asked 8 years ago Imam 45 godina, i porodicu koju mnogo volim. Imam troje dece, dve tinejdzerke i sina koji je skoro krenuo u školu. Imam posao, odličan i dobro plaćen, izgledam odlično i osećam se dobro u svojoj koži.
Moj problem je moj suprug, odnosno njegov odnos prema meni.
Jako dugo smo zajedno, u braku 15 godina, a pre toga 10 u vezi. Od samog početka našeg braka, ja sam ga postavila iznad sebe, jer sam htela da njegov manjak samopouzdanja presečem (potiče iz siromašne porodice alkoholičara, nižeg je stepena obrazovanja od mene, u početku našeg braka je ostao bez posla) i njemu dokažem da je vredan i sposoban za sve što poželi.
Započeo je privatni posao uz moju svesrdnu podršku (od moje plate smo živeli i kupovali prvi alat za njegovu firmu), i pošto sam ja imala iskusta u poslu, moje savete je slušao, izgradio ozbiljnu firmu koja sada posluje veoma dobro.
Sada on ima samopouzdanje kojim ruši sve pred sobom, ne priznaje ni za živu glavu da je to na početku bilo drugačije, ne provodi u kući vreme, u svojoj je firmi skoro svo svoje budno vreme. Kad dodje kući, pregleda vesti na internetu i pali TV. Ne komunicira sa mnom.
Decu obožava. Posebno najmladjeg sina, sa kojim ima posebno blisku vezu. Najbolji je tata na svetu (a ja to deci i stalno naglašavam, jer je puno odsutan pa su ga prilično željni). Deca naravno u njemu vide heroja, koji kupuje patike i plaća skijanje, dok moj trud niko ne primećuje. Svakodnevni život je na meni, skoro u potpunosti: nabavka hrane, priprema, kontrola školskih obaveza dece, posebno prvaka, privatni časovi, organizacija i plaćanje, organizacija servisa oko dece (baka, deda, čekanje iz škole, odvođenje, dovođenje), čišćenje kuće, garderoba, pokloni za sve prilike i sve osobe kod kojih se ide, posete lekaru i dugoročne kontrole u susednom gradu za decu (dermatolog, proteza…), ma sve, sve.
Njegova obaveza je posao, i odvodjenje najmladjeg deteta u školu kad krene na posao, kad je u Srbiji. Zbog posla je često odsutan, pa to onda radim ja (ili organizujem da neko drugi uradi).
I sve bih ovo prihvatila, da nije njegovog nipodaštavanja mene i svega mojega: mog posla, mojih primanja, mojih roditelja, mojih obaveza, mojih interesovanja. Zaboravio je našu 15-tu godišnjicu braka i nije je ni pomenuo. Ja sam se naljutila zbog toga, i on me je optužio da pravim slona od komarca, da to nije ni važno, da je to samo datum, i da nemamo šta ni da slavimo jer se ja samo svađam, i prihvatio da ne razgovaramo. Ćutali smo danima, dok ja to nisam prekinula. Nije želeo da se izvini, ruga mi se kad ja kažem da je to važan datum, i prihvatila sam da se pravim da je sve ok, da ne bude tenzija u stanu.
Svaku svađu prekidam ja, tako što prva pružim ruku, kažem kako nije važno, i teramo dalje. Nikada se ni za jednu jedinu stvar nije izvinio, nikada nije prvi pružio ruku pomirenja.
Seks imamo prilično retko (na moje insistiranje, uglavnom) i ako me odbije nekoliko puta, ja onda prekinem da iniciram seks na duže vreme, pa se dešavalo da prodje i ceo mesec, i da on ne pokazuje nikakav problem zbog toga. Onda to naravno, prekinem ja, jer kažem kako nije važno ko je kriv, hajde da ne pravimo problem, teramo dalje.
Ja ne znam kako da prekinem ovo. Ovaj njegov ponižavajući odnos prema meni, njegovo odsustvo pažnje. Potpuno odsustvo poštovanja, ljubavi, bilo kakve empatije. Govori da nije klinac da mi pokazuje ljubav, da nema 15 godina da bi se držao za ruku sa mnom, da ne može da ide sa mnom u šetnju jer je umoren, ne želi da priča jer se ja samo svadjam, ne želi da provodi vreme sa mnom. Kad se posvađamo, u stanju je da me gleda očima koje me plaše koliko je u njima mržnje, nestrpljiv je, nervozan, besan.
Nema ni jedne jedine stvari zbog koje je ponosan na mene, nikad me nije pohvalio u tuđem društvu, ni nasamo. Nikad ništa nisam uradila što bi zavredilo neko njegovo divljenje.
Ovo jako loše utiče na mene, pitam se da li je možda u pravu, da sam postala teška, nesnosna, dosadna, beži od mene, izaziva me da se razvedem. A ja ga volim, jako sam ponosna na sve što je postigao i ne propuštam priliku da to javno pomenem, kao što to govorim i njemu. Zašto on ne može da isto uradi za mene?
Ima li načina da se ovo prekine? Postoji li način na koji nekog možeš da “nateraš” da te poštuje?
Nesrećna
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Oko kuće, posla i dece radite zaista sjajan i veliki posao. Iz vaših redova zrači vaša posvećenost i ljubav.
Potreba da bliski vide naš veliki trud koji je najvećii deo našeg života takođe je prirodna i zdrva.
S druge strane, na pitanje koje postvljate meni Vi ćete mnogo bolje znati odgovor. Pročitajte polako i pažljivo sve što ste napisali pa razmislite da li je realno da se vaš suprug promeni.
Ako zaključite da jeste radite kroz svoju psihoterapiju na vašoj komunikaciji, na tome kako mu saopštavate vaše potrebe, na vašoj svesnosti o tome šta vam zapravo treba od njega, na eventualnim nesvesnim mehanimima kojima sabotirate razmenu.
Nezavisno od toga, možda je pred vama jedan proces žalovanja u odnosu na ideje i ideale o tome kako će vaš brak izgledati. Kada date dovoljno prostora svojim osećanjima zbog gubitka ovih ideala možda ćete početi da reogrnizujete svoj život kako bi ste napravili dovoljno protora da bi ste našli i dali sebi ono što vam u braku nedostaje. Načini za to su mnogi, od stvaralaštva i druženja, preko pokutovanja do individualne i grupe psihoterapije koja savremenom čoveku sve više daje ono što mu veoma nedostaje, a to je jedan hranjiv kontakt ispunjen prepoznavanjem.
S poštovanjem,
Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovani Nikola,
Hvala vam na odgovoru.
Svakako sam svesna da veliki deo problema lezi u meni.
Što je moja potreba za njim jača, i moja želja da me voli veća, to ga više guram od sebe i postižem upravo suprotno.
Problem je samo da naučim da to ne radim.
Oko ovih aktivnosti koje bi trebalo da mi “zaokupe pažnju” i da me animiraju: ja imam prijateljice i vrlo često izlazim sa njima; relativno često putujem poslom i proputovala sam dosta. Bavim se sportom, rekreativno, i imam još par aktivnosti koje me zanimaju i kojima se bavim.
Problem je što ja ne mogu da prestanem da budem željna njegove pažnje. Nije meni dosadno, niti sam zaludna, pa mi treba on da me zabavlja. Ja sam vrlo angažovana, ali mi svejedno treba njegova pažnja.
Da li je to proces koji može da se prevaziđe psihoterapijom? Mogu li radom na sebi, da prevaziđem ljubav prema suprugu?
Volela bih kad bi se još neko uključio, neko ko je možda doživeo nešto slično…
Hvala.
Maja
replied 4 years agoProslo je mnogo vremena od ovog Vaseg posta,a mene iskreno zanima da li se nesto promenilo.Ja sam u vrlo slicnoj situaciji….cak smo i slicnih godina i ne znam.kako da prevazidjem.sve sto se desava.Izgubila sam se potpuno.
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Psihoterapija svakako jeste prostor za rad na našoj zavisnosti i projekcijama, samo pojam prevazilaženja možda nije najadekvatniji, kao što su i pojmovi “zavisnost” i “projekcije” obesmišljavajući.
Kao angažovana i uspešna osoba možda dominantno funkcionišete iz ega, onog načina našeg pojavljivanja koji se odnosi na organizovanost, akciju, kontrolu. Snažan ego traži odušak i kontratežu što kod vas može biti potreba za partnerovom pažnjom i ono što Vi zovete ljubavlju prema njemu. To bi moglo biti mesto vaše nemoći, vaše slabosti, vaše čežnje i na taj način mesto vaše duše. To može biti mesto na koje ste kondenzovali svoju celoživotnu bol, strah, razočarenje. Sve je ostalo kod vas jasno. Problem je vaš muž. Pardon, vi ste sveni da je problem u vama. Sve su to vaše reči sa raznih mesta. Ali takvo rezonovanje je previše jednodimenzionalno za nešto složeno i protivrečno kao što je duša.
Čitav vaš, dozvolite mi reći zapušten partnerski odnos organizovan je po principu snažnih polariteta. Vi ste jedno a vaš suprug nešto sasvim drugo. To bi moglo biti u vezi sa vašom (i naravno njegovom) unutrašnjom neravnotežom.
Psihoterapija nudi rebalansiranje naše celovitosti kroz otkrivanje dubokog smisla načina na koji smo organizovali svoj svet. Ona nudi način da doživite smisao vaše patnje koju ste locirali baš na to i to mesto. Ona vodi računa o potrebi, ne prevazilazi je već je reorganizuje da tako kažem. Psiha je mudra. Ona ima svoje razloge iz kojih je odabrala da pati baš na taj i taj način. Ego je taj koji luta, ne razume, želi da prevazilazi. Otvaranje ka mudrosti duše i dubokoj spoznaji njenih razloga je način na koji psihoterapija “radi”.
Izvinjavm se ako sam bio isuviše nejasan ali nadam se da ćete u bogatstvu svog životnog iskustva pronaći primere za razumevanje onoga što sam pokušao da kažem.
S poštovanjem,
Nikola