asked 8 years ago Postovani,
Pre deset dana umro mi je tata, razboleo se i sve se izdesavalo za mesec dana. Ne mogu da izbrisem te poslednje slike iz glave, on nikada nije bio bolestan, mislila sam da njemu nikad ne mozde nesto da se desi. Zao mi njega i stalno se pitam kako mu je bilo dok je bio u bolnici i zao mi sto nije doziveo jos mnoge lepe stvari koje su ga cekale buduci da ja imam 24 a sestra 21 god. Nemam volju ni za cim, sopstvenu higijenu sam zapustila, i nekako ne zelim da meni bude lepo ikad vise u zivotu kad njega nema, i osecala bih grizu savesti kad bih izasla ili slicno. Znam da svi kazu zivot se nastavlja i on to ne bi voleo, ali njega vise nema i on ne zna sad, i nije vazno vise nista.Nema poentu vise nista, samo vidim beznadje.Nedostaje mi a znam da ce mi tek nedostajati i plasim se toga i ne znam kako dalje…
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Kod velikih gubitaka osoba koje su za nas bile veoma značajne nešto u nama ne želi da se rastane, nešto u nama ne želi da bez njih nastavi da živi. Tada osećamo da život bez njih nema smisla i naša tuga može biti veoma velika, velika koliko je bila velika naša ljubav.
Ne morate sebe siliti da izađete iz ovakvog stanja. U redu je da dozvolite sebi prostor za tugu i žalovanje. U jednom trenutku, kada prođe dovoljno vremena za vašu dušu, spontano ćete osetiti potrebu da se vratite životu. Tada ćete znati da nije tačno da njega nema. Dok ima vas on će živeti u vama. Vi ste produžetak njegovog života. Osetićete kako život koji ste od njega dobili ponovo hoće da teče svojim putem. Tada će za vas biti u redu da nastavite život u ime ljubavi koju ste do svojih roditelja dobili.
Srdačno,
Nikola