asked 6 years ago Zdravo. Imam 17 godina i sigurno i neki poremecaj. Naime, do pre mesec i po dana imala sam 67kg na visinu od 170cm, visak kilograma je bio posledica nedostatka fizicke aktivnosti i preterivanja sa nezdravom hranom i to je uzrokovalo da se osecam odvratno u svojoj kozi i pocnem da mrzim sebe. Sada imam 52kg, zapisem sve sto pojedem i strogo vodim racuna da ne “preteram sa kalorijama”, idem na trening svaki dan, a ako slucajno preskocim makar jedan dan, mrzim sebe jer sam “lenja i debela”. Ne hranim se kako treba, svesna sam te cinjenice, provedem u skoli 7 sati i apsolutno nista ne stavim u usta, a vikendom izbegavam hranu i obavezno moram nesto da uzmem da radim kako bih izgubila vreme i ne bih uzela bilo kakvu hranu. Preterala sam do te mere da osecam grizu savest kad pojedem jabuku jer sadrzi 30g ugljenih hidrata ili kikiriki koji ima 40g masti… Pocinjem da razmisljam o tome da ce to direktno da mi ode u salo i da ce sav moj trud propasti. Dobra strana je sto uopste vise nemam zelju za nezdravom hranom, medjutim gladna sam i trazim bilo kakvu hranu, a moj mozak to ne dozvoljava. Cesto sanjam kako jedem ono sto “ne smem” pa se budim sva uznemirena i ljuta na sebe samu. Apsolutno svi su mi rekli da sam mnogo smrsala, da imam mrsave noge, da su mi se ruke osusile, da ne treba vise da mrsavim…, ali ja i dalje mislim da sam debela, da su mi kukovi ogromni, da su mi noge sve deblje i deblje, i da treba jos vise da budem stroga sto se tice ishrane i treninga… Samopouzdanje mi je unisteno, osecam se odvratno i debelo, nikako… Plasim se, jer postala sam opsednuta… Bar mi dajte neki savet. Ne moze niko drugi da mi pomogne, jer su mi vec svi rekli da sam preterala, kako sama sebi da pomognem onda? Odlican sam djak, uspesna sam, vredna, treniram, nemam cemu ni da se okrenem vise kako bih bar malo skrenula paznju sa tog problema.
Unapred hvala na svakoj pomoci.
Psihoterapeut Team Staff answered 6 years ago Poštovana,
Poremećaji ishrane mogu imati ozbiljne posledice po naše fizičko i mentalno zdravlje, stoga je važno na vreme ih primetiti i započeti rad na njima. Pod radom podrazumevam psihoterapiju ili, ukoliko se pokaže nužnim i psihijatrijsko lečenje.
Veliki broj ljudi danas boluje od poremećaja ishrane, a da to zapravo ni ne zna, te prođe dosta vremena dok se nešto ne primeti. Zato bih želeo da pohvalim tvoju savesnost i svesnost prema sebi i onome što osećaš.
Pozvao bih te da razmisliš o tome kako si odlučila da smršaš. Da li je nešto prethodilo tvojoj odluci? Da li je nešto uticalo na to da mrziš sebe i osećaš se ružno u svojoj koži? Kako je to bilo ranije, jesi li imala problema sa vršnjacima ili u kući oko izgleda ili težine? Kakva se krivica javlja ako ne jedeš i ne treniraš? Da li je usmerena ka specifičnim ljudima? Kako je tebi važno da smršaš? Šta za tebe znači “biti debela i odvratna”? Kakva si drugima? Vidim da se u tvom postu drugi samo jednom spominju i to kao grupa ljudi koja te ne razume. Da li postoji neko ko te može razumeti? Da li imaš utisak da si sama? Kako je to za tebe da nema nikoga da bude tu za tebe? Da li ti je zato važno da sama sebi budeš tako “stroga podrška”?
Trening i ishrana jedino mogu biti benefitni ukoliko se u tim aktivnostima osećamo lepo, opušteno, motivisano. Razmisli šta želiš da postigneš treningom? Kako vidiš da li si uspela ili ne? Možda možeš da razmisliš da čitaš na internetu razne tekstove koji dublje obrađuju ovu temu, npr. anatomiju i fiziologiju čovekove ishrane; kako se hrana vari? Kakav je dalji proces odlaska nutijenata? Šta odlazi u masnoću? Koje su to hrane koje nas goje? Takođe, važno je da znaš da ukoliko jedeš kalorija manje nego koliko ih potrošiš na treningu to vodi mršavljenju, ukoliko jedeš ekvivalentan broj kalorija onim potrešenim na treningu, održavaš svoju fizičku građu. Veoma je važno da redovno jedeš, ne postoji dijeta koja govori drugačije. Znam veliki broj devojaka koje jedu i po kafanama, restoranima brze hrane, piju nezdrave sokove, i uz redovan trening održavaju sjajnu građu.
Takođe, ukoliko vidiš da ti se stanje pogoršava, važno je da razgovaraš o tome sa nekime ko te može podržati u radu na sebi i prevazilaženju ovog problema. To mo_e biti neki član porodice, prijatelj, školski psiholog, psihoterapeut, itd.
Srdačno,
Ognjen Vukotić