Anonymous asked 2 weeks ago
Postovanje, Prvo bih malo pojasnila situaciju. Zavrsavam jedan drzavni fakultet, nemam posao, faks sam produzila, imam nekog radnog iskustva, ali se vec nekoliko godina vrtim u istom psihickom stanju, to jenuticalo i na to odugovlacenje faksa. Situacija je sledeca da non stop razmisljam o svom okruzenju njihovim komentarima, ponavljam sebi te situacije. Pretezno nepodrzavajuceg karaktera. Npr od brata sa komentarima ma koji tvoj fakultet, sve vreme se trudi da dokaze da fakultet nije potreban i ne vredi, od drugarica raznorazni koemntari sto za faks sto za momke, zapitam se sto se ovo meni desava. U jednom periodu sam se osecala kao da idem i ne progovaram a kako se pojavim i ne pitam nista u svojim mislima sam oni ponavljaju sami od sebe te price. Prenakupila sam se toga iz raznih odnosa i samo sam jednom sela sama sa sobom sve to sabraa oduzela ko mi sta prica kako se ja osecam i pocela da placem i od tada nekontrolisano placem, ne mogu da se obuzdam kada se ponovi takva situacija ja ne mogu da odgovorim jer mi odmah krecu suze. Samo zelim da se vratim sebi, da me to ne dotice, previse sam emotivna, pa se preispitujem mozda je pogresno to tumacim, vidim, mozda previse ocekujem mozda tako treba. Definitivno je prisutan i osecaj nezadosvoljsva iz tog prolongiranja, pa ki ovo dodje kao stajanje na muku. Rezultat je da se osecam neprijatno u takvom okeuzenju, gusim se a oterala bi ih u pm a ne zelim sa druge strane. Razne emocije se preplicu. Na koji nacin i da li c eovo proci… Definitivno ja gresim u tom filmu koji. on stop vrtim i ponavljam ko je sta rekao i povredjujem sebe i govorim kako nemam podrsku i tako u krug a onda od svog tog emotivnog stanja nisam u stanju da se aktiviram da resavam stvari da bih ja napredovala. Opet rezultat osecaj neprijatnosti, anksiozbost, tresem se, strah od tog osecaja koj izazivaju takve recenice u meni i kako ih ja prihvatam. Plasim se ujedno i ove stagnacija jer buducnost i posao nece mene cekati da se saberem. Plasim se da cu imati na poslu takve rmotivne ispade i da je to uticalo na moje samopouzdanje, cak i kada pricam anksiozno pricam, nekako nesigurno, jer sam imala situacije i kada se svaka moja greska primeti obelezi ismeva. Hvala na citanju, nadam se nekim dobrims savetim z avracanje sebi ❤️
Nikola Krstić Staff answered 2 weeks ago
Poštovana,
Iz onoga što ste napisali, ne deluje mi da ste „previše emotivni“, već da ste dugo nosili mnogo povreda, kritika i nepodržavajućih poruka bez dovoljno prostora da ih preradite i izrazite.
Kada godinama slušamo komentare koji umanjuju naše izbore, sposobnosti ili vrednost, deo nas počinje da ih pamti i ponavlja čak i onda kada osobe koje su ih izgovorile nisu prisutne. Kao da se njihov glas preseli u naše misli. Tada više ne vodimo dijalog sa stvarnim ljudima, već sa unutrašnjim kritikama koje smo vremenom usvojili.
Čini mi se da se upravo to dogodilo kod Vas. Nije problem samo u komentarima koje ste slušali, već i u tome što ste dugo ostajali sami sa bolom koji su izazivali. Kada ste jednom seli sa sobom i dozvolili sebi da osetite koliko Vas je sve to pogodilo, pojavile su se suze. To nije znak slabosti, već znak da je nešto u Vama konačno dobilo priliku da bude viđeno i izraženo.
Posebno mi je važno da primetite sledeće: činjenica da Vas nečije reči pogađaju ne znači da su te reči istinite. Mnogi ljudi izgovaraju kritike iz svojih strahova, nesigurnosti, uverenja ili nerazumevanja. To što brat ne vidi vrednost fakulteta ne znači da Vaš trud nema vrednost. To što su Vas neki ljudi kritikovali ne znači da sa Vama nešto nije u redu.
Takođe, deluje da ste upali u začarani krug: povrede i kritike smanjuju samopouzdanje, zbog toga se teže pokrećete, stagnacija Vas dodatno boli, a onda kritike zvuče još ubedljivije. Kada se nađemo u takvom krugu, često pomislimo da prvo moramo da se osećamo dobro da bismo krenuli napred. U stvarnosti je često obrnuto – male akcije i mali koraci ka završetku obaveza postepeno vraćaju osećaj snage i poverenja u sebe.
Pitate da li će ovo proći. Moje iskustvo govori da može postati mnogo lakše, ali ne tako što ćete pokušavati da ugušite emocije, već tako što ćete naučiti da ih razumete i nosite. Umesto pitanja: „Zašto me ovo toliko pogađa?“, možda bi bilo korisnije da se pitate: „Koji deo mene je ovde povređen i šta mu je potrebno?“
Za početak, pokušajte da razlikujete tuđe glasove od svog glasa. Kada primetite da u mislima vrtite nečiji komentar, zastanite i pitajte se: „Da li ja zaista verujem u ovo ili samo ponavljam nešto što sam mnogo puta čula?“
I na kraju, želim da Vam kažem nešto važno: osoba koja je nesigurna, anksiozna i uplakana nije izgubila sebe. Naprotiv, čini mi se da upravo tragate za sobom ispod slojeva tuđih očekivanja, kritika i razočaranja. Taj put nekada jeste bolan, ali može biti i početak jednog mnogo stabilnijeg odnosa sa samom sobom.
Želim Vam mnogo strpljenja i blagosti prema sebi.
Nikola