asked 6 years ago 31 godinu zivim sa roditeljima. Ja sam mladja cerka, starija je prosle godine otisla da zivi sa momkom. Mama u penziji, tata pred istom. Nasla stan. I sad nesto ne valja. “Kud ces, zasto sada, pa ne udajes se, kuda sama, kako sa novcem…?”.
Nije normalno da neko u ovim godinama zivi sa roditeljima. A onda, kad postave takva pitanja, osecam kao da nesto pogresno radim. Napustam ih?
Oni se ne slazu idealno. Stan je velik i ostace polu prazan, sa sobama punim starih stvari. Ali da li ja to mogu i treba da ispravljam?
Da li treba da se osecam lose sto ih “ostavljam”?
Brinu se oni za mene i ja za njih. Bicemo tu u istom gradu i cemu se onda stvorila drama? Zato sto sam uvek bila tu u sredini?
Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago Postpovana,
Napustate ih i to je prirodno. Brinete za njih i osecate se lose jer ih volite i stalo vam je do njih. To je takodje prirodno. Osamostaljivanje ne podrazumeva samo fizicki odlazak. Osamostaljivanje podrzumeva da smo psihicki spremni da nosimo bol rastanka, makara on bio i tako “mali” kao sto je vas.
Srdacno,
Nikola