asked 8 years ago Tata mi je dva puta išao na ratište, od ‘tinejdžerskih dana’ je živeo kao lav, šaljivdžija, znao sa ženama, retko kad negativan, što bi neki rekli ‘super ćale’, prema meni bio ‘uvek sve za mog sina’ i tako to.. Međutim sve se to promenilo. Pre godinu dana je počeo malo da se stiska finansiski, zato što su nam doprinosi opali i kad smo se ove godine malo podigli, on je postao još gori. On je šećeraš, pije lekove zato što mu mama kaže, pije, u poslednje vreme sve više i više, i nastaju problemi kad malo popije. Jednog jutra nisam čuo alarm za školu i on me je probudio i počeo da se dere na mene, i taj ceo dan je bio pakao, i on od malog problemčića, napravio je takvu zbrku da mi je mama plakala dva dana. Sutradan je sve bilo normalno. Kao da se nikad ništa nije desilo. Za svaku grešku koju ja napravim on okrivi mamu, da je ona kriva što sam takav, a uvek kad god je nešto trebalo ja sam radio, nešto da se radi ja se hvatam, uvek sam bio tu, šta god da treba. Pre pola meseca sam napunio 18. godina, pravio proslavu i sad te pare što sam dobio na poklon je on sve uzeo, platio svoje što je imao, uzeo nešto za sebe, meni nije ni pitao ništa, da l’ mi treba nešto, nije mi se ni zahvalio, a čovek ima pare stavljane sa strane koje troši samo na svoje potrebe, a za mene kao nema. Sledeće nedelje trebam da idem za Beč, on se ljuti zato što idem, zato što ću pare da potrošim. Kad mu se kaže da smanji malo piće, on kaže ‘šta vas briga’, a škodi mu. Sa njim ne vredi pričati, jer neće da sluša, samo tera svoje. Ja stvarno ne znam više šta da radim, ne radim nigde, njemu pomažem kad god treba, i neću da se zaposlim zato što znam da će da histeriše kako nisam tu da mu pomognem. On puni uskoro 59 godina, i ja stvarno ne znam šta da radim sa njim, šta da mu kažem, šta da učinim.. Dođe mi da zaplačem kad se setim svega, jer ga svi pamtimo kao kraljinju od čoveka, ‘lafčinu’, vrednog, radnog, poštenu dušu, i kad ga pogledam dođe mi da se spakujem i da odem, jer ga ja ne pamtim ovakvog, i stvarno mi smeta sve to, a ako mu budem rekao mislim da neće dobro da se završi..
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Zdravo!
Ijako ti je možda teško to sada da shvatiš, život menja ljude, lomi ih i pun je iskušenja. Ipak toliko je dragoceno što svog oca pamtiš iz nekih boljih dana, što ga pamtiš onakvog kakav je u stvari i nikad to nemoj zaboraviti. Trebaće ti uvek, ali najviše jednog dana kada shtiš da si i sam, pod težinom vremena izgubio glavu i da postaješ nešto što nisi.
Kakav god da je sada, međutim, verovatno ćeš morati biti dovoljno jak da to podneseš i da ideš svojim putem korz život, ne obazirući se previše na to šta on misli ili radi. To je sada tvoj zadatak i tvoje iskušenje: da budeš odrastao i da što pre izađeš iz zavisne pozicije i osamostališ se. Znaš, život je prilično surov. Pa dobrodšao u svet odraslih! Za kojih desetag godina toliko ćete išibati da će ti biti smešno što si “plakao” nad paricama koje si ti dobio za rođendan a potrošio ih tvoj tatica, pa provod na putovanju neće ispati onakvim kako si ga ti zamišljao. Znaš, u životu ništa ne ispada onako kako mi to zamislimo. Navikavaj se 😉
Ali ima još nešto. Ako se sada osećaš previše slab da razgovaraš sa njim, znaj da vreme radi za tebe. Jačaćeš kroz svoje borbe i boli i moći da staneš pred njega sa mnogo više samopouzdanja i integriteta i sve da mu kažeš. Ne da bi ga povredio već zato što ga voliš. Ima vremena da se vaš odnos menja i da njega čak menja, ali da bi se to počelo događati prvo ti moraš da se menjaš, tj. da odrastaš i boriš se za sebe i svoj život kako znaš i umeš, da trpiš i patiš. On ti tu više ne može mnogo pomoći.
Želim ti puno sreće!
Nikola