Usamljenost , otuzno raspolozenje 2013-11-07T18:41:34+00:00
asked 8 years ago

Zivim u manjem mjestu.Ne mogu da se pronadjem.Dugi periodi otuznosti koji su odveli u usamljnost od pocetka srednje skole pa sve do sada(sad zavrsavam fakultet,imam 24 god).Ljudi oko mene cesto izgledaju predaleko da bi mogao sa njima uspostaviti neki duzi kontakt.Imam jednog prijatelja ali to nije ozbiljno prijateljstvo jer taj moj prijatelj obicno odlazi kad ima bolje drustvo a i sam mislim da nismo slicni vec se druzimo po nekoj inerciji jer se poznajemo od drugog razreda osnovne skole.Imao sam djevojku,trudio sam se da taj odnos unapredim ali sam shvatio da joj se zapravo ne dopadam.Jednom kad sam joj rekao da je volim ona me cak izvrijedjala.Glupo je sto sam to trpio ali taj odnos me uveseljavao bez obzira.Prije tog odnosa sam cesto razmisljao o samoubistvu.Ona kao da me na neki nacin uveselila i , iako pateticno zvuci,dala mi neku nadu.Sad je taj odnos gotov i mislim da zapravo nije ni postojao i mislim da se njena uloga svela na rijeci bez bilo kakvih djela, osim toga bila je dosta sebicna.Ljut sam zbog svega toga.Tuznog sam raspolozenja od kako sam usao u period mladosti a i prije toga.Sve to me ugrozava kao licnost jer kao da ne mogu da izadjem iz svega toga .Volio bi da mogu da izadjem iz te oljupine i budem zapravo covijek.Osijecam se kao da vise ne postojim.Svako jutro se budim jako tuzan.Znam da ce mi se misli o samoubistvu vratiti sad kad je nestao bilo kakav izvor (opet pateticno receno) srece sa pomenutom djevojkom.Znam da bi bio sretan da nekim cudom naidju ljudi sa kojima bi mogao da uspostavim nekakav zdrav odnos.Osijecam se kao jedini vojnik svoje vojske.Jedini gradjanin grada.Bavim se pisanjem, naravno ne znam da li je to dobro pisanje ali mi dosta znaci .To me spasava na dosta nacina i kad duze vremena ne pisem osjetim pritisak.Mislim da sam upravo pisuci ili misleci o pisanju nekih pripovijesti na neki nacin spasio sebe dosad.To mi je jedina stvar u zivotu koju zapravo volim i kojoj se rado vracam.Jedini izvor nekog dobrog raspolozenja.Pokusavam se na neki nacin izboriti sa tim, postavljam sebi zadatke da ne lezim cijeli dan , pisem , radim sta je potrebno da radim ali sve to kao da je samo fasada i nedostaje osnovna motivacija.Unapred se zahvaljuljem na nekom dobrom savijetu.Hvala vam na ovom sajtu.

)

1 Answers
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago

Poštovani,

Meni je veoma teško bilo šta da kažem posle ovoga što si napisao. Direktno i snažno opisao si svu gustinu senke ljudske egzistencije. Tvoja svedočanstva su toliko ubedljiva da ja pred njima ostajem nem.

Razmišljam o godinama i godinama svog subdepresivnog do depresivnog stanja. O velikoj usamljenosti, o očajničkim pokušajima da stvorim i zadržim ma kakvu emotivnu vezu (uključujući i prijateljke) i znam koliko doživljaj busemisla i bespuća može biti ubedljiv i dugotrajan.

Ne znam tačno kako samo se iz svega toga izvukao, ako sam se uopšte izvuka, jer sve je to tu idalje. Nančin mog bivanja sa bolom, očjam i samoćom se ipak nekako promenio i sada je mnogo podnošljivije. Ne znam kako se to desilo. Valjda sam sa svake strane učnio pomalo. Nisam se ubio. Kao i ti završio sam fakultet. Nije filozofija bila ono čime sam želeo da se dalje bavim ali sam ga ipak završio i radio u sturci kada mi se ukazivala prlika. Trudio sam se da ne nepuštam one koji me nisu od sebe oterali. Pokušavao sam nekako da preživim, istraživao sam isceliteljisvo, što me na kraju i odvelo na psihoterapijsku edukaciju. Trudio sam se da ne nepuštam svoje talente i svoje načine lečenja i pisanje je za mene takođe godinama bilo možda jedini spas (Jung je čitevo svoje lečenje zasnovao na stvaralačkom činu umetnika). Kada je bilo posla radio sam. Svaki rad je svojevrsna terapija. Život je terapija isto koliko i duboki ponor beznadežnosti.

Ne znam da li će ti ovih mojih par redaka išta značiti. Ipak voleo bi da mi se jednog dana, kada sve ovo prođe javiš. Voleo bih jer verujem da imaš za šta da se boriš. Zaista verujem.

S poštovanjem, Nikola

)