[b]Odgovor:[/b]
Draga Majo,
Potpuno rezumem vašu zabrinutost. Mogu samo da zamislim kao izgleda čuti od nekog do koga nam je mnogo stalo da samog sebe ne može da podnese…
Iskreno cenim vašu spremnost da pomognete svome ocu, jer se u vašoj zabrinutosti i vašoj spremnosti ogleda vaša ljubav prema njemu.
Možda bi bilo dobro da poseti psihijatra i dobije terapiju od koje bi bolje spavao i osećao se bolje. Ipak morate biti svesni da je u pitanju njegov a ne vaš život i da vaša moć u tom pogledu ima svoje grenice…
Svaki čovek je priča za sebe i ovako bez ikakvih infomracija ja vam ne mogu mnogo reći. Pretpostavljam da se u čoveku jednostavno nekupilo sve ono što je u životu morao da preturi preko glave, a možda postoje i neki akutni razlozi. Jedino što vam mogu reći to je da sam siguran da je on duboko u sebi srećan što ima takvu ćerku. Ako biste našli (ili nalazite) pravi način da mu pokažete svoju ljubav, pa možda čak i zabrinutost, verujem da bi mu od toga bilo bar malo bolje. Pretpostavljam da kada pogleda u vas i vašu sreću, on vidi da je vredelo živeti i podneti svu težinu koju nam život donosi. Na vama je sveta dužnost da živite svoj život i težite svojoj sreći i kada god na tom putu napravite korak i donesete mu svoju radost, osmehe i zahvalnost, on će biti svestan da njegov život još kako ima smisla!

S poštovanjem, [url=http://www.psiho.slavisa.us/o-meni.html]Nikola[/url]