog toga bavljenje sobom u smislu geštalt terapije nikada ne prestaje.
Čitav spektar aktivnosti (ponašanja) sada je tu da bi opsluživao naš misaoni svet koji nas odvaja od stvarnosti, naš mit o nama samima i o svetu. Na primer, izigravamo da osećamo radost, sve tražeći način da optužimo drugog da je pun kompetitivnosti, mržnje i zavisti. Pokušavamo da sebe predstavimo važnim, onim bez koga se ne može, omalovažavamo, takmičimo se, hvališemo. Sva ova nesvesna ponašanja tu su da podrže i održe iluziju koju smo stvorili o sebi i svetu, a u kojoj smo mi dobri a drugi rđavi, njihova funkcija je da nas spreči da se sretnemo sa svojim originalnim doživljajem, bolom i razočarenjima (i u sebe i u svet) koje bi takav susret doneo.
Otud poslovično nepoverenje geštalt terapeuta prema mislima, interpretacijama, uverenjima, misaonim sadržajima, procenama, sudovima i nastojanju da se ovaj sloj igara osvesti kao otpor ili prevaziđe u nastojanju da se vratimo onom delu doživljaja koji potiskujemo. Otud terapeutov trening da se ne bavi mnogo sadržajem naših misli, već da ostane usredsređen na ono što vidi i oseća u sada i ovde psihoterapijske seanse. Geštalt je, doduše, krenuvši od radikalnog ovog stanovišta, popuštao pred sadržajima tražeći načine da se i njima bavi, otkrivši da nekad iznošenje sadržaja i pričanje priča podržava pojavljivanje doživljaja (ne mora nužno da ih potiskuje). Bilo kako bilo, GT je bila i ostala terapija prvenstveno zainteresovana za rad sa svesnošću neposrednog doživljaja u sada i ovde, u svim njegovim slojevima.
Još jednom skrećem pažnju da čak i ovako neistinite, moje interpretacije mojih doživljaja imaju izvesnu moć uticaja na moj doživljaj, moja osećanja, moja ponašanja. Ipak, ta moć je samo delimična. Ono što potiskujem nalazi načine da se pojavi na površini. Moj originalni doživljaj provejava kroz mimiku, gestove, govor tela, a ceo manevar odvajanja od sebe može činiti da se osećam veoma iscrpljenim ovom unutrašnjom borbom za koju nemam pojma da je vodim. Ta iscrpljenost, to stezanje vilice, taj kratak, tvrd dah, taj bol u grlu, grudima, glavi zapravo su načini na koje deo doživljaja koji pokušavam da otuđim i potisnem ipak izbija na površinu. Sve je na površini, a geštalt terapeut se ne mora, kao psihoanalitičar truditi da dopre do dubokog korena problema (Perls). Koren je tu, na površini, pred našim očima, nudi se našoj svesnosti i ako ga uhvatimo on će odmotati celinu našeg doživljaja baš kao što se klupko odmota kada uhvatimo za končić koji viri.
U tom smislu mi stalno nešto doživljavamo, samo smo nekih doživljaja svesni a nekih nismo, napola smo budni, usnuli ispod naslaga naših manipulacija, abautizama i šudizama (Naranho).
Naša interpretacija nekih doživljaja krivi same doživljaje i predstavlja ih drugačijim nego što u biti jesu. U tom smislu koncept doživljaja u tradicionalnoj GT dovodi se u vezu sa konceptom svesnosti i stvarnosti. Naša interpretacija stvarnosti ne mora odgovarati stvarnosti, kao što i naša interpretacija našeg doživljaja ne mora odgovarati stvarnom doživljaju, kao što naša interpretacija nas samih, naša slika o sebi, ne mora i možda nikad potpuno ne odgovara stvarnosti. Mi nismo samo majstori manipulacije drugima, već pre svega i posle svega samima sobom.
Doživljaj, stvarnost, istina
Dakle, naš doživljaj će, delom, ali bitno, biti reakcija na našu interpretaciju stvarnosti (misli i uverenja), a ne nužno na samu stvarnost. Osećaću tugu jer verujem da me je voljena osoba napustila, iako su me samo obmanuli, iako to ne odgovara stvarnosti. To uverenje deo je moga doživljaja, iako nije istinito. Kao što je i tuga koju osećam stvarna. Štaviše, kao što smo videli, mogu otići i korak dalje i ubediti sebe da ne osećam tugu (razviti uverenje da ne osećam tugu), jer osoba za koju sam vezan, kako verujem, „ne zaslužuje da za njom osećam tugu, nije vredna mojih suza“.
Moje uverenje da ne osećam tugu može biti toliko snažno i propraćeno odgovarajućim fiziološkim odgovorima, da ću umesto tuge na kraju stvarno osećati grč u mišićima, knedlu u grlu i bol u glavi, groznicu, olovnu kuglu u grudima ili ljutnju.
Ovo odvajanje od stvarnosti vlastitog doživljaja, kao i od materijalne stvarnosti, ovaj beg od sebe i od sveta pomoću uverenja, interpretacija i misli, razumeva se kao otpor, odbrana i adaptacija (modifikacija kontakta) i ima zaštitni karakter.
Paradoksalnost doživljaja – psihoterapijski značaj
Treba voditi računa i o tome da doživljaji nisu linearni i da ne podležu zakonima protivrečnosti, ili bar ne na jednostavan način. Drugim rečima, iskustvo istraživanja sebe unošenjem svesnosti u doživljaje pokazuje da mogu imati protivrečne doživljaje u istom trenutku. Moj partner sa posla može se istovremeno radovati mome uspehu i zavideti mi. Ja istovremeno mogu voleti i mrzeti svoju majku. Istovremeno se mogu nadati i plašti, želeti uspeh i ne želeti uspeh (plašiti se uspeha) i tako dalje.
Pitanje je da li radost i zavist ili ljubav i mržnja, mogu istovremeno biti figura, ili se zapravo ipak smenjuju u vremenu, makar i brzo, odlazeći u pozadinu i izbijajući na površinu našeg iskustva ili našeg ponašanja.
Paradoksalnost doživljaja vidljiva je i u mom telu. Jutro je i u glavi osećam pospanost. Grlo mi se steže nezadovoljstvom jer moram po kiši otići u grad i satima čekati ispred šaltera. Ali kada usmerim svesnost na svoje grudi, osećam tihu jutarnju milinu karakterističnu za novi dan. Moje ruke i noge leže još uvek posve opušteno.
Glava, da tako kažem, u skladu sa svojim predviđanjem budućnosti i sudu o njoj, oseća jedno, dok grudi doživljavaju nešto drugo.
Ovo otkriće vodi jednoj praktičnoj intervenciji u terapijskoj situaciji. Klijenta koji oseća neprijatnu senzaciju u jednom delu tela, možemo pozvati da osvesti šta oseća u ostatku svoga tela, kao što ga možemo pozvati da se vrati u percepciju i oseti težinu njegovog tela na fotelji i podršku koja mu fotelja prija ili da primeti izraz lica na terapeutu. Ovaj figura-pozadina manevar, ponekad ima efekat promene i spoznaje da se neprijatnost, trema, bol, može držati ili izdržati na temelju pozadine koja je veća i snažnija.
Ovaj manevar koristio sam ponekad u radu sa paničnom simptomatologijom.
Psihoterapijski značaj – geštalt kao terapija unošenja svesnosti u doživljaj
U svojoj prvoj verziji Perls je svoj terapijski pristup u nastajanju nazvao terapijom svesnošću. Svesnošću čega? Upravo doživljaja.
Kod opisanog stanja stvari suština geštalt psihoterapije, dakle već u tradicionalnom geštaltu (Perls i Naranho), opisana je kao osvešćivanje, artikulacija i prepoznavanje, te izražavanje naših istinskih doživljaja.
Da bi ovo bilo moguće, potrebno je da se probijemo kroz slojeve otuđenosti, kroz slojeve uverenja i aktivnosti kojima potiskujemo (prekidamo) svoje doživljaje, odnosno bežimo od svojih stvarnih doživljaja.
Svesnost autentičnih doživljaja je korak ka posvajanju i prihvatanju naših doživljaja. Posvajanje i prihvatanje je korak ka integraciji otuđenih aspekata selfa (zapravo otuđenih doživljaja).
Tek kada priznam sebi da umesto radosti zbog kolege koji je dobio unapređenje, zapravo osećam zavist, ljutnju, strah, tugu, stezanje mišića kojim nastojim da zaustavim ta svoja osećanja, tek kada ta stanja priznam, prihvatim i posvojim, vratim ih sebi, izrazim bez cenzure i do kraja, doživeću olakšanje i celovitost koji će značiti da je geštalt zatvoren i da sada može da se pojavi nova figura, možda baš radost i ljubav prema kolegi (koji bi, u idealnoj situaciji mogao da čuje moja osećanja i da me prihvati i voli sa svim tim osećanjima).
Ispostavlja se da su moja osećanja, ma koliko strašno zvučala, mnogo manje strašna kada se pojave, kada im dozvolim da slobodno teku kroz mene, kada se sa njima poistovetim. Ako se to desi u psihoterapijskoj seansi ili čak ako takva osećanja imam prema svom terapeutu, to je idealna prilika da stvorim novo iskustvo, da me terapeut neće kritikovati ili odbaciti zbog onoga što osećam, već da će mi pokazati da je i sam čovek koji u sebi ima sva ta osećanja (doživljaje).
Drugi deo koncepta GT u vezi je sa testiranjem stvarnosti. Rekli smo da naša uverenja, čak i kada su neistinita, i dalje utiču na naše doživljaje. Iskustvo pokazuje da su mnoga naša uverenja, upravo neistinita, pa će deo strategije psihoterapijskog procesa da pomognemo klijentu da se probije kroz slojeve neistinitih uverenja o stvarnosti, da se suoči sa stvarnošću (kreira nova, na stvarnosti zasnovana uverenja) i suoči sa doživljajima koje novootkrivena stvarnost (nova uverenja) u njemu kreiraju.
To ne znači da je zadatak geštalt terapeuta da ubedi klijenta u svoju stvarnost ili da ga razuveri u njegovu sliku stvarnosti. Terapeut ne polemiše sa klijentom niti ga ubeđuje. On podržava klijenta da sam dođe do stvarnosti odnosno do transformacije svog vlastitog doživljaja stvarnosti. Da bi doživeo transformaciju doživljaja stvarnosti, potrebno je da klijent osvesti i posvoji svoje stvarne doživljaje.
Da bi došao do stvarnosti doživljaja, terapeut može upotrebiti one skrivene znake potisnutih doživljaja. Pomažući nam da osvestimo izraz lica, energiju, gestove, boju glasa, stezanje mišića, terapeut nam pomaže da se probijemo kroz slojeve uverenja do stvarnosti naših doživljaja. Zatim kada, na primer, izrazimo svoju ljutnju, bol, zavist i mržnju, terapeut nas poziva da ostanemo u čulima, da vidimo i osećamo, da vidimo, recimo, da se on smeši, da je topao, da je otvoren, da je prisutan, da se nije naljutio i odbacio nas. Tada ćemo možda biti u stanju da autentično osetimo izmirenost sa kolegom i radost za njegov uspeh, prihvatićemo stvarnost da njegov napredak za nas nije ugrožavajući kao što smo mislili, sve potiskujući te misli.
Ovo osvešćivanje autentičnih doživljaja i suočavanje sa stvarnošću na kojem je insistirao tradicionalni geštalt ključni je uslov naše potrebe da preuzmemo odgovornost za svoja ponašanja i akcije.
Ovo izražavanje autentičnih doživljaja potencijalno kreira kontakt sa sobom, koji je neophodan da bi se ocepljeni delovi selfa integrisali, a energija oslobodila, geštalt zatvorio i omogućio kreiranje novog.
Prema relacionom geštaltu važna, suštinska komponenta ovog procesa, koji će ga učiniti lekovitim je i kontakt sa drugim. Ova podrška za autentično izražavanje sebe kreira u drugome promenu i osećanja (poštovanja, prihvatanja, ljubavi) neophodna za iskustvo kontakta i pripadanja, kao i slobodu za povlačenje i različitost.
Filozofske perspektive
Kroz dugu istoriju traganja za istinom i stvarnošću filozofija je završila u neupitnom uverenju da je jedina stvarnost koja je nama na raspolaganju upravo stvarnost naših doživljaja. Sva druga uverenja o stvarnosti daju se dovesti u pitanje. „Još je ostao jedan skandal za filozofiju, da se postojanje spoljnjeg sveta mora uzeti na veru. I ako neko nađe razlog da u nju posumnja, mi mu nismo kadri suprotstaviti nikakav relevantan dokaz.“ (Kant, Kritika čistog uma). Međutim, doživljaj gladi, bola ili doživljaj da mislim, da posmatram, nešto je što se ne može dovesti u pitanje ni najoštrijim skeptičkim argumentima. (Sekst Emirka)
Ovo otkriće poslužilo je filozofima da razviju fenomenološku filozofiju. Reč fenomen znači pojava. Pojava je nešto što se javlja nama, subjektima. Stvaran je samo svet pojava. Drugim rečima stvaran je samo svet našeg doživljaja sveta. Sve se ostalo da dovesti u sumnju. Možda sanjam. Može sada ispred mene nije tastatura (Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji).
Ali za mene se tastatura javlja i ja imam opažaj (predstavu) tastature, to je izvesno čak iako sanjam. To je razlog zbog koga je fenomenološki pristup tako važan za geštalt. Naši doživljaji su stvarni, čak i kad naša uverenja koja se na njima zasnivaju nisu.
Egzistencijalizam koji se razvio iz fenomenološke filozofije usredsredio je svoju pažnju upravo na naše iskustvo doživljenog, kao i na naše iskustvo slobode, iskustvo da možemo donekle uticati na naše doživljaje.
Piše Nikola Krstić