Poštovani, Često sam sebe smatrao drugačijom osobom, da ne kažem poremećenom ili na ivici normalnosti. Naime sklon sam preteranom maštanju. Uglavnom kada sam sam pravim grimase, tiho šapućem sebi u bradu, ili pravim neke pokrete rukom, ili se šetam gore-dole i sve to dok maštam o raznim stvarima. Ovo je naročito bilo izraženo u mom detinjstvu. Umesto igranja sa igrackama, radije bih se šetao po dvorištu gore dole držeći u rukama nešto okruglasto, neki kamencic ili jabuku i usput bih sanjario. Mastao bih i u glavi bih stvarao pricu za neki crtani, film, seriju ili sta vec. Kada bi me roditelji zatekli u takvom stanju često bi mi gestikulirali rukom da nisam normalan i neretko su me zbog toga kritikovali, a neki članovi porodice bi se i  podsmevali. Dakle još uvek sam sebe zateknem u sličnom stanju, kako proizvodim neki zvuk, tiho šapućem, pomeram vilicu itd. ali bar mogu bolje da se kontrolišem ili sakrijem nego kada sam bio dete, i mislim da se to više i ne primeti među ljudima. Ono što drugi primećuju jeste da sam dosta rasejan, ima i onih koji pomisle da sam pomalo gluv. Zbog navedenog stanja, mislim da sam oboleo od depresije i drustvene fobije, jer bih uvek radije sanjario nego što bih se suočavao sa pravim problemima. Zbog toga sam nesnađen, bez prijatelja i bez posla u kasnim dvadesetim godinama. Samopouzdanje nikad nisam imao. U ovim godinama ja sam nesiguran u svoja osećanja, i ne znam šta želim niti koji su mi ciljevi. Jedva sam završio fakultet, mislim da sam prosto imao sreće sa ispitima, jer mi je ponekad jako teško da se koncetrišem, i često odlutam mislima dok nešto čitam. Možda sam prosto ljenj i od mene neće biti ništa, ali činjenica je da zbog svega ovoga ja najiskrenije prezirem sebe i svakodnevno imam suicidne misli ili zamišljam svoju sahranu. Svaki posao koji bih mogao da radim van svoje struke, mi deluje kao teška robija, i zbog toga ne uspevam da se zaposlim i sredim svoj život. Unapred zahvalan na komentaru i pozdrav