Da se odmah izjasnim, nisam terapeut, ali idem na psihoterapiju već dosta dugo. Možda me upravo pitanje koje si postavila i navelo da na terapiju krenem. Divno je pitanje, a odgovor je u tebi. Moja terapeutkinja zna da kaže da čim se neko nešto pita, zna i odgovor. Ali, to što je odgovor u nama samima ne znači da je do njega moguće doći brzo i lako. Treba vremena i truda, a onda još vremena i truda. Ja bih u najkraćem rekla da je sreća osećati. Osećati bilo šta, radost, tugu, bol. Sreća je biti ispunjen osećanjima, doživljajima svega oko sebe. Možda zvuči jednostavno, a nekad je put do toga jako komplikovan. To što shvataš da si nezadovoljna sobom je dobro, možda čak i prvi korak ka promeni. Rekla bih da nije loše ni to što se svađaš sa mužem, sve dok je to argumentovana svađa dvoje odraslih, koliko-toliko zrelih ljudi. I da ti kažem, mislim da niko ne histeriše bez razloga, jedino možda na površinu ne izbija pravi razlog. Puno si toga prošla za svoje godine, puno težine, bola, rastanaka… Možda u tom periodu nisi imala s kim da deliš svu tu težinu, a sad konačno imaš nekog. I, to je lepo.

hvala na odgovoru znaci puno.ali moja osjecanja se svode na veliku tugu,znam bez razloga da zaplacem uz neku pjesmu,zaplacem se zato sto nemogu da namestim frizuru i zbog hiljadu i jedne gluposti.non stop sam tuzna,zelim da se smijem,zelim da osjecam da mogu da poletim.

Gledala sam nedavno jednog poznatog psihijatra na TV-u koji je pričao upravo o tome da su ljudi počeli misliti da s njima nešto nije u redu zato što se stalno ne smeju, nisu zadovoljni 24 sata dnevno. Mislim da nema čoveka koji se stalno smeje. I mislim da niko ne plače bez razloga. Evo, možeš i sama da se zapitaš poznaješ li ljude koji nisu nikad tužni i koji se stalno smeju? Ako je razlog za suze frizura, onda je to razlog, a ako je razlog nešto dublje čega ti možda u trenutku nisi svesna, onda je to razlog. Da si ti sa mnom na grupnoj terapiji ja bih ti rekla da osećaš da nije u redu upravo ono što jeste. Šta ima lože u tuzi, u besu? Ja često plačem, i na pesme, i na filmove, i na tužne priče,… To je samo znak da si ljudsko biće.

Sad izvini na ovakvim pitanju,mozda je suvise direktno,a dje je ta grupna terapija,voljela bih da dodjem…

Moja je u Puli, pošto tu živim. Ne znam odakle si ti, ali pretpostavljam da i u tvom gradu postoji psihoterapeut koji pored individualne vodi i grupnu terapiju.