poštovanje …uh odakle da krenem…pazljivo sam procitao sve sto ste napisali..naravno da ste u pravu za neke stvari..u pravu ste kada kazete da sam onomad u par navrata bio nekulturan,JA SE IZVINJAVAM ZBOG TOGA…nije mi na cast…kada imate 100 dinara u dzepu citav svet vam je kriv,uafektu ljudi svasta kazu,i sami kao psiholog znate sta je afekat i kakve on ima posledice..jos jednom ponavljam nije mi na cast..nesto sam naucio u zivotu,ili ti kroz psihoterapiju..sama cinjenica da idete kod psihologa(psihijatra) resva pola stvari kod nekih ljudi,sam ulazak u ordinaciju kod nekih izaziva olaksanje..kod mene nije taj slucaj,tek nakon tih sat vremena preispitam sve sto se desavalo unutra…naravno da sam i naucio neke stvari kroz samu terapiju,ali neke stvari mi ne id bas u glavu…ne mislim da sam pametan ali nisam ni g…malo me je pogodilo to sto nemam novca da nstavim terapiju ,nastavicu ja za par dana ali kontinuitet je prekinut,sto ne valja..nmojte ocekivati da uvek neko postavljajuci pitanja bude zadovoljan,bice i nesuglasica ali zajedno smo tu da resimo neke stvari…e sada sto se tice kada ste rekli Molim vas pomozite mi da razumem zašto bi to idalje trebalo da činim..recu vam..ipak ste vi psiholog,a ja laik,ali laik koji nije da nezna nista..ja bih voleo da mogu ubuduce postavim jos koje pitanje,ali ako vi to necete ,ili ne zelite razumem vas…ipak ste vi skolu zavrsili da budete opusteni…voleo bih da dobijem potvrdnu informaciju da li mogu da postavim jos koje pitanje…NARAVNO BEZ IKAKVIH UVREDA…sa postovanjem…Velibor

Poštovani Velibore,

Svakako da mogu da razumem da vam je, kada imate 100 dinara u džepu, kao i u mnogim drugim situacijama u životu kriv čitav svet i da je ljutnja prirodna tada reakcija. Razumem to jer po tome nisam posebno različit od vas, bez obzira na to što sam psihoterapeut. Ako i ima onih kojima u životu ide sve glatko (mada mislim da je to više mit nego stvarnost), ja tu svakako ne spadam. Za sve što sam postigao morao sam dobro da se pomučim, imao sam mnogo faza u kojima sam bio jako očajan a moj život je i sada daleko od idealnog, mnogo je toga što me boli i mnogo je toga što me ljuti i ne znam da li će se to ikada promeniti. Dakle imam iskustvo iz koga mogu da vas razumem i neka je ovaj blog poslužio da izbacite svoju ljutnju, bolje ovde nego na neki drugi način a terapeuti jesu tu i da izdrže ljutnju i nezadovoljstvo svojih klijenata i ponekad je to važan deo procesa.

Evo da probam da odgovorim na neka vaša pitanja. Ja sam sasvim malo stariji od vas. Zbog svega što se u zemlji dešavalo moj je otac morao da se snalazi kako je znao i umeo samo da bi smo preživeli. Tokom studija često nisam sebi mogao da priuštim užinu u pekari, morao sam da istrpim glad da dođem kući iz centra na periferiju da bi jeo ono što je skuvano često dva ili tri puta dnevno jer su alternativa bila samo jaja. Studirao sam dugo i ima tu mnogo teškoća da bi se na kraju kraju te sedmogodišnje epopeje našao sa diplomom fakulteta na ulici gde sam morao da uđem u neki oblik sive ekonomije, jer za filozofe baš i nema posla.

Pričam vam sve ovo da bi videli da sam mnogo vremena, možda kao i Vi bio više gladan nego sit, svakako gladan svega i da jako dobro znam koliko je novac važan, naročito kada ga nemamo. Pukom srećom sam se zaposlio u prosveti i zahvaljujući tome što su me đaci jako voleli uspeo sam da bez ikakvih veza ostanem tamo 5 godina. Čak su i peticije skupljali kada bi postojala opasnost da neko drugi preko veze dođe umesto mene. A ja sam idalje gladovao jer mi je sve što sam zarađivao odlazilo na psihoterapijsku edukaciju koju sam upisao. Tek na četvrtoj godini edukacije počeo sam da od terapije zarađujem dovoljno da mogu da je plaćam i to je za mene bio izvanredan uspeh, iako sam i dalje bio poderanih gaća.

Godinama sam radio dva posla i kada sam sada konačno stao na zelenu granu osećam posledice sagorevanja i počinjem da svoje slobodno vreme cenim više od novca, da se više okrenem sebi i svojim prijateljima. Iako ja sada radim dosta i iako sam izgradio neko ime, užasava me pomisao na borbu za opstanak na tržištu u ovoj siromašnoj zemlji, jer pored terapije moram da se bavim i menadžmentom i marketingom. Ipak sam skoro uvek na terapiji imao ponekog kome sam naplaćivao simbolično ili sam radio na kredit, pogotovo kada su bili u pitanju moji bivši đaci pa i sada imam jednog studenta psihoterapije koji edukaciju dobija na kredit. Dakle meni je novac vrlo bitan i želim ga, želim da razvijem svoju psihoterapijsku školu a to je vrlo skup poduhvat, ali mi je bitno i da, koliko mogu pomognem onima koji su u krizi i o tome imam mnogo svedoka. Umor međutim čini svoje i iako dajem studentima popust, sve manje sam u mogućnosti da prihvatim da radim džabe jer mi je i bez toga posla previše. Mislim dakle i da je novac vrlo zavodljiv i da kada konačno uspemo da ga zarađujemo dovoljno, jednostavno više nemao vremena ni za šta drugo.

Što se studenata tiče, ko god da sa vama radi terapiju, njegova odgovornost za ono što se dešava nije mnogo veća od vaše. Moje iskustvo je da studenti često rade bolje od profesionalaca jer se mnogo više daju. Ja sam kroz edukaciju išao kad mnogo terapeuta (ranije sam imao veliku potrebu ali nisam imao para i osećao sam se slično kao Vi) ali sam neke svoje najznačajnije radove imao sa studentima u ulozi terapeuta i trenutno takođe idem na terapiju kod jednog studenta i jako sam zadovoljan jer mi njegova ličnost teži mnogo više. Terapija jeste stvar znanja ali je mnogo više stvar odnosa dve ličnosti, odnos je u terapiji lekovit mnogo više od tehnika i znanja. Ovo vam govorim jer je vaš terapeut relativno skuplji a vama će možda biti potrebna dugogodišnja terapija (meni jeste) i kada završite sa njim i kada se budete osećali stabilnije, možda će vam trebati neka jeftinija i dugotrajnija opcija. U psihoterapiji cena ne mora biti znak kvaliteta.

Elem vidim iz vaših redova da vam terapija znači i to mi je drago. Podržao bih vas da direktno pitate terapeuta da vam da par nedelja na kredit, objasnite mu koliko vam je važno. I dogovaranje o ceni takođe je deo terapije kao i pokazivanje nezadovoljstva. Potrebno vam je da osetite da je vašem terapeutu zaista stalo do vas čak i ako nemate novca sada. Razgovarajte sa njim o tome. Ne znam kako će on reagovati, ali kažem vam mnogi od nas su spremni da učine u nekim granicama. Razumem da vas je povredilo što sam to nije shvatio i što vam sam nije ponudio pomoć. Razgovarajte sa njim o tome. Dozvolite da smo i mi terapeuti samo ljudska bića puna mana, da imamo svoje procese, da se menjamo, preispitujemo, rastemo, da grešimo i da su greške sastavi deo procesa terapije.

Eto, hvala sada Vama na razumevanju i na iskrenim rečima izvinjenja. Svakako ste dobrodošli, samo imajte u vidu da je pisanje ovog bloga za nas zahtevno, da ponekad pola sata razmišljam o nekom pitanju ili razgovaram sa saradnicima i da smo ograničani. Trudimo se već godinama da učinimo koliko možemo, besplatno smo napisali skoro 1000 odgovora.

Na kraju ja razumem da je vama važno da izrazite svoje nezadovoljstvo i to je u redu, ali vas molim da činite napor da ugledate da li pored onog što vas ne zadovoljava za vas postoji i nešto hranjivo, kako na ovom blogu tako i u terapiji i uopšte u životu. Učite da vidite i prihvatite i ono hranljivo što vam život ipak nudi. Stvari obično nisu crno bele osim ako ih mi tako ne vidimo. Računam da je ovo ujedno moj odgovor i na vaš drugi post sada, pa se njime neću posebno baviti.

Srdačno, Nikola

Poydrav, pročitala sam ovu prepisku i iako često posećujem ovaj blog , prvi put osećam potrebu da iznesem i svoje iskustvo vezano za psihoterapiju. Pre tačno godinu dana ja sam bila osoba kod koje su uglavnom preovladavle emocije očaja , agonije i straha nad svim i svačim. S obzirom da nisam bila u stanju sama da odmotam to zamršeno klupko potražila sam stručnu pomoć. Kao kada me boli zub, odem kod zubara i platim mu da mi popravi zub jer je obučen da to zna da uradi. Išla sam na terapiju čini mi se nekih 7 meseci i kako se moj unutrašnji svet menjao, promene su se reflektovale i na spoljašnji. Retko kad prodje dan a da se u sebi ne zahvalim svom sada već bivšem terapeutu i svemu što postoji što je taj period iza mene. Ono što sam ustvari htela da kažem pre ovog kratkog uvoda jeste da sam mogla platila bi i 3 puta vise od njegove tarife , jer posle svake seanse ja sam odlazila sa osećajem da sam Dobila mnogo više nego što sam platila. Toliko od mene i tako nekako izgleda moje iskustvo sa terapijom. Hvala.

Jos kad biste nam rekli gde ste nasli tog psihoterapeuta kome ste toliko zahvalni i koje vam je probleme pomogao da resite, bilo bi nam svima od pomoci….

poštovana..jako mi je drago sto vam je pomogao terapeut u vasim problemima i sto ste nasli zajednicki jezik..naravno da nije skupo kad dodjete do izlecenja,onda nije ni bitno koliko je kostalo ako ste dobro…vama je ocigledno trebao kredit ili ste sav novac davali na terapije sa obzirom da ste napisali da ste isli 7 meseci..nije problem ici na terapije ,vec je problem izguirati novcano do kraja..TERAPEUT VAM KAZE DA VI ZNATE KADA JE DOOSTA..pa vi sada cvidite koliko je novca potrebno..veliki je problem kada nemas …